Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Srbija nema Skupštinu. Ne postoji ni daleka ideja, osim možda u jednom umu, o budućem premijeru, niti o srećnom času promocije izvršne vlasti. Izbori su davno završeni, više ne pamtimo zbog čega su raspisani.

Jedino je predsednik u punom kapacitetu, trudi se da uradi sve umesto svih. Izgleda da to i postiže. Parlament i vlada u Srbiji postaju rudimentarni ostaci demokratije. Ana je u svom tehničkom mandatu otišla na dodatnu marginu, ministar odbrane je batalio svoj posao i brani se od optužbi da je organizovao doušnički sistem protiv predsednika.

Patrijarh optužuje direktore škola da se zalažu za građansko vaspitanja đaka a ne za veroučenje. Vera ovde postaje verzija istine u susretu sa svetovnim božanstvom. Patrijarh je verniji sluga njemu nego pastvi datoj mu na staranje, bez želje da odgovori na upite o zatajenim ili prećutnim skarednostima pod kupolama crkve. Direktori škola mu se pravdaju, umesto da se javno zalažu za građanski ambijent u kome deca slobodno grade svoj pogled na svet, sumnjajući u svaku pa i crkvenu dogmu.

Zoran Panović iz Demostata saopštava da je „dogma da je većinska podrška Vučiću izmanipulisana“. Ta je dogma navodno opoziciona. Pored manipulacije koje donekle ima, podrška većine je dobrovoljna. Tako kaže Panović.

Nismo saznali šta je bio cilj ovog istraživanja, prirodu uzorka, ko je naručilac, kojom su skalom mereni stavovi ispitanika. Kakav je uticaj režimskih medija (pre svega televizija) i distribucije straha na obim i prirodu manipulacije. Na kojim je parametrima definisan pretežni stav o dobrovoljnoj podršci većine, uz već postojeće rezultate koje je Vučić postigao na izborima. Zanimljive su paralele rejtinga Putina i Vučića u Srbiji (približno su jednaki), uz zaključak istraživača da bi ovde jedino Putin uspeo da pobedi našeg pobednika.

„Dobrom delu građana nije loše u Srbiji, nije sve tako loše kao što se to predstavlja od strane pojedinih medija u Srbiji“. Tako kaže Panović. Taj stav je posebno neprecizna negacija negativnog, ne postoji obrazloženje šta je to „dobar deo građana“, ko su oni i koliko im je dobro.

Odgovor je možda u samom klimaksu istraživanja, a to je verovatno i njegov zadati smisao: „Ova vlast je uradila jednu veliku socijalnu revoluciju. Desetine hiljada ljudi je promovisano, napravljena je velika vertikalna prohodnost kroz SNS i stvorila se jedna nova, mala superelita i jedna sasvim nova srednja klasa koja je proizvod ove Vučićeve ere“.

Panović se ovlašno ograđuje od ovog neobjašnjivog istraživačkog panegirika stavom da ne treba robovati mitu o srednjoj klasi kao uzdanici društva, ona je navodno komformistička i vodi računa uglavnom o svojim interesima.

Pođimo redom. Tvrdnja da je vlast „uradila“ socijalnu revoluciju, naprosto je nonsens. Takve revolucije nisu u nadležnosti vlasti, one spadaju u najradikalnije i često razorne socijalne pokrete. Revolucije, dakle, izvode revolucionari a ne SNS, ovo bi bio prvi slučaj prevrata koji vodi ultrakonzervativna interesna grupacija, sama vođena autoritarnim diktatom.

Ali, ovde je smisao „socijalne revolucije“ u promociji desetina hiljada ljudi putem „vertikalne prohodnosti“ kroz SNS, uz stvaranje „male superelite“. Oko nje je nova srednja klasa, kao širi kontekst iste tvorevine. Skoro da sam sklon da mislim kako je ovaj niz besmislica nameran.

Bilo bi dobro da nam neko iz Demostata obrazloži korišćeni pojmovno kategorijalni aparat, posebno u obrazlaganju rezultata istraživanja. Šta je to uopšte „mala superelita“, ko ima čast da joj pripada? Jesu li to Đuka, Stefanović, Vesić, Mali, Vulin, Brnabić, Rističević, Momirović? Ili neko još nepoznat, kao pripadnik tajnog superkrema koji se sprema da bude promovisan?

Možda je obilje apologije u radu Demostata samo interno poimanje objektivnosti, ili ne preterano diskretni agitprop. Svejedno je, istraživačka praksa ovde postaje slobodno polje za formulacije koje nije moguće objasniti logikom, čiji je metodologija sastavni deo.

Za Vidovdan su podeljeni ordeni na sve četiri strane sveta. Zasluge je merio samo delilac, negde piše da je daleko nadmašio Tomislava Nikolića po darežljivosti.

U obilju informacija o svakodnevnim uličnim smaknućima i tragedijama, po količini jeze vodi konačni obračun žene sa suprugom: ubistvo, sečenje na sitnije delove i zazidavanje.

Posle javnog pokazivanja mlevenog ljudskog mesa, ovo je zemlja neograničenih ideja.

Zorana Mihajlović je obećala struju i gas za zimu. Leto je tek počelo. Na ovoj omorini pomisao na ledene dane je pravo osveženje.

Peščanik.net, 01.07.2022.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)