Dok Rusija gomila trupe na granici sa Ukrajinom i dok nam preti najveći rat u Evropi posle 1945, svi se bave pogađanjem namera Vladimira Putina. Međutim, strateško pitanje na koje zemlje Evrope i severne Amerike treba da odgovore glasi: koje su naše namere?
Putinov dugoročni cilj u istočnoj Evropi zapravo je savršeno jasan. On želi da u što većoj meri obnovi rusko carstvo, status Rusije kao velike sile i sferu njenog uticaja koji je tako dramatično izgubila pre 30 godina, posle raspada Sovjetskog Saveza u decembru 1991. Neizvesna je samo njegova taktika. Od 2008, kada je silom preuzeo delove Gruzije i svakako od preuzimanja Krima 2014. jasno je da je za postizanje svojih ciljeva Putin spreman da upotrebi sva sredstva, od diplomatije i dezinformacija, preko sajber ratovanja do otvorenog vojnog sukoba.
Zapad je ovoj krizi doprineo konfuzijom i unutrašnjim neslaganjima oko svog strateškog cilja u istočnoj Evropi. U suštini, još od 2008. zapad – ako se još uvek može govoriti o jedinstvenom geopolitičkom zapadu – nikako da se odluči između dva različita modela poretka u Evroaziji, koje možemo nazvati Helsinki i Jalta. Mada je neposredni cilj zapada da spreči rusku invaziju Ukrajine, u njegovoj osnovi je izbor između ova dva pristupa.
Formalno, svi na zapadu su opredeljeni za helsinški model – za Evropu jednakih, suverenih, nezavisnih demokratskih država, poštovanje vladavine prava i posvećenost mirnom rešavanju sporova. Okviri tog modela postavljeni su Završnim aktom iz Helsinkija 1975. On je do kraja artikulisan Pariskom poveljom za Novu Evropu 1990. i institucionalizovan kroz Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Cilj tog projekta sažet je u rečima koje je Harvi Sikerman, danas zaboravljeni američki diplomata, napisao za govor predsednika Džordža Buša starijeg: „celovita i slobodna Evropa… u kojoj vlada mir“.
Alternativni model je Jalta. Samit održan 1945. koji je okupio Josifa Staljina, Frenklina Ruzvelta i Vinstona Čerčila u Jalti na Krimu (kakva ironija istorije) sinonim je za podelu Evrope na zapadnu i istočnu sferu uticaja velikih sila. Nedavne maksimalističke predloge Rusije Americi i Nato savezu ruski analitičari nazvali su „Jalta 2“. Malo je samozvanih „realista“ na zapadu koji otvoreno podržavaju ovaj model, ali je mnogo onih koji podrazumevaju neku verziju ovakve podele sfera uticaja.
U skladu sa dvostrukim standardima koji su vekovno obeležje zapadnoevropskog pristupa istočnoj Evropi, isti oni koji bi pobesneli na samu pomisao da Poljska Nemačkoj ili Britanija Francuskoj stavi veto na odluku kojem vojnom savezu će pristupiti – Rusiji priznaju pravo veta nad odlukom Ukrajine o tome. Zapadni Evropljani za koje bi predlog da danska manjina u severnoj Nemačkoj ili nemačka manjina u severnoj Italiji čine legitimnu osnovu teritorijalnih pretenzija bio čist fašizam, smatraju da su takve pretenzije Moskve u Ukrajini razumljive.
Ponekad se Jalta krije pod maskom Helsinkija. Kad odbijete da isporučite oružje Ukrajini, državi suočenoj sa ozbiljnim agresorom, i oslonite se samo na posmatrače OEBS-a i diplomatske pregovore, praktično dajete za pravo Jalti pretvarajući se da je to Helsinki. Time što ne branite mir uvećavate rizik od rata. Nemački socijal-demokrati trenutno su školski primer ove zbrke u glavi, samoobmane i otvorenog licemerja koji idu uz ovakav pristup.
Zapad je zaglavljen u strateškoj konfuziji još otkad je svađa na Nato samitu 2008. prekinuta rešenjem da se javno zagovara da će Ukrajina i Gruzija postati članice saveza, dok se prećutno podrazumeva da se to neće zaista desiti. Od tada je zapad poluotvoren za Ukrajinu i delimično podržava njenu nezavisnost, teritorijalni integritet i tranziciju u održivu, suverenu, demokratsku evropsku državu. Ukrajina nije članica Nato, niti će to postati u dogledno vreme, ali Nato jeste prisutan u Ukrajini. Članice saveza, uključujući SAD i UK, snabdevaju je oružjem, a njihovo osoblje za vojnu obuku je na terenu. Ukrajina nije u EU, niti će to postati u dogledno vreme, ali EU je prisutna u Ukrajini i sprovodi značajne programe podrške za političku, ekonomsku i ekološku tranziciju Ukrajine.
Zapad konačno treba da izabere jednu strategiju. Bez ikakve dileme to treba da bude helsinški model. Zemlje članice EU i Nato treba da, strpljivo i dosledno, budu posvećene ostvarenju Evrope koja je celovita, slobodna i mirna – ne samo na rečima, već s iskrenim uverenjem.
Najvažniji aspekt ove dugoročne vizije jeste otvorenost za istinski demokratsku post-putinovsku Rusiju. Nedavno su stari kadrovi nemačkog bezbednosnog establišmenta izneli predlog da se Rusiji ponudi članstvo u Nato, što je odbačeno kao sumanuta nemačka rusofilija. Predlog je, međutim, savršeno na mestu. Imajući u vidu Kinu kao novu supersilu demokratska Rusija bi bila poželjna članica odbrambenog saveza koji povezuje severnu Ameriku, Evropu i Evroaziju. Odnosi sa EU bi bili nešto komplikovaniji, mada je evropska arhitektura već podešena za veze sa državama koje nisu članice Unije. U jednoj od njih i pišem ovaj tekst.
Dakle, takva strategija je anti-putinovska, ali proruska. Do pre samo nekoliko godina, većina ruskih građana bi tvrdila da tu nema razlike podrazumevajući Putinove carističke ambicije tipa la Russie, c’est moi. To više nije slučaj. Neizvesno je čak i da li bi brzo pripajanje još jednog komada bivše ruske imperije značajno uticalo na Putinov sve lošiji rejting kod kuće, kao što je već bio slučaj nakon okupacije Krima 2014. Putinov režim toliko zazire od Alekseja Navaljnog, Putinovog političkog protivnika koji želi da Rusija „krene evropskim putem“, da je poslat u zatvor (posle neuspelog pokušaja trovanja).
U politici i diplomatiji, baš kao i u drugim oblastima života, nužno je praviti kompromise i živeti sa nesavršenim, privremenim rešenjima. Ali treba znati šta se hoće. Putin zna. Trebalo bi i mi da znamo.
The Guardian, 31.01.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 05.02.2022.
UKRAJINA
