Ponekad kada kreatorima političke kampanje ponestane ideja, kada osete da im glavna nagrada izmiče, oni zavrnu rukave i posegnu za nečim sa samog dna bureta. Nevolja Džona Mekejna, Sare Pejlin i Republikanske stranke je u tome što je bure već odavno prazno. Još dok su ankete pokazivale podjednaku popularnost kandidata, dok lišće još nije zažutelo, Barak Obama je bio optuživan da je izdao vojnike, da želi da deca predškolskog uzrasta uče o seksu, da se zalaže za ubijanje nerođene dece i da druguje sa teroristima. Šta je još ostalo? Dok se predsednička trka tetura ka poslednjoj nedelji stiže nam razočaravajući odgovor – senator Obama je socijalista.
„U sledeće dve nedelje ova kampanja se svodi samo na jednu stvar,“ rekao je Tod Ejkin, republikanski kongresmen iz Mizurija, publici na Mekejnovom mitingu u okolini Sent Luisa. „Ovo je referendum o socijalizmu.“ „Uz dužno poštovanje,“ izjavio je senator Džordž Vojnovič, republikanac iz Ohaja „taj čovek je socijalista“. Na mitingu u Rosvelu, poznatom pristaništu vanzemaljaca, guvernerka Pejlin upozorila je publiku na Obamine predloge za poreski sistem. „Prijatelji,“ rekla je „sada nije vreme za eksperimentisanje sa socijalizmom“. I Mekejn je, govoreći o tim predlozima, rekao da „previše podsećaju na socijalizam“. Još od 1920. se u toku američkih izbora nije toliko govorilo o socijalizmu. Tada se Judžin Debs iz Socijalističke partije peti put kandidovao za predsednika, iz svoje ćelije u federalnom zatvoru u Atlanti, gde je služio desetogodišnju zatvorsku kaznu zbog protivljenja Prvom svetskom ratu. (Debs je osvojio milion glasova i naredne godine je oslobođen, pošto ga je republikanski predsednik Voren Harding pomilovao i odmah zatim pozvao u prijateljsku posetu Beloj kući.)
Reč „socijalizam“ je kao poštapalica uglavnom imala pozitivnu konotaciju u većini zemalja sveta, tokom najvećeg dela dvadesetog veka. Zato su nacisti sebe nazvali nacionalsocijalistima. Zato su boljševici svoj režim nazvali Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, obavezavši time socijalističke i socijaldemokratske partije Evrope (i Amerike, ako to nešto znači) da kao jedan od glavnih zadataka zacrtaju spasavanje „časnog imena“ socijalizma. Socijalisti – ljudi poput Džordža Orvela, Vilija Branta i Aneurina Bevana – bili su neki od najstrastvenijih i najefikasnijih neprijatelja komunizma.
Sjedinjene Države predstavljaju poseban slučaj. Čitava hrpa knjiga govori o razlozima zašto socijalizam kod nas nikad nije postao pravi masovni pokret. Već decenijama ta reč predstavlja motku kojom konzervativni republikanci mlate liberalne demokrate po glavi. Kada su Beri Goldvoter i Ronald Regan optužili Džona Kenedija i Lindona Džonsona da su socijalisti jer zagovaraju zagarantovanu zdravstvenu zaštitu za stare i siromašne, implicirano je da će programi Medicare i Medicaid biti uvod u Sovjetsku Ameriku. Ali sada kada je komunizam mrtav već dvadeset godina, povika na socijalizam ne nosi u sebi staru snagu. „Socijalističke vođe u Evropi koje se toliko dive mom protivniku barem iskreno govore o svojim ciljevima,“ rekao je Mekejn pre nekoliko dana – sugerišući time da distopija koje se toliko gnuša nije neki totalitaristički mravinjak severnokorejskog tipa, već su to socijaldemokratske države s druge strane Atlantika, gde za više poreze i bez umanjenja građanskih sloboda ljudi sebi kupuju kvalitetno javno obrazovanje, zdravstvenu zaštitu lišenu stresa i pristojan javni prevoz.
Izgleda da se republikanci trenutno trude da dokažu kako razlika između kapitalizma i socijalizma korespondira sa razlikom između gornje granične poreske stope od 35 % i gornje granične poreske stope od 39,6 %. Ovu drugu predlaže Obama, a tolika je bila u vreme predsednika Klintona, i tolika će biti i posle 2010. ako poreske olakšice predsednika Buša isteknu na vreme. Obama bi dodatne prihode iskoristio za smanjivanje poreza skoro svima koji zarađuju manje od 250.000 dolara godišnje. Ukupno poresko opterećenje na privatnu privredu bilo bi manje nego što je sad – to je elementarni kejnsijanizam koji pokazuje da je tvrdnja republikanaca kako će vam „Obama povećati porez“ dvostruko neistinita.
Dvanaestog oktobra, u razgovoru sa biračem koji će zauvek ostati zapamćen kao Džo Vodoinstalater, Obama je detaljno objasnio svoj plan za porez. Nakon što je objasnio kakve će Džo od njega imati koristi, bilo da ostvari svoj san o privatnoj firmi ili ne, Obama je usput dodao: „Mislim da bi za sve bilo dobro da se to bogatstvo malo raspodeli“. Od tada Mekejn i Pejlin citiraju ovu opasku, predstavljajući je kao prima-facie dokaz kako je Obama nepodesan za predsedničku funkciju. Naravno, svi porezi su redistributivni, tako što redistribuišu privatna sredstva za javne potrebe. Ali distribucija (naniže) federalnog poreza na dohodak jeste stvar principa – ona (neznatno) umanjuje razlike koji su neizbežne u tržišnoj privredi, i odražava uverenje da bogati imaju proporcionalno veći udeo u materijalnim aspektima društvenog uređenja, pa stoga tom uređenju moraju da pruže i veću materijalnu podršku. Mekejn i sam verovatno deli ovo uverenje, i nekada ranije je to i govorio. Tokom predsedničke kampanje 2000. godine, neka devojka ga je u emisiji Hardball na MSNBC-u pitala zašto bi njen otac, lekar, trebalo da bude „kažnjen“ jer je u „ogromnoj poreskoj kategoriji“. Mekejn joj je odgovorio da „imućni ljudi mogu više da priušte“ a da „vrlo bogati, jer mogu da priušte dobre advokate koji u zakonu pronalaze svakojake rupe, ne plaćaju stvarno toliko koliko se vama čini“. Razgovor se zatim nastavio:
DEVOJKA: Zar nam onda ne preti ono, kao, socijalizam, i tako to?
MEKEJN: Ja stvarno verujem da kad čovek ostvari određeni komfor, ništa ne škodi da malo više plati.
Što se tiče Sare Pejlin, koja u poslednje vreme Obamu zove „Barak Raspodelitelj Bogatstva“, ona je i sama pomalo sumnjiva. U najmanju ruku, ona je saputnik nečega što bi se moglo nazvati socijalizmom sa likom Aljaske. U državi u kojoj je ona guverner ne postoji ni porez na dohodak ni porez na promet. Umesto toga, naftne kompanije koje iznajmljuju izvorišta plaćaju ogromne namete. Od tog prihoda se finansira delatnost uprave, on omogućava da se svakom čoveku, ženi i detetu u državi godišnje izda ček na četvorocifrenu sumu. Jedan od razloga popularnosti Sare Pejlin kao guvernerke jeste i taj što je ove godine na taj ček dodala još 1.200 dolara, povećavši ga tako na 3.269 dolara po čoveku. Nekoliko nedelja pre nego što je postala potpredsednički kandidat, izjavila je novinaru koji ju je posetio – Filipu Gurejeviču iz ovog časopisa – da „je to kod nas uređeno, za razliku od ostalih država u uniji, tako da građani Aljaske kolektivno poseduju resurse. Tako delimo prihode kada se ti resursi eksploatišu.“ Možda između deljenja i raspodele prihoda (ni manje ni više nego „kolektivne“) ima neke značajne razlike, ali za pronalaženje takve razlike trebala bi nam analitička veština jednog Karla Marksiste.
The New Yorker, 30. 10. 2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.11.2008.
