S vremena na vreme dešava mi se da se uvalim u čudnu situaciju: pokušavam da smirim posvađane kolege-demokrate i da ih navedem da se ponašaju koliko-toliko razumno. Kao neki mačak Leopold. Ovoga puta sve je počelo time što je Aleksandar Podrabinek izjavio da nije ni najmanje zadovoljan odgovorima Borisa Nemcova po pitanju treba li ili ne treba Japancima vraćati južna Kurilska ostrva. Iz razmišljanja Podrabineka sledilo je da pokret „Solidarnost“ nema pametnija posla nego da se izjašnjava o tome kome pripadaju Kurili. Njemu je odmah odgovorio predstavnik nove generacije demokrata Oleg Kozirev, koji je ukazao na to da bi „starodemokrati“ mogli, blago rečeno, da već jednom promene ploču. Jer, Rusija sasvim legitimno vlada ostrvima Kunašir, Iturup, Šikotan i Hobamai, budući da su ona pripala Sovjetskom Savezu kao rezultat sukoba imperijalističkih grabljivaca koji su po amoralnosti bili sasvim isti. Istovremeno je primetio da je Moskva imala sva prava da pogura Južnu Osetiju i Abhaziju na putu ka nezavisnosti i da prizna njihovo pravo na samoopredeljenje. Takođe je izrazio neslaganje sa podrškom koju „starodemokrate“ daju homoseksualcima u organizovanju gej-parade u Moskvi. Zaključio je time što je pozvao demokrate prvog talasa da obnove svoj program. Odgovor je dobio „po punom programu“: Aleksandar Podrabinek ga je optužio za neznanje, nadobudnost i težnju da izda uzvišene demokratske principe u korist niskih političkih proračuna.
Iza prividne nepomirljivosti stavova dva protivnika u diskusiji nazire se prilično slična metodologija: obojica su ubeđena da je vernost demokratskim principima – bilo u nepokolebivoj „staroj“ varijanti, bilo u varijanti koja je obnovljena i modernizovana – u suštini neka univerzalna perspektiva koja nam dozvoljava da nađemo pravilne odgovore na sva pitanja života i smrti. Nažalost, to uopšte nije tako.
Pogledajmo samo šta je poslužilo kao povod sporu – pitanje u čijem bi posedu trebalo da budu četiri južna Kurilska ostrva. Eto, desilo se da sam svojevremeno čitao baš te knjige za čije prenebregavanje Podrabinek okrivljuje svoga oponenta. Zato sada sa punom odgovornošću mogu da kažem kako savremeno međunarodno pravo (a šta može biti važnije za pravog demokratu od poštovanja zakona) ne daje nedvosmislen odgovor na to pitanje. Stvar uopšte nije u tome da se Staljin nije pobrinuo za pravno definisanje statusa Kurila. Podsetiću da su se deklaracije iz Jalte i Potsdama, a takođe i Akt bezuslovne kapitulacije Nemačke i Japana (a njih su pored SSSR potpisale i sasvim demokratske države) dugo smatrali za međunarodne dokumente koji su sasvim dovoljno utemeljivali legitimnost teritorijalnih promena u Evropi i Aziji. I tek su sedamdesetih godina bili potpisani dogovori koji su potvrdili „nove granice“ u Evropi. Ali, ako se priđe sa tačke gledišta pravičnosti, na čemu insistira Aleksandar Podrabinek, onda nema nikakve principijalne razlike između Istočne Pruske, koja nikada nije pripadala Rusiji, i Južnih Kurila. I ako ćemo da budemo dosledne i principijelne demokrate, zar ne bi trebalo da odlučno tražimo i da se Nemačkoj vrati (nešto što ona i ne traži) otadžbina Kanta?
Ali, vratimo se Kurilima. Nije naodmet podsetiti da je njihov prelazak pod vlast SSSR bio utvrđen mirovnim ugovorom iz San Franciska 1951 godine. Sovjetski Savez taj dogovor nije potpisao (korejski rat je bio u punom jeku), ali ta činjenica ne bi trebalo da poništi obaveze Japana, koji je taj dokument potpisao. Svestan toga, Tokio insistira da se sporna ostrva i ne odnose na Kurilsku grupu. Sve to, po mom skromnom mišljenju, može da se reši ili na međunarodnom sudu, koji bi trebalo da objektivno proceni kako pravne, tako i geografske argumente obeju strana, ili manifestacijom dobre volje od strane Rusije (kao što su Kini predata sporna ostrva na Amuru). Primetiću još da je Tokio na svaki pomen međunarodne arbitraže uvek odgovarao ćutanjem.
A sve ovo govorim zato što demokratska svest, baš kao i nesimpatije prema sovjetskoj državi, ne mogu biti pouzdani instrumenti za razrešenja ovog problema. Kao što i sasvim razumljivo negodovanje zbog odluke Moskve da prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije sprečava da budemo svesni dovoljno komplikovanog problema savremenog međunarodnog prava. To jest, da postoji očigledna protivrečnost dvaju njegovih neoborivih principa: prava nacije na samoopredeljenje, i već postojećeg državnog suvereniteta. Trenutno se predlaže da se ova protivrečnost razreši na razne načine. Ili da se podrži teritorijalna celovitost pojedinih država, pri čemu bi se pružila maksimalna prava i međunarodne garancije autonomijama. Ili da se strane u sporu uključe u neke naddržavne formacije tipa Evropske Unije. Na taj način bi se mogli rešiti teritorijalni sporovi na Balkanu. Ipak, to je pitanje međudržavnih odnosa i međunarodnog prava koje nema neposredne veze sa demokratijom.
Ako bi vernost demokratskim principima bila univerzalno sredstvo rešavanja međudržavnih sporova, ti sporovi po definiciji ne bi mogli ni da nastanu među demokratskim državama. Ali, ni zdrav razum ni pozivanje na uzvišene demokratske principe nam nisu dovoljni da bismo rešili porodične i druge privatne sporove. Zašto smo odjednom rešili da su odnosi mešu državama nešto što je jednostavnije?
Izvinite, gospodo polemičari, ali ni stari ni obnovljeni ideali demokratije, po mom skromnom mišljenju, ne mogu da preuzmu ulogu knjige u kojoj se nalaze odgovori na sva pitanja ovoga sveta. Uz to, sporovi oko sadržaja ovakvog hipotetičkog katihizisa su prosto jalovi. Što je još gore, odvlače nas od kudikamo aktualnijih pitanja.
Стенгазета, 25.06.2009.
Sa ruskog preveo Pavle Rak
Peščanik.net, 04.07.2009.
