Demokratija ne podrazumeva da većina ima pravo da nameće svoje odluke manjini kada te odluke jasno krše moralna načela. Takvo nametanje u Srbiji se dogodilo više puta tokom devedesetih. Da li se i na ovim izborima dogodilo nešto slično? Da li su se zato sada oni koji su ostali u manjini – koji su poraženi na izborima – usprotivili izbornim rezultatima? Koji to univerzalni moral stoji iza njihovog protivljenja? S jedne strane, nema sumnje u to da je Tomislav Nikolić čovek kontinuiteta sa devedesetima (baš kao i Ivica Dačić). Ali, stvar je u tome što se u proteklih osam godina i Boris Tadić pokazao kao čovek tog istog kontinuiteta. Zbog toga su argumenti njegovih branitelja šuplji, a pokušaji da se ospori volja većine neutemeljeni.

Ove nedelje, dakle, svedočili smo sistematskom naporu da se podrije legitimnost odluke koju su građani doneli na izborima. Namerno ili nenamerno, svi koji sada drže lekcije onima koji nisu glasali po njihovoj volji prave prostor za iskrivljavanje izbornih rezultata. Stalnim ponavljanjem da je veliki deo građana na ovim izborima demonstrirao nekompetentnost, nepromišljenost, neodgovornost, ili sve to zajedno, uspostavlja se osnova za odbacivanje mišljenja tih nesolidnih građana. Drugim rečima, oni se isključuju iz političkog života, jer nisu pokazali zrelost da u njemu učestvuju. Iz svega toga mogli bismo izvesti bar dva bitna zaključka.

Prvo, i onim građanima Srbije koji sebe vole da vide kao demokrate manjka demokratski kapacitet. U tom smislu, oni se u suštini ne razlikuju od onih drugih, na navodnoj drugoj strani, koje su najčešće skloni da opišu, s dobrim razlozima, kao neprijatelje demokratije. Proteklih dana, te takozvane demokrate učinile su sve kako bi obezvredile stavove koji su im neprihvatljivi, i to ne argumentima, nego, i u tome je suština, diskvalifikacijom.

Drugo, time se otvara mogućnost da Boris Tadić, uprkos porazu na izborima, dakle uprkos iskazanoj volji građana, zaposedne mesto predsednika vlade. Bio bi to jedan siledžijski gest, čije se prividno opravdanje traži u osporavanju legitmnosti izbornog rezultata. Jer, ako su glasači bili nerazumni, zašto bi se njihova volja uzimala u obzir prilikom pregovaranja o političkim aranžmanima? Posledice takvog ponašanja su dalekosežne. U krajnjem izvodu, srpske demokrate obesmišljavaju temeljne razloge za poštovanje demokratskih institucija i procedura.

S tim u vezi, zabavna je i vest da je Boris Tadić išao po savet kod patrijarha Srpske crkve. Na stranu sad potreba da se od crkvenog poglavara dobije savet za svetovne poslove u sekularnoj državi. Šta je Boris Tadić mogao uopšte da pita? Logičnim mi se čini samo sledeće pitanje: Oče, hoće li me Bog kazniti što sam slagao da neću da budem premijer? Kao što bi bilo jedino logično da mu je sluga božji odgovorio: Bog će ti oprostiti, on svima prašta, ali građani Srbije – neće.

Peščanik.net, 25.05.2012.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)