Osam priča

 
General sa tri ruke

General Vasilije K. stanuje u Beogradu. General stanuje u ulici zvanoj Lisičiji potok. Njemu ne smeta huk potoka nit’ noćno kevtanje lisica jer se tom senovitom i zavojitom nizbrdicom što blago krivuda među skupim vilama, već stotinak godina nije čuo lekovit žubor bistre vode, a o lisičijem kevtanju da i ne govorimo.

General ima tri ruke. U jednoj ruci drži pištolj; u drugoj ruci drži sablju a u trećoj ruci ima durbin kojim će on, kada tome dođe pravi čas, pomno pratiti pokrete neprijateljskih trupa.

Vasilije je durbin kupio pre tačno dvadeset godina od jednog Kineza u nekom od onih zlosrećo tmurnih predgrađa Budimpešte. Potom je lukavi Vasilije tu dragocenu i zastarelu spravicu, taj neprocenjivi relikt vojne istorije Evrope diplomatskom poštom otpremio za Beograd. Onaj Kinez koji mu je u svom štrokavom ćumezu navrat-nanos utrapio durbin kleo se u celu Kinu, Formozu i vetrovit Tibet, naravno na savršenom mađarskom jeziku, da je baš taj messzelátó^[1] njegov čukun-čukun-čukun deda, drugi kuvar na brodu “Viktorija”, dobio ravno iz ručice viceadmirala Lorda Horacija Nelzona i to baš nakon što je njegovo pravdoljubivo lordovstvo, na palubi “Viktorije”, strefilo puščano tane u pomorskom boju blizu Kabo Trafalgar.

Osetivši da je pogođen u grudi i da mu je vreli kuršum slomio kičmu Lord uputi čežnjivi pogled pravo put nebesa te odmah pomisli kako je romantično poginuti slavno u presudnoj bici koju Britanija zasigurno dobija i kako bi sada, u ovom strašnom trenu, bilo veoma zgodno i veoma plemenito da nekog podari malim samrtnim darom, samrtnom uspomenom, makar to bio i čukun-čukun-čukun deda onog Kineza iz Budimpešte koji će trorukom Vasiliju 188 godina kasnije, baš u Mađarskoj, prodati taj durbin za usranih dvadeset američkih dolara da bi ga potom dotični general – tada samo beznačajni stranac u skromnom i nezgrapnom građanskom odelu – poslao u Beograd, zapravo u Lisičiji potok broj taj i taj.

Međutim, u Beogradu, po hodnicima generalštaba, mnogi će vam skrenuti pažnju da Vasilije zaista ima “jaja” ali da je on, uzevši u obzir sve pojedinosti njegovog sjajnog životnog uspona, obična beskurica. To je, priznaćete, veoma čudno i uskogrudo gledište povodom pravilne procene vojnih sposobnosti trorukog generala.

O njegovim se “jajima” i dan-danas nadugačko i naširoko pripoveda kadetima na Vest Point-u i zašto bi onda našim generalima naprasno smetala Vasilijeva beskurica? Niti su oni neke vajne koke niti je Vasilije, neboparna Srbenda, pevac bez korena.

VIII verzija teksta, 24. januar 2013.

 
Lepi Miša

Miša Velimirović, zvani Miša le Bel, poznat je i kao Miša Kralj. Miša je stanovao u Šajkaškoj ulici broj 19. To je blizu one naskroz propale “Dunav stanice”. Miša ima četiri ruke i veoma je bogat. Valja se u parama. Mogao bi da kupi celu Floridu i da mu još ostane. Amerikanci bi rekli: stinking rich. Susedi su ga oduvek zvali ludi Šiva. Eto kakav je naš čovek. On vidi samo mane. Za vrline ne mari.

V verzija teksta, 24. januar 2013.

 
Beli luk

Rosa Jovanović, skromna sedokosa bakica od svojih osamdeset i dve godine, još je u ranoj mladosti zdušno prigrlila prastari narodni nauk po kome je beli luk lek i spas našem opstanku. Beli je luk – mišljaše ona – neprobojni štit u ruci svetog Đorđa koji svakom krštenom stvoru čuva i dušu i telo. Ukratko, ta čudesna biljka pomaže krvotoku ali, takođe, pomno motri i ljuto razgoni raspojasane gomile krvožednih vampira i besnih aždaja. Gospođa Rosa je beli luk jela od jutra do sutra; jela ga je za doručak, jela ga je za ručak i večeru a umela je, ne tako retko, baš pred spavanje, negde pred ponoć, lasno da smaže i celu glavicu.

Jedne tužne beogradske jeseni, kasno poslepodne, gotovo u sumrak, dole ispod one sure mostarske petlje, udar međugradskog autobusa, u nemerljivom deliću sekunde, skloni s ovog sumornog sveta dobru i malčice tvrdoglavu gospođu Rosu. U datim okolnostima tu joj ne priteče u pomoć ni svemogući Bog ali ni beli luk.

24. januar 2013.

 
Nedovršena priča

Sve je počelo u kasne večernje sate 19-og oktobra 1813. godine, baš u sam smiraj krvave bitke naroda kod Lajpciga, a sve se završilo jednog neodređenog i prljavog zimskog dana tokom onog sramnog rusvaja prilikom raspada komunizma u Istočnoj Evropi.

Glavna junakinja te epske freske je jedna malčice bucmasta koketa, studentkinja medicine po imenu Nataša Furceva. Ona je do ušiju zacopana u Aleksandra. Aleksandar je mlad šumarski inžinjer koji voli da peva ciganske romanse.

***

Nataša se okupala, potom je, smejuljeći se, obukla svilene gaćice, novo prsluče, kombinezon itd. Zatim je izabrala neodoljivo erotičan miris i crnu večernju haljinu sa dubokim dekolteom. Na stolu je čekaše buket od pedeset crvenih ruža i ručna bomba jake razorne moći.

Ako Aleksandar kaže da, evo ruža, evo radosti, vrelih poljubaca i svega ostalog što mu duša želi; ako uobražena seljačina stane da se snebiva, da zvera kojekuda i da izokola poteže mučno pitanje stana, gotovine i njenog miraza, tu je bomba.

Furcava pogasi velika svetla, upali sveće i zatim sede kraj prozora. Ne prođe mnogo vremena i, u onaj pređe dogovoreni sat, neko zakuca na vrata. Sigurna da to lupka njen Aleksandar Nataša naglo otvori vrata i u hodniku spazi Aleksandra ili, vrag bi ga znao, možda to beše samo nejasna vizija poznatog stasa. Umesto plemenitog lika njen je caballero, njen je voljeni Aleks, na svojim širokim sportskim ramenima umesto glave imao oveću glavicu svetlo-zelenog kupusa.

Zgromljena neočekivanom pojavom strašne spodobe Furceva ustuknu korak unazad, podiže obe ruke kao da se brani i…

***

Naime, ukoliko bolje razmislimo sve je upravo onako kako je to nekad davno, u nekoj začaranoj japanskoj zabiti sabrana duha zapisao moj prijatelj Werner Lömm: “Svet je jedan veliki roman pun obrta i nikad dovršenih priča”.

III verzija teksta, 30. januar 2013.

 
Propast Srbije

Znajući da ja imam dara za trošenje novca i da mi je tintara daleko od svake primisli o čestitom poslu – za koji smatram da je puko mučenje duše bez valjane svrhe i happy end-a – Todosijevići se sabraše u nameri da me što pre ožene. Rođaci su se lako složili da bi po našoj staroj vizantijskoj navadi bilo pametno da se naokolo razašalju poverljivi ljudi sa zadatkom da se u Srbiji pronađe i zatim u Beograd dovede dvadesetak najlepših devojaka. Iz tog prelepog cvetnog naramka, ja bih, naravno, po svojoj volji i prema svojim sklonostima sebi izabrao nevestu. Da bi se odanom osoblju koliko-toliko olakšao zadatak, e da ne bi bilo sumnji, smicalica i nedoumica kao u onom Isakovom slučaju, Todosijevići se postaraše da utvrde godine i stas koji treba da imaju izgledne devojke. Pored tih važnih podataka oni takođe odrediše, što takođe nije za podcenjivanje, veličinu devojačkog stopala, dužinu noge, izgled grudi, boju bradavica, opseg struka, svežinu puti, vitkost prstiju, gustinu kose, lepotu butina, oblik stomaka, liniju leđa, sklad zuba, sočnost usana, pravac pupka, čari bedara, prodornost oka, kosinu obrva i tako redom. U toj uglavnom smireno vođenoj raspravi i u nabrajanju poželjnih osobina Todosijevići napokon dođoše do onoga što su stari Rimljani, na sebi svojstven način, nazvali korice mača, dok je naš narod, svik’o na svakojake izraze, tom žuđenom slatikšu poodavno nadenuo ime pica il’ stidnica.

Sem opšte i lako razumljive saglasnosti povodom oveštale bajke o ženskoj nevinosti iliti o nebeskoj važnosti netaknutog devičnjaka, niko od prisutnih nije umeo lakonski da sroči kako izgleda savršeno lepa i savršeno kvalitetna pica. Dok su jedni klepetali o neprohodnim šumarcima i pomamnom klitorisu drugi su se trudili da prednost daju brežuljcima i dubinama klizavih vrtača. Siromašniji članovi našeg klana, oni jednostavni ljudi, mišljaše da je tu naprosto reč o rupi za uživanje o kojoj, hic et nunc, nije vredno gubiti vreme kada se nad svima nama polako nadvija crni oblak ekonomske krize i strmoglave devalvacije eura.

Usred te već poprilično ponesene rasprave o savršenoj pici, jednom od prisutnih naposletku pade na pamet da taj škakljivi predmet njihovog umovanja suštinski poveže sa mojom kitom. Svi se Todosijevići namah složiše da njihov rod već pokolenjima ima velike kite, bezmalo debele oklagije sa kojima su se naši sjajni naraštaji od vajkada dičili među svetom. Međutim, kako to u ozbiljnim prilikama obično biva, došlo se do krunskog pitanja, do pitanje nad svim pitanjima, koje glasi: kako će njihovi poverljivi ljudi koji će, koliko sutra dobiti sveti zadatak da meni izaberu devojke, moći da provere da li najuži zbor ponuđenih pizdi zaista odgovara vekovima brušenim merilima naše ugledne porodice. Pored toga, kako će stručni zastupnici, u tim uzbudljivim okolnostima, sretnim roditeljima u lice poručiti da je neophodno da njihova ljubimica, njihova mila devojka, naprosto skine gačice i pokaže pičkicu da bi stroga porota, estetski potkovana gospoda, donela nepristrasan sud od koga će zavisiti sreća i budućnost njihove uistinu prelepe kći.

decembar 2012. (koregirano)

 
Raša Todosijević

Raša Todosijević voli da razgovara sa svojim narodom. Često ume da kaže: “Moj narod ovo… moj narod ono…” U kafani popije čašu hladnog pivo, plati račun, ostavi lepu napojnicu, osvrne se oko sebe, podigne stisnutu pesnicu, tako, negde u visini očiju, pa veli: “Šta će našem čoveku škola, on se rađa pametan!”

III verzija teksta, 9. februar 2013.

 
Tunguzija

Vraćajući se sa turobne sahrane starog prijatelja jedan penzioner, još uvek dobro očuvana gromada od čoveka u šućmurasto-zelenom i podosta ofucanom Montijevom mantilu, u onom čuvenom mornaričkom mantilu iz ratnih dana, stade naglas da grdi Boga zato što ga ta uobražena nebeska glavudža nije upozorila da iz kuće ponese kišobran iako je gospodar neba znao da će tu negde oko podne, negde oko deset minuta do dvanaest, samovoljno, iz puke obesti, bez savetovanja sa anđelima, onako kako to samo dolikuje vaseljenskom silniku, ljuljnuti groznu kišu smućenu sa hladnom februarskom susnežicom. Skrenuvši među ogolele drvorede Bulevara Revolucije mongomeri starina se nađe licem tik uz veliki stakleni izlog u kome su svetlucale uvozne cipele, uglađeni evropski proizvodi od prave pravcate kože. Mala nadstrešnica beše sasvim dovoljna da ga zaštiti od padavine te on odmah iz mantila, iz unutrašnjeg džepa, izvadi izgužvani dronjak – ili nešto što bi se uz dosta ograda moglo nazvati, recimo, maramicom – pa poče da briše svoju vlažnu kosu i oči. Onako našušurene kose i sa žalosnim pogledom upiljenim ravno u lepe i preskupe cipele ugodno razbaškarene u toplom izlogu, on samo duboko uzdahnu pa izlanu onu tajanstvenu i svima znanu bajalicu čiji istinski smisao još niko nije uspeo da razume:

“Eh, da je Srbija nešto kao Tunguzija, gde bi nam bio kraj!”

IV verzija, 22. februar 2013.

 
Početak

I

Prizor beše nalik malešnom odlomku pažljivo istrgnutom iz razvučenog dramskog komada koji se uz podosta lenje glumačke rutine i tužne besparice prikazuje u nekom beogradskom pozorištu u kome se, i to valja dodati, više i ne pamte dani sreće i dani ustreptalog sjaja uzvišene stvaralačke uzvitlanosti; otrcani sivo-smeđi zidovi i ko zna već koliko puta korišćene stolice, jedan bezlični sto, razdrndan orman, police i koješta drugo što je debeli i uobraženi scenograf, prevrćući po prašnjavom skladištu našao i namenio gledaocima koji bi trebalo da svojim praznim tintarama dočaraju jedan skroman, tesan i vlažan radni sobičak smešten negde, bog zna gde, tamo među zgradurinama u dalekoj šangajskoj luci 1921. godine.

Verner Lömm sedi za stolom. Verner je leđima okrenut prozoru. Verner nehajno prevrće hrpu papira a iznad njega, gore na tavanici, samrtnički sporo i samrtno nečujno okreće se tugaljivo ružan američki ventilator koji bi, bajagi, svojim antikvarnim elanom, morao da ga spase od nesnosne primorske omorine.

Tačno nasuprot prozora su vrata. I, onako bez kucanja, u sobu ulazi jedan zadihani Kinez.

– “Gazda Plus” – reče Kinez – “jedan Kinez je dole na ulici. Doneo je pet stolica i hoće da ih vi vidite.”

– “Ja se zovem gazda Verner, gazda Werner Lömm, magare kinesko. Ja nisam Plus već Prus. Zapamti to već jednom repati đavole. Prus!”

– “Svakako gazda Plus, vi ste Plus i došli ste iz Pluske da u Šangaju kupujete kineski nameštaj.”

6. februar 2013.

 
Peščanik.net, 10.03.2013.