Ministarstvo prosvete konačno je stalo uz đake i nastavnike i najavilo blokadu svih škola od utorka 24. decembra. Blokada će trajati mesec dana. Ili je to ipak samo raspust čiji je početak ministarstvo na svoju ruku, krajnje proizvoljno pomerilo nedelju dana unapred. Dobro, za sad je to samo predlog, ali i kao „samo“ predlog, kako da ga razumemo?
Zasigurno znamo da će danas, 20. decembra stati mnoge škole u Srbiji. Sindikati su za ovaj petak proglasili štrajk. Mnoga deca širom Srbije već blokiraju nastavu i tako šalju podršku svojim starijim drugarima studentima. Sad će im se konačno pridružiti i nastavnici. Oni pak, iz nekih drugih razloga, štrajkuju na razne načine već više od dva meseca.
Ispada da im se sad svojim predlogom pridružuje i ministarstvo prosvete. Ili ne. Zaista, u čemu je razlika kada nastavnici sa svojim sindikatima zatvore škole i kada to uradi samo ministarstvo? Da li to ministarka prosvete u dogovoru sa svojim stranačkim kolegama minira koaliciju na vlasti jer svi lepo vide da joj se bliži kraj?
Ili, naprotiv, pritisnuti „starijim“ koalicionim partnerom, članovi SPS-a na funkcijama u vladi odrađuju po običaju prljavi posao za „šefa“?
Štrajk je mera radničkog pritiska na poslodavca. Zaustavlja se rad i tako ugrožava dobit preduzeća/vlasnika. Štrajkom radnici i sami rizikuju da ostanu bez plata. To što i jedna i druga strana mogu imati štetu od štrajka osnova je da u pregovore uđu sa željom da se dogovore. Pretpostavka je da je i jednima i drugima, i radnicima i poslodavcu, stalo do posla.
Sličan rezon stoji i iza sada već duge borbe sindikata nastavnika u tekućoj školskoj godini. Izborom oblika protesta i izbegavanjem da zaključaju škole nastavnici jasno demonstriraju da im je stalo do posla koji rade – dakle, do škola i dece u tim školama. Ministarstvo je do sada računalo na tu posvećenost nastavnika i zloupotrebljavalo ju je.
A onda je 1. novembra pala nadstrešnica. Poginulo je petnaest osoba. Očigledno je da je za te smrti kriva vlast. I očigledno je da je vlast od prvog trena pokušala da izbegne da položi račun za nesreću. Učenici su – upravo kao učenici – osetili da se moraju pridružiti građanima u protestu protiv – nema druge reči za to – zločinačke vlasti. Za učenicima su krenuli studenti.
A onda, za studentima, i učenici su krenuli da blokiraju svoje škole, kao što su studenti blokirali fakultete. Protest se sada ne širi samo po ulicama, već ulazi i u ustanove. Posle kraćeg premišljanja, nastavnici odlučuju da u ovaj petak konačno poslušaju svoje đake i proglase jednodnevni štrajk. Što je nešto sasvim drugo od učeničke blokade.
Nastavnici su dakle uradili ono što profesori (još) nisu imali hrabrosti da urade. Dobronamerni čitalac reći će kakav je smisao proglasiti štrajk na univerzitetu kada su studenti već blokirali fakultete. Smisao je očigledan. Teret protesta tako bi se prebacio sa studenata na profesore.
Baš kao što taj teret od đaka danas preuzimaju nastavnici. Nije više stvar u tome da deca blokiraju škole, sada nastavnici odbijaju da rade i tako štite svoje đake – staju između njih i vlasti i prihvataju odgovornost za protest. Tako to rade dobri pedagozi. A važno je da se to naglasi da bismo videli da i kada štrajkuju nastavnici i dalje rade svoj obrazovni posao.
Rade ga dakle na najbolji mogući način i tako demonstriraju da im je i dalje stalo do posla kojim se bave.
Šta nam predlogom/odlukom o raspustu demonstrira ministarstvo. Prvo, da se uplašilo moguće organizovane pobune nastavnika koja bi mogla prerasti u višednevni štrajk i tako podstaći i neke druge veće sisteme da organizovano uđu u protest (ne mislim samo na univerzitet, mada jeste velika sramota to što se danas nije pridružio nastavnicima).
Drugo, da je strah od gubitka moći ili silaska s vlasti u ministarstvu, vladi… primarni strah: sve drugo im je manje važno od samog opstanka na vlasti.
S tim u vezi je i treće – ministarku prosvete i vladu čiji je deo nimalo nije briga ni za obrazovanje, ni za škole, ni za decu i nastavnike u njima. Jer, da ih je briga, ne bi ni pomislili da skraćuju preko noći polugodište kako bi izbegli šire proteste i jači pritisak pobunjenih žitelja Srbije.
Jer, ako se predlog usvoji i polugodište se zaista završi 24. decembra – nastavni programi neće biti realizovani, a ocene neće biti zaključene. Čitalac se sigurno seća kako je, u nekim drugim situacijama, ministarstvo pritiskalo nastavnike (recimo u vreme korone) da moraju preći obavezno gradivo i da moraju oceniti decu, kao da je škola samo gradivo i ocene.
Tada je to bio takođe pritisak koji je vlastima služio da nastavnike i decu drži pod kontrolom i ne ostavi im prostor da se pobune protiv očajnih mera koje su praktično razorile školu za vreme pandemije.
Čitalac se takođe seća i da je posle masovnog ubistva od 3. maja (jednom bi se moglo pokazati da su i loše školske politike u vreme korone stvorile uslove da se to dogodi), školska godina naglo prekinuta, i da je tada rečeno da nije bitno što programi nisu do kraja realizovani, ali da se učenici ipak moraju oceniti i da im se ocene moraju zaključiti.
Sada pak nisu više važne ni ocene ni gradivo. Od prilike do prilike, ova vlast i ministarstvo prosvete kao njen deo, menjaju svoju politiku prema školama i to ne u skladu s potrebama nastavnika i đaka. Naprotiv, svakom novom odlukom oni stavljaju jasno do znanja da su sami sebi najvažniji, a da za škole, decu, nastavnike… suštinski ne mare.
To je poruka koju ministarstvo šalje predlogom/odlukom da se polugodište završi pre vremena a nastavnici i đaci pošalju kućama ili gde god, samo što dalje od škola kao mogućeg mesta pobune. Ali, to nije jedina poruka koju je ministarstvo poslalo. Ovim predlogom ministarstvo je obesmislilo i samu ideju štrajka nastavnika.
Jednostavno je – hoćete da štrajkujete u školama, pa dobro, nećete vi zaključati škole, mi ćemo to da uradimo. Tako ministarstvo razgovara s nastavnicima i učenicima. Šta je nas briga i za vas i za vaš rad i za vaše obrazovanje – dobacuje im ministarstvo. Šta nastavnici i đaci mogu na to da odgovore?
Nema mnogo opcija. Kao prvo, ministarstvo se pokazuje kao krajnje nezainteresovano za delatnost u svojoj nadležnosti. Kao takvo, ono ne može biti sagovornik u traženju rešenja za krizu jer ne deli interes sa nastavnicima i decom. Pošto je nezainteresovana strana, s ministarstvom ne treba ni pregovarati – treba ga skloniti. To je jedino razumno rešenje.
Drugi izvod je takođe jednostavan. Pošto je ministarstvo zaključalo škole i tako ukinulo mesto gde se moglo naći s nastavnicima i decom u pokušaju da se nađe izlaz iz krize ili rešenje za probleme o kojima nastavnici mesecima govore, i pošto se kriza ne smiruje nego se produbljuje a problemi i dalje stoje nerešeni, nastavnici moraju potražiti neka druga mesta prikladna za artikulaciju njihovih zahteva.
Ovaj režim pak ostavio je samo jedno mesto za to – ulicu. Ako se škole zaista zatvore u utorak, nastavnici i đaci neće imati nigde drugde nego na ulicu. Ako se onda postavi pitanje ko se usudio da izvede/istera ljude (i decu) na ulicu, odgovor je očigledan – ministarka prosvete.
Peščanik.net, 20.12.2024.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Prosvetna gerila - 21/01/2025
- Tri tačke - 17/01/2025
- The Breakthrough – obična priča o zlu - 14/01/2025
