Često nam kažu da smo u svojim zapisima opterećeni kosovskom večerom. To je tačno. Napisali smo veliki broj rasprava i ogleda – neki su privukli pažnju i prevedeni – o tom fenomenu. Iza mitologema i epskih slogana sigurno se krije neki deo istine koju svako na svoj način razume. Tačno je i to da će i ovaj zapis biti jedan mali esej iz vidovdanske etike – uvek se sećamo starog heleniste Miloša Đurića koji je u svoje vreme napisao spis pod nazivom Vidovdanska etika. Ne spada taj spis sigurno u ono najbolje što je legendarni helenista ostavio, ali su brzopisci na ovu temu uvek ostajali na tom tragu. Onaj epski slogan – Bog ubio Vuka Brankovića – ima neko značenje, iako on sa istorijskim Vukom Branovićem neke veće veze nema. Ovaj velikaš je opominjao vitezove i ratnike da ne nude „olako obećanu brzinu“, sam se borio do kraja i kao hrabri ratnik skončao je u turskoj tamnici. U vreme kada su guslari iz CK SK Srbije dobili zaduženje da ove slogane aktuelizuju – polazili su u još jedan nesrećni kosovski boj, sa Miloševićem – čak je i jedan ugledni strani diplomata, holandski ministar spoljnih poslova Van den Bruk, dobio mesto označeno sloganom – Van den Bruče, Brankoviću Vuče. I tako to traje vekovima i nikako da se smirimo u nekoj istorijskoj ravni, jer nekakva virtuelna kosovska večera još uvek traje. Zvanice su prepoznatljive, ali mesto Vuka Brankovića se stalno menja. Ovih dana je predsednik republike Boris Tadić bio u Briselu i, kako su javile agencije, teški pregovori su se završili večerom koju je baronesa Ketrin Ešton priredila našem predsedniku. Nećemo zavirivati u meni, ali beogradska štampa, pa i ugledni prvaci brojnih političkih partija, već su podigli galamu i rekli da je ta briselska kosovska večera još jedan naš poraz i da je za taj poraz kriv novi Vuk Branković, a to je predsednik Tadić. Ovo nije mnogo novo. Ražalovani vladika kosovski Artemije je to u osam navrata kazao u svojim saopštenjima, ali je novo to što se sada za kosovskom trpezom u Briselu našao još jedan Vuk Branković, a to je nesrećni prvi pingvin srpske diplomatije, Vuk Jeremić. To mesto je, dakle, nekad upražnjeno, nekad popunjeno, nekad duplirano, a kandidata ima sa svake strane, jer je tako najlakše objasniti uspone i poraze jedne politike, koja je više poraz nego uspon.
Jedan istaknuti prvak srpske zajednice na Kosovu ponudio je rešenje, pa se sam ponudio za ulogu kneza Lazara. On je kazao da ako brankovići u Beogradu budu ovako nastavili, Srbi s Kosova neće imati druge nego da se proglase građanima Rusije. Ne zna se pouzdano kako se to može izvesti, mada Rusa izvan Ruske federacije već ima ravno 25 miliona. Primera radi, u Nezavisnoj državi Kazahstan većinu čine Rusi, a ne Kazasi, i zvanični jezik je ruski, a ne kazaški. Ta država je inače tri puta veća od Francuske, a ima samo 17 miliona stanovnika. Svejedno, ako srpski građani sa Kosova postanu građani Ruske federacije, Rusija bi time dobila još stotinak hiljada žitelja van svojih granica. Sva je prilika da je ovaj ugledni politički prvak, dr Ivanović, imao na umu jednu istorijsku paradigmu, koju nije bliže objasnio: negde u 17. veku Srbima se nije sviđalo da žive u Vojvodini, jer to je bila austrougarska imperija, pa su započeli kampanju da se svi isele u Rusiju. To je tužna stranica naše istorije. Nije im bilo dobro u Turskoj, pa ni u evropskoj Austrougarskoj, i zaista su se iselili u Rusiju – dugo godina iza toga postojali su u Rusiji gradovi Bela Crkva i drugi, gde isključivo Srbi žive, a neki su stigli i do generalskih položaja i bili vojskovođe pod Katarinom Velikom. Ljubav je jedno i nostalgija je jedno, a realni život je nešto drugo: istopili su se Srbi, asimilovani su, i danas nema ni traga od njihovog jezika i njihovih naseobina. Ova tragedija nekog ničem nije naučila. To nam nije prvi put.
I ova sadašnja čežnja za Rusijom izvučena je iz epske formule kosovske večere i nema velikih izgleda na uspeh.
Rusija ne može da prihvati ove Srbe, niti je to izvodljivo, ali kosovska večera ima svoje „formule“. Ne znamo tačno kako će se ovo završiti, ali da dobra biti neće, to je skoro izvesno. Epski slogani i mitologeme – koje svojim dahom osvežavaju režimski pesnici – traju, ali realnost nalaže nešto drugo. Stoga ono u Briselu nije bilo baš kosovska večera, niti su predsednik Tadić i njegov ministar spoljnih poslova Jeremić neki brankovići. Svejedno, potrajaće ova kosovska večera barem u publicistici, gde se računi za svaku večeru i ne plaćaju skupo.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 10.09.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
