Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Dok Srbiju spopadaju dronovi, Vučić je u Parizu.

Eh, lako je biti Vučić, u Parizu, i uopšte. Kaže on, pogrešio sam. I ništa. I gotovo u istom dahu – niko ne zna bolje od mene. Ima smisla, zar ne? Ako on zna najbolje, ništa strašno i ako pogreši. Svako drugi grešio bi mnogo više jer zna mnogo manje od Vučića. Šta ti je snaga volje. Uveriš sebe da si najpametniji i da sve znaš i onda samome sebi možeš sve da oprostiš, pošto su svi drugi gluplji i manje znaju od tebe. Pojednostavimo stvari da sve bude kristalno jasno – Vučić sebe vidi kao predsednika nacije magaraca. A među magarcima lako je biti Vučić, to jest najpametniji i najviše znati.

Ume Vučić da bude i skroman, ali to izvan zemlje. Kada ode tamo gde je rekao da više neće ići – čitalac se seća: rekao je da će otkazati sve posete van zemlje – spreman je da prizna kako nije mnogo pametan i da možda ne zna sve najbolje, ali onda odmah sebe i pomiluje po pametnoj glavi i kaže: nisam baš ni idiot. Hajde da opet stvari pojednostavimo kako bismo dobili kristalnu jasnoću: van zemlje, Vučić nije ni najpametniji niti zna najbolje, iako, kako sam za sebe kaže, nije ni idiot. Ako je takav kakav je – skromnih intelektualnih kapaciteta, dakle – u Srbiji najpametniji i sve najbolje zna, onda mora slediti izvod da su žitelji Srbije redom svi idioti.

Tako to izgleda kad nam se Vučić javi iz inostranstva. Stvarno bi bilo bolje da je otkazao sve posete izvan zemlje. Jer, ako on iz belog sveta na nas gleda kao na magarce i idiote, kako li nas tek vide njegovi tamošnji sagovornici.

Kaže on Macronu – vidi predsedniče, šta ovde piše… a… i šta kažeš sad? Naš šahista, spremio se. Kaže, ja sam Macronu poneo papire, da on vidi. Diplomata naš, nosi papire. Papiri su valjda ono što se zove Briselski sporazum. E sad, ako samo Vučić i, možda, Kurti, imaju te papire, pa moraju da ih nosaju sa sobom i pokazuju šta u njima piše… e onda smo u problemu. Samo što nije tako. Taj sporazum je nekakav dokument i nema ga samo u dve kopije. Ideja Vučićeva da je seo da razgovara sa nespremnim Macronom, kome je morao da nosi papire da bi ovaj video šta u njima piše – fascinantna je. Jer, ne govori ništa o Macronu, ali pokazuje kako Vučić shvata šta to znači pripremiti se za razgovor.

Koliko li su puta Vučića iznenadili kad su mu pokazali neke inače dostupne dokumente, ostaje samo da nagađamo. A opet, možda to Vučić zapravo sve zna, nego je ovo bio mali performans za magarce i idiote u Srbiji, od kojih je, veruje, on znatno pametniji i mnogo više zna.

Dobro, neka mu bude. Neka je pametan i neka sve zna. Takav pametan i sveznajući pogrešio je – nije očekivao da se Rusi tako lako, to jest bez žestokog otpora povuku iz Hersona. Ta naša Pitija proricala je pre više nedelja novu staljingradsku bitku i ratne užase strašnije od onih iz 2. svetskog rata. Samo nije hteo da nam kaže na šta tačno misli. Sad znamo, mislio je na bitku za Herson. Očekivao ju je. Navijao da bude žestoka. Kad, Rusi razočarali. Povukli se. A on predviđao žestok otpor. Kao da nije bilo dovoljno žestoko razaranje ukrajinske infrastrukture, kao osveta za unapred planirani gubitak Hersona. Ne, naš bi sveznalica da krv teče u potocima. Ali ga Rusi izneverili.

Šta je naš mudrac iz svoje greške zaključio? „Nama to pokazuje koliko moramo sami da kreiramo i brinemo o našoj budućnosti. Moramo sami o sebi da brinemo, ako hoćemo i želimo da branimo našu vojnu neutralnost. Nama je svima jasno koliko je naša pozicija teška“. Čekaj sad, kakve to veze ima s neodigranom novom staljingradskom bitkom? Zar smo mi očekivali da nas Rusi brane, pa pošto se nisu pokazali kao dovoljno žestoki, moraćemo sami da se snalazimo? Je li to hteo da nam kaže najpametniji među nama i onaj koji zna više od svih nas? Nije, naravno, jer nas Rusi, naši prijatelji, nikada neće izneveriti, kao ni mi njih, obećava Vučić. I to ovako:

„Pustite da vodimo zemlju, na odgovoran i ozbiljan način, rezultati sve pokazuju. Srbija je ozbiljna i nezavisna zemlja. Izdržali smo 270 dana uz poštovanje prijateljstva i uz odgovornu politiku. Borimo se za nezavisnost svoje Srbije. Za snagu svoje Srbije i poštovanje našeg stava. Nije to pisano da bismo držali konferenciju za novinare, nego da bi ušlo u istoriju, kako je jedna mala slobodarska zemlja rekla nešto drugačije od ostalih, i izdržala sve. Probu prijateljstva, poštovanja i odgovornosti.“

Ehej, uveo sebe čovek u istoriju. Stavio svojom rukom nešto na papir (valjda nije bila salveta) i to što je napisao odmah kandiduje za večno pamćenje. Što je u stvari uzbudljivo. Pošto je rekao da ume da pogreši, sad nam ostaje da vidimo da li će se to možda pokazati kao – istorijska greška.

No dobro, dok čekamo šta će reći istorija, pozabavimo se vizijama. Kaže Vučić dakle „izdržala sve“. A onda još kaže i – izdržaće sve dok nam ne podignu Damoklov mač iznad glave. A ja znam – kaže on – najbolje da to vidim, pa kad bude, izaći ću i reći da uvodimo sankcije. Ooo, kakav će to istorijski triler biti, s preokretima i okretanjima naglavce. Sasvim je pak drugo pitanje zašto je Vučić izabrao baš proverbijalni Damoklov mač. Jer priča o tom maču zapravo je priča o tiraninu. Ali, ko bi se sad još bavio Vučićevom podsvešću, kad i s njegovom svešću teško izlazimo na kraj.

Mi smo mislili: Vučić i Trump – politički blizanci. Pogrešili smo. Posle neočekivano lošeg rezultata Trumpove stranke na netom završenim izborima u Sjedinjenim Državama, Trump je spokojno izjavio: sve što su republikanci osvojili na izborima moja je zasluga, za sve poraze sami su krivi. Smešno, je l da? Ali, Vučić je – recimo to tako – veći Trump od Trumpa. On kaže – dobro je i kad radim loše, jer bi svi drugi bili još gori.

Dakle, šta nam je Vučić rekao iz Pariza. Rekao nam je da greši. Ali da ne treba da brinemo, jer bi svako drugi na njegovom mestu pravio mnogo veće greške, pošto on zna više od svih drugih (magaraca) u Srbiji. Rekao je i da sa sobom nosi važne papire, koje kad pročita predsednicima, sve će biti drugačije. Rekao je i da Rusi nisu dovoljno žestoki, pa zato moramo da vodimo računa sami o sebi. Ali i takvi kakvi su, slabići dakle, oni su naši prijatelji, pa im mi nikada nećemo uvesti sankcije, što će ući u istoriju. Barem do trenutka dok neko ne zavitla mačem (jeste, Damoklovim), kada ćemo ipak uvesti sankcije. Toliko od najpametnijeg među nama.

Peščanik.net, 11.11.2022.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)