Blebećući o izborima – nepogodi u kojoj njegova partija svaki put prođe gore nego u prethodnoj, i u kojoj se ovog puta pogotovo ne može nadati srećnom ishodu, jer, siromah, mic po mic, ostaje bez članstva, prepušten svojoj ličnoj dovitljivosti, uslužnosti, šarmu i muzikalnosti – ministar policije rekao je da nikad nije bio za vanredne izbore, što je već misao za svaku hvalu: ko jednom, sa članskom kartom Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, kroči u čarobni svet Slobodana Miloševića, ne bi smeo nikada da strepi hoće li se čarolija i nezasluženo plandovanje nastaviti, dakle, ako mora da bude u pripravnosti povremeno, svake četvrte godine, ne bi smeo profesionalni vazal da ima tremu i u međuvremenu.
Ali, zašto bi Dač stvari predstavio ovako kako ih ja vidim? Svom rekao bih iskrenom stavu dodao je slikovitu mudroliju: „Da su izbori dobri, i crkva bi ih imala.“
Najbolji student koji se ikada ukazao na Voždovcu govorio je malo o vanrednim izborima, malo o izborima uopšte, kao o neprilici koja u zakonom propisanom ritmu remeti rajsku kolotečinu i blagopoluchie u kojem živuju naši velikodostojnici; pitao sam se koji ga je obrazac iz neiscrpne narodove riznice nadahnuo da svoju karijeru uporedi sa uzvišenim životom sveštenstva, da nije onaj kojim istrajniji pijanci pokušavaju da odvrate nekog malodušnika koji bi kući: „Da je kuća dobra, i vuk bi je imao.“ Drugi pak veseljaci, manje vezani za prirodu, a više za veru otaca, rekli bi: „Da je kuća dobra, i Bog bi je imao.“
Narodnoj poslovici, kao i vicu, uglavnom se ne zna autor, ova pak o izborima biće u čitankama i na kuvaricama iznad šporeta u selu, a znaće se da je iz glave lično ministra policije: „Da su izbori dobri, i crkva bi ih imala.“ – Sad kad ti zagrmi Njegova svetost: „Kako nema izbora? Nisam li ja ustoličen i blagosloven na izborima gde su se preplitali volja Gospodnja, oličena u apostolskom žrebu i, prethodno, u ovozemaljskoj volji članova Sinoda?“ A iz Vatikana će stići specijalna enciklika koja će na način bogougodan ukoriti, ali i blago ismejati toliko neznanje: „Pa šta radimo mi kardinali kad se okupimo da biramo Svetog oca, okapavamo danima u tome varljivom i ispraznom luksuzu, gde je uvek hladnije nego što pastva zamišlja, dok napokon ne izaberemo najboljega i dok ne potpalimo ogrev koji sagoreva belim dimom.“
Odlikaš je posegao za zaključivanjem po analogiji, oslonivši se na nešto što se ne može ni dokazati ni poreći: koliko je smrtniku teško da zamisli Tvorca Svedržitelja, isto toliko mu je teško da zamisli smeštaj za takvo biće, pa se pretpostavlja da tog skloništa, skromne peštere ili vile poput Macutove i Brnabićkine, nema. Dakle, neko koga sa mukom pokušavamo da definišemo, nema kuću, jer bi morao imati adresu, struju, mokri čvor, pravo glasa etc. Ergo: ono što je dobro za Boga, poželjno je i za nas (uz nos svemu što nas razlikuje od Oca našego).
Vuka smo doduše svi videli, ali to da nema kuću možda će istražiti tek „Nacionalna geografija“, ako je čipovala nekog kurjaka, pa će znati gde provodi noći kad drveće puca od mraza i kad vetar čas kao zver zavija, čas zaplače kao dete (то, как зверь, она завоет, то заплачет, как дитя): da li će to biti šuplje stablo, ili kakva jama, zavetrina među stenama?…
U oba slučaja imamo dosetke koje niko ozbiljno ne shvata i koje nikoga nisu ni nasmejale, ali zašto je osoba priblizhennaia k imperatoru posegla za tim klišeom, koji je dopunila i osvežila onim što je njojzi na srcu?
&
Imam dve naučne pretpostavke (koje ću nadam se dokazati u mom daljem dijalekt. razvoju, a sada ću ih samo predočiti naučnoj i nenaučnoj javnosti, i ne isključuju se one, neće na kraju pobediti jedna: 1. Dačić Ivica se s pravom boji izbora, nije u milosti carevoj, i najverovatnije će se obresti na brisanom prostoru; saučesnik je koji bi sutra mogao da se preobrazi u svedoka saradnika, to jeste rezervno, ali i jedino, poslednje oružje, za koje je bolje da ne ustreba nikad; mogao bi da izraste (tj. da se smanji) i u zaštićenog svedoka, pa ga ne bismo u ovome dunjaluku više nikada ni videli, samo bi u prostorijama SPS-a, koje biće oronule kao bivša sodara u Mutapovoj ulici, mogao da se kupi njegov CD, sa „Miljackom“, „Romanijom“ i „Kaljinkom“; najbolji student političkih nauka čiji su podređeni tukli građane, gađali ih bojinim otrovima i koji su danonoćno štitili mračne spodobe u Ćacilendu, zazire, a to mu je pametno, od izbora, jer će mnogom biraču proleteti kroz glavu ako ne zvučni top, a ono lagarije koje su ministar policije i direktor policije bezočno servirali kad god su pred kamerama zinuli: „Pazite, ja sam to i predsedniku Vučiću rekao, da su izbori dobri, pa bili bi i u crkvi. Ali ne, oni se izaberu jednom za ceo život.“
Imamo dakle san o političkoj besmrtnosti, isti san iz kojeg ne bi da se ikad probudi Aca Srbin, ali imamo još nešto, to neka bude pod 2. Ima, osim rđavo prikrivene zebnje i aljkavosti u razmišljanju, nekog veselog nehaja naspram ogrešenja o logiku i istinu, i ima, a to je isto nepodnošljivo, i želje da se kaže nešto mangupsko a duhovito: možda je i pre vazalstva Vučiću naginjao žovijalnosti, sad mu se ta sklonost, podstaknuta sa tako visokog i svetog mesta, još produbila.
Ponekad mi se učini da bi ministar, iako je na dužnosti, pao na alkotestu, čemu ga njegovi ne bi podvrgli ni kad bi bio za volanom, ali bi sada za ministra bilo bolje ako je bio pod uticajem kakvog narodnog opijata, srpskog, škotskog, svejedno, nego ako je pri čistoj svesti i nenagovoren ni od koga izustio bedastoću koja i u našem poremećenom svetu štrči: plitkoumna i nemarna, drska, sve u isti mah.
Peščanik.net, 12.01.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova
