Samo najmoćnije države mogu sebi da dozvole samovoljnu i dugotrajnu isključenost iz međunarodnih organizacija, neobaziranje na njihove odluke ili njihovo potpuno nepriznavanje. Samo najmoćnije države – pre svih Amerika, u manjoj meri Rusija i na uvek specifičan način Kina – mogu sebi da dopuste status rogue države, otpadnice u međunarodnoj zajednici, pa čak i one najčešće samo privremeno. Sve ostale zemlje, ma koliko njihove vođe isticale svoju moć, političku i ekonomsku nezavisnost i nepotrebnost saradnje sa drugima, zapravo su samo delići jednog velikog političkog sistema. Na prvom mestu iz ekonomskih razloga, samoproglašene narodne vođe su uvek prinuđene da svoj uticaj i svoju moć pokazuju kroz ovaj politički sistem, a ne izvan njega. Okolnost da je unutar njega njihova moć mnogo manja i skromnija nego priča o njihovoj moći koju propagiraju unutar sopstvene države, dovodi do neprestanih pokušaja da svoju snagu pokažu stalnim izazivanjem sukoba – koje u određenom trenutku više ne mogu da kontrolišu.
Upravo se u takvoj poziciji nalazi danas Redžep Tajip Erdogan. Poslednje nedelje godine koja je na izmaku donele su nove udarce predsedniku Turske, koji ni na koji način ne uspeva da sebi obezbedi status jednog od najmoćnijih svetskih političara. Uprkos taktici izazivanja sukoba i stalnih pretnji, dovođenja Turske do same granice otuđene države, otpale od međunarodnog poretka, njegova izolacija postaje sve jača a pukotine u njegovoj svemoći koju je izgrađivao gotovo dve decenije sve veće i upadljivije.
Otud i Erdoganova manična aktivnost na izazivanju sukoba u regionu. Sve je počelo porazima na lokalnim izborima maja i juna 2019, na kojim je Erdoganova Partija pravde i napretka izgubila kontrolu nad mnogim velikim gradovima, pre svega Ankarom i Istanbulom. Uprkos poništavanju i ponavljanju izbora u najvećem gradu Turske, rodnom gradu predsednika, ovi porazi su potvrdili snagu sve brojnijih Erdoganovih protivnika koju ni tri godine neprestanog vanrednog stanja nisu mogle da uguše. I iako vladajuća partija na sve načine pokušava da ekonomski uništi novu vlast u Istanbulu i njegovog gradonačelnika, uvodeći neku vrstu unutrašnjih sankcija ovom gradu kroz zabranu svim državnim preduzećima da posluju sa upravom grada od gotovo dvadeset miliona ljudi, gubitak privida svemoći i nezamenljivosti su gurnuli Erdogana na dobro poznati put prisilnog unutrašnjeg političkog ujedinjenja putem izazivanja spoljnih sukoba, od Sirije, Egeja, Kipra, istočnog Mediterana, odnosa sa Izraelom, do sklapanja sporazuma sa vladom Libije o podeli Mediterana na zone za korišćenje zemnog gasa i mešanja u građanski rat u toj zemlji.
Iz samo njemu poznatih razloga, Erdogan je odabrao Ameriku i njenog predsednika kao svog „ravnopravnog“ suparnika još u vreme zamrznutih odnosa sa Rusijom i dok je u Beloj kući bio prethodnik Donalda Trampa. Nakon dolaska nove administracije i predsednika koji ima lične ekonomske interese neposredno uvezane sa turskim predsednikom čiji prijatelj kontroliše dva Tramp tornja u Istanbulu, činilo se da će Erdoganova Turska postati novi miljenik Vašingtona u ovom delu sveta. Politička inercija, zapravo pre svega ubeđenost u sliku o sopstvenoj moći koju je sam izmislio da bi na kraju u nju i poverovao, naterali su Erdogana da nastavi sa izazovima Americi.
Ovi pokušaji odmeravanja snaga dobili su svoj konačni završetak u kasno popodne u petak 20. decembra po američkom vremenu, odnosno u ranim satima subote 21. decembra 2019. po evropskom vremenu. Tada je američki predsednik, na putu za božićni odmor na Floridi nakon što je donji dom Kongresa izglasao njegov opoziv, potpisao zakone o budžetu za narednu godinu, koje je Kongres izglasao većinom koja onemogućava predsednički veto. U okviru budžeta za odbranu nalaze se odredbe kojima se Turska isključuje iz programa proizvodnje lovaca F-35 vrednog preko 10 milijardi evra; osuđuje se delovanje Turske u istočnom Mediteranu i njen sporazum sa Libijom kojim se narušavaju prava i suverenitet Grčke i Kipra i ugrožavaju njihova bezbednost i zone isključivog ekonomskog interesa u Egeju i Mediteranu; sankcionišu se svi učesnici u planiranju i sprovođenju dva gasovoda: Nordstream 2, koji bi trebalo da gas iz Rusije preko severnog morskog puta dovede direktno u Nemačku, veliki projekat nekadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, i Turkstream, kojim bi ruski gas preko Turske stizao na Balkan i dalje u Evropu. Istovremeno sa ovim zakonima koji imaju snagu sankcija, ističe se učešće Amerike u projektu gasovoda EastMed, kojim bi se gas iz voda oko Republike Kipar, uz saradnju ove ostrvske države, Grčke, Izraela i same Amerike, sprovodio do Evrope, preko Grčke i Italije. Kao da sve ovo nije dovoljno, očekuje se i konačno potpisivanje sankcija Turskoj zbog kupovine ruskog raketnog sistema, koje su izglasane u američkom Kongresu, takođe većinom koja onemogućava veto predsednika.
Politika „napada sa svih strana“ na Redžepa Tajipa Erdogana time je dovedena do svojih krajnjih granica. Pretnje puštanjem sirijskih izbeglica u Evropu, proterivanjem američkih vojnika iz baza u Turskoj, slanje naoružanih dronova i vojnih aviona na okupirane teritorije Kipra i turskih vojnih brodova u vode ove države i, na kraju, turske vojske u Libiju, samo su pojačali sukob sa Amerikom, a mešanje u sukobe u Libiji ga je dovelo, ponovo, na suprotnu stranu od Rusije.
Stoga je od posebnog značaja to što je u petak 13. decembra nekadašnji Erdoganov ministar spoljnih poslova i premijer Ahmet Davutoglu objavio početak rada svoje partije – koja je ponela krajnje nepolitičko ime Partija budućnosti. Ovaj ideolog neo-otomanske doktrine upravo u Erdoganovim svađama sa svima vidi razlog naglog slabljenja pozicije Turske u regionu i njeno političko i ekonomsko posrtanje zajedno sa sve iracionalnijom politikom predsednika, koji je sudbinu države poistovetio sa svojom. Erdoganov odgovor je bio očekivan – Davutoglua je optužio da je izdajnik i povezao ga, zajedno sa svojim nekadašnjim ministrom finansija Alijem Babadžanom koji je takođe najavio osnivanje partije, sa aferama pranja novca preko Halkbanke – čime je značajno oslabio poziciju ove banke.
I Davutoglu i Babadžan se zalažu za povratak na nekadašnju, novo-otomansku politiku Turske – ekonomska ekspanzija i politički uticaj u regionu ali putem saradnje sa susedima i, na prvom mestu, najbliže savezništvo sa Amerikom, narušeno Erdoganovom ratobornom politikom. Američki pojačani uticaj u istočnom Mediteranu i jugoistočnoj Evropi i najpre ekonomska očekivanja od ogromnih rezervi zemnog gasa u regionu, doveli su i do promene političke dogme po kojoj je Turska nezaobilazni i najvažniji saveznik u ovom delu sveta, kome je sve dopušteno.
Umesto nepouzdane Turske i njenog problematičnog predsednika, osnova američke politike u regionu je postala Grčka, čak i pre dolaska na vlast Nove demokratije i Kirijakosa Micotakisa u julu ove godine. Nedavno potpisivanje sporazuma o strateškoj saradnji Srbije i Grčke, samo nekoliko dana nakon čuvene izjave ruskog predsednika o Srebrenici, stoga ima poseban značaj – upravo zbog toga posebno pažljivo sakrivan od javnosti.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 27.12.2019.