Slobodan Samardžić je obavestio javnost da Premijer ne zakazuje sednicu Vlade, i da je neće ni zakazati, sve dok ministri iz DS-a i G17 ne odustanu od svoga stava o Sporazumu o političkoj saradnji, to jest sve dok se ne priklone mišljenju i stavu DSS-a. Naravno, institucije, pa i sednice Vlade uspostavljene su upravo da se unutar tih institucija rešavaju sporna pitanja. Samovoljno blokiranje tih institucija od strane Premijera kome se ne sviđa odnos snaga u Vladi, protivustavno je i predstavlja napad na tu instituciju.

Međutim, već sutradan predsednik Skupštine objašnjava zašto ne zakazuje sednicu parlamenta sa identičnim objašnjenjem: “Pitanja budućnosti Srbije i Kosova i Metohije, slanja misije EU na Kosmet, nastavka puta Srbije u EU, previše su ozbiljna i presudna da bi se bilo ko preglasavao. Upravo iz toga razloga nisam odmah zakazao sednicu parlamenta, kako bi se ostavilo dovoljno vremena da se postigne konsenzus oko minimuma državne i nacionalne politike”.

Dakle, tu postoji saglasnost između DS-a i DSS-a – o neozbiljnim i manje važnim pitanjima može se odlučivati u institucijama, odgovorno i javno, na način predviđen propisanom demokratskom procedurom (koja podrazumeva i preglasavanje), a o “važnim i presudnim” pitanjima dogovaraće se i odlučivaće stranački lideri iza zatvorenih vrata. Tek kada se oni dogovore, i kao vlasnici poslaničkih mandata odluče kako poslanici i ministri moraju da glasaju, taj tajni dogovor, taj dil (čije sve uslove javnost nikada ne saznaje), može da ide na potvrdu u ustavom utvrđene državne institucije, radi formalne potvrde.

To je partijska država, država u kojoj se važne odluke donose van institucija u skladu sa partijskim interesima i mimo bilo kakve demokratske procedure. Ustavom propisane institucije i procedure tu su samo paravan za političke odluke donete netransparentno, van očiju javnosti, bez ikakve odgovornosti.

Posebno je zabrinjavajuće da i ministar i predsednik skupštine konstatuju ovakvo stanje demokratije u Srbiji sasvim mirno i kao nešto samorazumljivo. Kao što je zabrinjavajuće da i javnost ovakvo stanje ćutke prihvata kao normalno. Protivustavna i nezakonita praksa samim svojim trajanjem postaje legitimna. Polako prihvatamo partijsku državu kao neumitnu stvarnost.

 
Jutarnja kafa

Peščanik.net,  10.02.08.


The following two tabs change content below.
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.

Latest posts by Srđa Popović (see all)