Kako se pogoršava stanje na tržištu rada, nije nevažno da li se posao može naći u inostranstvu. Nažalost, stvari ne stoje najbolje ni na stranim tržištima rada. Zašto?

Zato što se privrede gde naši ljudi tradicionalno traže posao sporo oporavljaju. To znači da je trenutna proizvodnja još uvek ispod one od pre dve-tri godine. Dok se izgubljeno ne povrati, može se očekivati da se eventualno vrate na posao radnici koji su ga u recesiji izgubili, a tek potom da poraste tražnja za novim zapošljavanjem. Pod pretpostavkom da se ne poveća produktivnost, što zavisi od stanja na finansijskom tržištu, koje će, kako sada stoje stvari, biti opterećeno većim rizicima u dužem periodu. To će terati preduzeća da strogo vode računa o troškovima, a to znači o zapošljavanju.

Ne bi, dakle, trebalo očekivati da će se naći posao, bar ne lako, na tradicionalnim evropskim tržištima, a izgledi nisu mnogo bolji ni u Sjedinjenim Državama. Ostaju druge tradicionalne pečalbarske destinacije – Kanada, Australija ili Južna Amerika. Kako na tim tržištima rada tačno stoje stvari, nije mi poznato, ali te privrede su prošle bolje, pa je i tražnja za radom verovatno veća. Ali je i konkurencija povećana, jer je pečalbara sve više.

Zašto nema posla kod kuće? Zbog odluka koje su donosili poslodavci – preduzetnici i država. U novinama se često može pročitati da ljudi u Srbiji ne vole da rade, što će reći da su im plate koje mogu da zarade male. Ovo je sigurno netačno. Država je uglavnom zapošljavala neefikasno i sada mora da otpušta, i to će potrajati. Preduzetnici su, opet, uglavnom računali sa domaćim tržištem, a na njemu se prodaja smanjuje, pa se smanjuje i zaposlenost.

 
Blic, 07.07.2010.

Peščanik.net, 07.07.2010.