Permanentni dnevnik nasilja

Transparenti: Pravda za Mariju Lukić, Beograd, 8. mart 2019.

Beograd, 8. mart 2019, foto: Peščanik

SRPSKO DRUŠTVO, ILI O PRETVARANJU VODE U VINO

Napravićemo mali misaoni eksperiment. U njemu glavne uloge imaju devojčica iz tramvaja, Ksenija Radovanović i Marija Lukić. Sve tri su, kao što znamo, doživele neki oblik nasilja. I u našem eksperimentu one su se našle u situaciji koju nisu želele, iako su je možda na neki način izazvale i podstakle. Kada žena na primer sedi sama u tramvaju ona – iako to ne bi smelo da bude tako – samom svojom pojavom može da podstakne nekog muškarca da joj se obrati, da je dodirne, pa čak i da je napadne. Ne tako davno profesor Univerziteta u Kragujevcu je u svom udžbeniku kriminalistike sličnim primerom pravdao silovanje.

U našem eksperimentu vozač zaustavlja tramvaj i zadržava zlostavljača dok ga ne preuzme policija, devojčici biva pružena neposredna psihološka podrška ako je zatraži, a snimak događaja ne napušta tramvaj jer devojčica ima pravo na privatnost. Zlostavljač biva sproveden u policiju i nadležne institucije mu određuju adekvatnu kaznu. U ovoj zamišljenoj društvenoj situaciji ni druge osobe u tramvaju nisu pasivne. Bez obzira na svoj pol one znaju da postoji svet izvan tramvaja koji ih štiti i koji ih, kada mu se obrate, čuje i zna da poštuje njihov građanski glas – i zato se ne plaše da reaguju. Ako tramvaj vozi žena, ona jednako obučeno i spremno dočekuje ovu situaciju, jer postoje ustanovljeni mehanizmi koji su efikasni i nude stvarna rešenja. Ona je društveno zaštićena, jednako kao i putnici, od nasilnog ponašanja neuračunljivog i incidentnog putnika.

Idemo dalje s eksperimentom u čijem je središtu sada Ksenija, aktivistkinja grupe koja se već dugo bori protiv politika na vlasti. Jedne večeri ona je dobila nagradu za prepoznavanje važnosti učešća žena u politici i borbu za njihovu vidljivost u javnom životu. Nekoliko sati potom u istom prostoru se pojavio jedan muškarac u društvu drugih muškaraca, slučajno javnih, a sada i političkih ličnosti koje su na suprotnoj strani u odnosu na vlast. Došlo je do nesporazuma, Ksenija je pogledala u pogrešnom pravcu – kao da postoje pogrešni pravci – muškarac je na to agresivno reagovao, a ona je – umesto da smerno zuri u pod, da se skloni, da ponizno primi uvredu – na to takođe reagovala (u sigurnom prostoru, među svojim prijateljima i saborcima) polivši ga vodom, na šta je dobila šamar – ne, dakle, uzvratno polivanje pićem ili udarac koji bi bio agresivan odgovor na agresiju – nego šamar, popravnu šljagu koja se udeljuje ženama da se „smire“.

Ksenija prijavljuje nasilje, zlostavljač biva priveden i osuđen. Reklo bi se, pa ovaj eksperiment je omanuo – sve se dešava baš kako treba. Štaviše, da je otišla odmah, to bi išlo i brže. Država radi svoj posao i društvo je zadovoljeno. Slažemo se, to je brzina koju bismo preporučile i za sve ostale slične slučajeve. Međutim, da država to uvek radi tako neki tip koji sa lakoćom deli šljage ženama bio bi društveni eksces. Zato nudimo eksperimentalnu situaciju: umesto udarca on bi recimo ignorisao čitav događaj, ili bi razjasnio ovaj nesporazum na neki podesniji način ili bi, ako već radi nečega ne može da se uzdrži od nasilja, ostao na licu mesta a ne bi pobegao u pravedničkom gnevu, ili bi svom ortaku koji je poznata ličnost rekao da nema potrebe da ga štiti i od svega pravi politički događaj. Jer to prosto nije bio politički događaj: muškarac je udario ženu u javnom prostoru naočigled velikog broja prisutnih, jer je u ovom društvu nasilje toliko opšteprihvaćeno da je uzdržavanje i kanalisanje vlastitog ophođenja takoreći nepotreban hir.

A da naš eksperiment treba da nastavimo govori treći primer mlade službenice iz malog mesta u Srbiji, koja je supruga i majka dvoje maloletne dece (jednom je rekla da bi volela da smo je takvu upoznali, pa je red da je takvom i predstavimo). Ona je bila seksualno zlostavljana na radnom mestu i u tome, ispostaviće se, nije bila usamljena. Zlostavljač je bio najmoćniji čovek tog gradića, pa je suprotstavljanje za ishod imalo – opet će se ispostaviti, ne samo u njenom slučaju – gubitak posla, strah za bezbednost bližnjih zbog pretnji lokalnih siledžija, izloženost ponižavajućem tretmanu pri davanju izjava i potkazivanju u lokalnoj zajednici.

Međutim, u našem misaonom eksperimentu je sasvim nevažno ko je taj muškarac, kojoj stranci pripada, kakve stranačke interese štiti. Protiv njega postoji zamašan dokazni materijal, više žena je podnelo krivične prijave protiv njega, postoje iskazi u medijima (u našem eksperimentu njih su preneli svi mediji, jer mediji služe građanima a ne izvršnoj vlasti). Eksperiment ističe nekoliko stvari: nečije dostojanstvo i zdravlje su ugroženi, taj neko se obraća za pomoć društvenim karikama koje postoje zbog toga i te karike to obavljaju u skladu sa zakonom, efikasno i tako da pruže šansu „običnim ljudima“ u odnosima sa moćnicima koji zbog svog bogatstva i političkog položaja imaju veće društvene šanse da ostanu nedodirljivi.

U našem eksperimentu, Marija Lukić je odavno obeštećena, jer su policija, tužilaštvo i sudstvo postupali u najboljem interesu građanke koja je kao žena i radnica bila izložena raznim oblicima zlostavljanja, za šta je imala adekvatne dokaze. Takođe, osoba koja je zlostavljanje vršila i naručivala pokazala se kao loš domaćin i u svojoj kući, i na radnom mestu, i u političkoj partiji na vlasti. Ta partija je zbog toga, pod pritiskom svojih članova, a posebno članica – ispred svih prve premijerke u istoriji Srbije – pokazala da ima integriteta i osudila nasilnika – bar jednako brzo kao počinioca nasilja u prethodnom primeru.

Internet te tuži, internet ti sudi

Ovde naš eksperiment staje, jer se čini jednako uzaludnim kao i onaj koji bi da vodu pretvori u vino ili olovo u zlato. Tu agresija, kako smo videli, nije iskorenjena, ali postoje mehanizmi koji je sprečavaju, ograničavaju, zaustavljaju ili kažnjavaju. Ali ne i u Srbiji, u kojoj institucije ne rade ili rade selektivno. Otuda više niko nema poverenja da će nedozvoljene radnje biti sankcionisane, posebno prema lakim metama, na primer ženama – slučajnim ženama koje se voze javnim prevozom od tačke A do tačke B, koje izađu sa drugaricama u grad, koje hodaju ulicom, koje voze autobus, koje rade u malim mestima, a šefuju im neki koji misle da imaju pravo da „doplate“ njihovo zapošljavanje ili ostanak na radnom mestu.

Budući da ne verujemo da će uslediti ravnomerna pravda i da ćemo mi ili oni do kojih nam je stalo biti bezbedni kada provirimo van svoja „četiri zida“, prepuštamo se jedinom društvu koje nam je dostupno, jer ono „izvan tramvaja“, s one strane ekrana, van naša četiri zida, nije. To dostupno društvo su društvene mreže. Kad nema nikoga da čuje (ili kad čuje pa pita da li se povreda vidi, da li više boli spolja i ako boli iznutra da li je to dovoljan bol, a možda se i ne važi ako si bila pod dejstvom alkohola, pa možda si izazivala, što si gledala, što si se obukla tako, što si izašla, da si ostala kod kuće ne bi ti se ništa desilo, a gde ti je muž da te brani, da li si izazivala, da li si odbijala, pa možda nije trebalo da odbijaš nego da „zavlačiš“, da koketiraš, ali pažljivo, s merom itd) – obratimo se opštoj javnosti, onoj na mreži koja će možda da podeli, da „lajkuje“, da udeli po koji komentar razumevanja. Kada smo same, kada nema društva da nas brani, obratimo se jedinom društvu koje nam preostaje – društvenoj mreži.

Izgleda, međutim, da tek tada nastupa nasilje društva koje hoće da se proda kao dobro vino, a nije bolje od vode pune mulja. Tako razni nasilnici preko noći postaju žrtve, veličine, neshvaćene ili shvaćene zvezde ili ubiru političke poene na burazerske i mačo fore. „Javnost“, jedina dostupna javnost uzima na sebe ulogu policajca, ali ne onog običnog patrolaša koji se poziva na uviđaj, nego inspektora Kalahana koji deli pravdu na licu mesta, a usput sređuje i te agresivne ženetine kojima, ponovo prema udžbeniku iz Kragujevca, ne treba sasvim verovati ni kao žrtvama ni kao svedokinjama. Kada su sudije korumpirane, „javnost“ sebi dodeljuje ulogu suđaja pa kroji situacije, ali i dužine suknje, pogleda i rastojanja. Kada tužioci utihnu, „javnost“ društvenih mreža preuzima na sebe procenu odgovornosti, motiva, ali i osoba koje zapravo treba da se nađu u središtu pažnje. Javnost društvenih mreža je ta koja preseca i ima poslednju reč o tome ko je agresivan, bezočan, ko podvaljuje i zašto, a ta odluka često zavisi od toga da li se neko priklanja politici na vlasti ili onoj u opoziciji. Nasilje nad jednom ženom tako postaje nasilje nad predsednikom, lično i direktno, ili prilika za politički obračun među manjim grupacijama koje se bore protiv predsednika.

Kada nema adekvatnih načina da se zaustavi nasilje svakodnevice, ono se nastavlja i svi sebi dajemo pravo da budemo nasilni – i još nasilniji, jer znamo da nema nikoga da nas brani. A na mrežama možemo, ako igde, da budemo i epski junaci. I čuvari galaksije glavom i bradom. I budući da lišeni društva, dostojanstva i vrednosti iz svoje fotelje branimo galaksiju, što bi nas bilo briga kako se stvarno osećaju i šta su preživele neka tamo devojčica iz tramvaja, jedna Ksenija i jedna Marija. I onolike druge žene koje su u ovom galaktičkom ratu tek topovsko meso u ratu naših ubojitih postova.

Peščanik.net, 15.03.2019.

TEMA – FEMINIZAM