Govore Biljana Srbljanović i Snježana Milivojević.

Svetlana Lukić: Jučerašnja izjava državnog sekretara u ministarstvu privrede podsetila me je na doba komunizma, kada je bio popularan aforizam ‘statistika naša dika, što poželiš to naslika’. Naime, sekretar je rekao kako je po poslednjim statističkim podacima stopa nezaposlenosti u Srbiji pala ispod 20%. Taj neverovatan pad on objašnjava usvajanjem zakona o radu i zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. A narednih meseci će biti još bolje, reče sekretar, jer se mnogo očekuje od pokretanja proizvodnje u industrijskom kombinatu Guča.

Do pre neki mesec, stopa nezaposlenosti je bila 25-26%, najveća u Evropi, a život ti nekako govori da je u međuvremenu mogla samo da poraste. Ali neko se setio da je Aleksandar Vučić u predizbornoj kampanji obećao lepu, okruglu cifru 20 i sad, pred kraj godine nekako valja podatke naštimati. Podaci će biti još bolji kada se država bude navodno povukla iz vlasništva nad medijima, kada ih pokupuju ljudi koji se već javljaju na tendere, kao izvesni 27-ogodišnji biznismen iz Vojvodine, doskora poslanik Treće Srbije, koji želi da kupi sve vojvođanske medije.

Ako je Evropska unija zapela da se država povuče iz medija – nema problema. To može lako da se sredi. Naša partijska braća poskidaju partijske značke i preko noći postaju uspešni biznismeni, koji u medijima vide ne samo šansu za sticanje ogromnog profita, nego i priliku da prave kvalitetan informativni program, oslobođen cenzure i političkog uticaja.

Za današnji Peščanik o medijima smo razgovarali sa Snježanom Milivojević, profesorkom Fakulteta političkih nauka, inače stručnjakinjom za medije, i dramskom književnicom Biljanom Srbljanović.

Čak i ljudi koji nisu skloni teškim rečima – u koje baš ne spadamo ni ti Biljana, ni ja, a u koje Snježana svakako spada – kada govore o stanju u medijima u Srbiji ocenjuju ga kao katastrofalno. Mediji se opet koriste da bi se dezavuisali drugi mediji i politički protivnici. Tu postoji još jedan problem o kome bih želela da porazgovaramo večeras, a to je da ono što vidimo u televizijskom dnevniku, u radio emisijama, u novinama – nema mnogo veze sa stvarnim životom. Živiš jedan život dok ne pogledaš medije, a onda tamo nastaje neka druga realnost.

Snježana, pre par nedelja si u skupštini prisustvovala neuspelom pokušaju da se obavi ozbiljan razgovor o medijima, pa si se naljutila i napustila taj skup (13. sednica Odbora za kulturu i informisanje: 06.11.2014. II deo MP4 938MB, od 1.30-1.35).

Snježana Milivojević: Nisam se baš naljutila, nego sam mislila da nema svrhe da u tome učestvujem, pa sam to tamo i rekla. Sednica je na svaki način bila trivijalizovana sastavljanjem nekih lista naših i vaših gostiju. Ta većina je u stvari pokazala besomučnu aroganciju, da na primer predsednica parlamentarnog odbora koja je iz druge partije nema pravo da zakazuje sednicu i tako. Vi vidite da su to sve poligoni za neke bitke koje i dalje urušavaju javni govor u zemlji i doprinose survavanju medija. A onda, kad je razgovor malo počeo, tu su naravno glavnu reč vodili ljudi iz tabloidnih medija, kako je i red, i odmah postavili ton, tako da se ispod toga nije moglo, ni vulgarnije ni bezobraznije.

A pritom je to mesto gde sam ja naivno mislila da bismo možda mogli da razgovaramo o medijskoj politici, a ne baš samo o medijima, jer ja eto i dalje imam iluziju da kad jednom budemo otvorili tu vrstu javnih debata, o tome šta strukturno onemogućava te naše medije, i šta ih sapliće i drži u blatu – onda ćemo možda moći da pokušamo da nešto od toga rešimo.

Svetlana Lukić: Kao da je javnost potpuno odustala od medija kao važnog elementa uspostavljanja demokratije i institucija u jednoj zemlji.

Snježana Milivojević: Jao, ja se nadam da nije. Mada da, u skupštini je bilo puno ljudi koji rade u medijima i ako bi oni pokazali tu vrstu odustajanja, to bi stvarno bio loš znak. Većina ih već pokazuje, a ima i drugih formi odustajanja. Nedavno sam od novinarke koja je pravila seriju o tabloidima čula da se puno ljudi ustručava da uopšte bude sagovornik u tim razgovorima, zato što ne žele da posle, pošto daju svoju ekspertizu, postanu objekti tih istih tabloida. Ako društveni razgovor zamre, to će biti najporaznija posledica tog medijskog sunovrata.

Svetlana Lukić: Biljana, ti su u nekakvoj dvostrukoj ulozi, neko ko proizvodi medijski sadržaj…

Biljana Srbljanović: Mal de moi, protivno sebi samoj…

Svetlana Lukić: …ali i kao jedna od najpoznatijih žrtava medijskog linča. Sve češće čujem da je situacija u medijima gora nego za vreme Slobodana Miloševića, da je taj jezik brutalniji nego što je bio. U odnosu prema političkom protivniku, prema nekome sa kim se ne slažemo, mi zaista koristimo govor koji potiče iz Miloševićevog vremena. Mislim tu i na ukidanje sajtova, emisija. Sa druge strane, tu je nasleđe postpetooktobarske Srbije, gde se mediji guše finansijskim pritiscima. Tako da je sadašnja vlast uzela najbolje i od jednog i od drugog sveta. Iz oba dela te istorije uzeli su te dve najgore stvari i zbog toga su možda u pravu oni koji tvrde da je lošije nego ikada pre.

Biljana Srbljanović: Lošije je nego u periodu Miloševića zbog toga što su tada podele bile čiste, nije bilo pluraliteta medija. Postojali su štampani mediji, malo televizije i nešto malo radija i tačno se mogla povući crta – velika većina je bila sa jedne strane, a jako mala manjina, ugrožena na jasan način, sa druge strane. Prosto nisi mogao da uhvatiš signal svog radija i kvit. Znači, nije bilo drugih komplikacija. A sada postoji finansijski pritisak i nikako da se formuliše odgovor javnosti na to.

Pokušavam da pratim – prvo, toliko je medija, a nije mi jasno odakle ljudima toliko novca da ih izdržavaju. Ili rade kao volonteri ili su plaćeni u neke druge svrhe, jer je broj redakcija neverovatan. I samo niču novi mediji. Sa druge strane, kada se prodaju, prodaju se za malo novca. Vlasnička struktura naših medija je užasno sumnjiva. Oni se izdržavaju velikom količinom reklama, što je ovde uvek bilo diktirano iz vlasti. Velike kompanije, koje ne moraju da budu državne, bliske su određenoj grupaciji na vlasti, pa se oglašavaju u određenim medijima. Kad prestanu da se oglašavaju, onda ti više ne možeš da prodaješ na primer te novine za 13 dinara, kao što se prodaju ovi tabloidi i da isplatiš 6 dinara plate svojim pseudonovinarima, nego si primoran da se ugasiš. Znači, postoji ta vrsta pritiska preko kapitala.

Naš odgovor na to može da bude mnogo jasniji, a to je pritisak na taj kapital. Kad Blic započne aferu sa optuživanjem glumca Gorana Jevtića – naš odgovor može da bude bojkot oglašivača u tim novinama. Nismo toliko bespomoćni koliko smo bili bespomoćni u vreme devedesetih, kad su mediji postojali samo zahvaljujući kablu uključenom u struju ili ne, pa kad ti neko sipa vodu u kabl, tog medija više nema. Ovako ti ipak imaš neka sredstva borbe protiv toga. Tu se postavlja i pitanje – ko je tvoj protivnik, čak ne u ideološkom ili političkom smislu, nego ko su ljudi koji su od medijske scene napravili rasulo i od koga su podržani.

Na sednici skupštinskog Odbora za medije i informisanje, sa koga je Snježana izašla, oni su se sami predstavili, legitimisali. I tu se videlo sa koliko profesionalno inferiornih ljudi ti zapravo imaš posla i da ti je možda potreban mali napor, mala organizacija neke društvene grupacije, neka mera solidarnosti – da bi im pritisak koji vrše na sve nas bio vraćen nazad. Reakcije su naravno rasute po partikularnim sferama: koga lično zanima slučaj Ištvana Kaića ili urednice sa Studija B i sve se svodi na estradnu polemiku. U sociološkom smislu bilo bi mi značajno da se utvrdi da nema nikakvih mastermajndova iza prorežimskih medija, da to nije kao mašinerija RTS-a devedesetih, koja je bila ozbiljna mašinerija od nekoliko hiljada zaposlenih koji su svojevoljno radili na tome. Uzgred, opet je oborena presuda tadašnjem direktoru RTS-a Milanoviću, koga ne mogu da osude ni za bespravno dodeljivanje stanova.

Devedesetih je to bila jedna komplikovanija mašinerija, a sada imaš neki poluološ – ja se izvinjavam – imaš neke muljatore, mufljuze. I vidiš iz njihovog međusobnog gloženja koliko imaju putera na glavi i koliko su uvaljani u korupciju, i to onu najseljačkiju: evo ti pare, evo ti kola, evo ti sat. I sad imaš posla sa njima, sa tim alavim ljudima koji su shvatili da im je sad neka prilika da budu zaštićeni, a ko zna šta će biti sutra. Naš odgovor na to može da bude bojkot robe koja se reklamira u tim medijima. Možda postoji neka svest kod mlađih ljudi o tome. Gledam ih kako su se okupili oko bioskopa Zvezda, bez obzira što je sama okupacija bioskopa podržana od vlasti.

Dobra je sama činjenica da postoje neki klinci koji kapiraju da nije sve u potrošnji, a nemaju ni novca da ga troše. Negativan primer mi je blokada Filozofskog fakulteta, gde studenti štrajkuju samo zbog svojih poena i toga koliko će da plaćaju studije. Ali ni oni zaista nemaju novca. Nervirao me je taj štrajk zbog toga što se ni u jednom trenutku nisu bunili protiv lažnih doktorata, protiv kurikuluma, protiv profesora i tako dalje, ali su se pobunili oko plaćanja bodova. Ali su s druge strane isterali bojkot do kraja, dobili su to što su hteli. To znači da je novac ovde jedino sredstvo kojim još uvek može da se izvrši neka vrsta pritiska. Zato mislim da je jedini put bojkot medija. Sad ćeš da mi kažeš koliko sam naivna. Kaži.

Snježana Milivojević: Ne, ne mislim. Mislim da postoji velika odgovornost svih nas kad su mediji u pitanju, i da to jeste dobra strategija, ali je ona individualna. Mislim da je stvarno došlo do novca, ogoljeno. Činjenica je da i mi ovde, na ovoj svetskoj periferiji osećamo krizu, konačno. Velike korporacije koje su se ovde oglašavale ili ovde investirale, pa čak i velike medijske kuće – sve su se povukle natrag kući da krpe svoje rupe. Tako je naš deo sveta ostao bez velikog dela novca za oglašavanje. Evo, i država je najavila da se povlači iz vlasništva medija, ali ona se u stvari povlači iz njihovog finansiranja. Naši mediji nikad nisu ni živeli od nas. Dvadeset godina se ovde broj čitalaca štampe ne menja, već se samo preraspodeljuje na razne tabloide.

U društvima kao što je naše publika je mnogo više okrenuta elektronskim medijima. Sad vidite ključ onoga što se ovde desilo devedesetih sa dominacijom RTS-a. Ali devedesetih je ovde postojao veliki donatorski novac. To je treće tržište koga sad opet nema. Donatori se povlače, država se povlači, strani oglašivači ili velike korporacije se povlače i naši mediji ponovo ostaju na terenu na kojem su uvek i bili – sa to malo tajkuna i političarima koji mogu da utiču na medije. I sva ta lepeza naših medija treba od toga da živi. Kada se govori o novcu, postaje važna transparentnost vlasništva. To je ovde dosta trivijalno, kada ljudi kažu ‘hoću da znam ko je vlasnik, pa da vidim šta piše’. Mislim da je to uvredljivo za medije, da vi direktno iz vlasništva čitate uređivačku politiku. Ja ne moram da znam ko je vlasnik New York Timesa, ali znam tačno šta će tamo da piše.

Ali priča o finansiranju je važna zbog tokova novca, jer mi ne znamo način finansiranja tih kuća, ne znamo njihove aranžmane, poreske olakšice, ne znamo hiljadu indirektnih subvencionalnih mehanizama kroz koje su određeni mediji podržani da postanu to što jesu i da od njih nastane na primer velika korporacija Pink, u jednoj razorenoj zemlji. Sa druge strane, jesu te devedesete… ne znam, hoćemo li da se vraćamo u devedesete?

Svetlana Lukić: Uvek.

Snježana Milivojević: To je pitanje inicijalnog haosa. Ne možete vi da devastirate jedan društveni prostor kako su ga mediji ovde devastirali, pa da samo kažete ‘od danas je demokratija’ i sve će biti drugačije. Ta brutalnost u javnom govoru je posledica devedesetih. Mi smo svi odrasli u toj povišenoj energiji konstantne svađe i potezanja argumenata, noževa ili već čega. I to se ovde neguje. Da dodam još malo komplikacije. Tehnološka revolucija koja potpuno menja medijski pejzaž u svetu je takva da, za razliku od političkih i ekonomskih promena od kojih smo mi mogli da se autistično sakrijemo i kažemo ‘ma mi smo Balkan, mi smo drugačiji’ – e, od ove promene ne možemo da se sakrijemo. Ona stiže sa interneta, sa svih strana, sa mobilnog telefona, iz smart televizora. Koji god aparat da kupite, on vas podseća koliko samo ako se provincijalizujete možete iz toga da se isključite. I to stvara ogroman pritisak na naše medije. Moram malo i da ih branim. Oni nemaju ni znanja ni recepte da se izbore s tim.

Biljana Srbljanović: Ali nemaju ni želju da nešto saznaju i da pronađu recept.

Snježana Milivojević: Verovatno su istrošeni, izmrcvareni…

Biljana Srbljanović: Pa dobro, znam, ali s druge strane imam utisak da nikad nije bila življa medijska scena, barem online. I ponekad kad me baš ne mrzi, upoređujem štampana izdanja dnevnih novina sa njihovim internet izdanjima, pa se dešava da nestaju sadržaji iz Politike, na primer, sa naslovne strane – očigledno se preštampava. Evo, nedavno je to bilo. Na B92 sam gledala na vestima uveče najavu sutrašnjih izdanja novina – tako sam videla naslovnu stranu odštampanog lista Politika, gde se govorilo o akcizama na struju. I sutradan ujutru kupim Politiku, jer čitam Kulturni dodatak – kad ono nema toga na naslovnoj strani, bez ikakvog objašnjenja. Očigledno su u pola noći morali da preštampavaju čitavu naslovnu stranu.

Sa druge strane, gledam šta se najviše preporučuje i šeruje po mrežama i po tome vidim otprilike šta ljudi čitaju, odnosno na šta klikću, a svaki klik donosi neki novac nekom tamo vlasniku. Znači, ne radi se samo o kupovini kao kad kupiš papirne novine, nego tu sad postoji komplikovanija stvar sa tim kliktanjem tekstova. Blic tako obično na naslovnoj strani ima nekoliko tekstova ko se ubio, poginuo, ukucao se u banderu, preklao. To nema veze sa sadržajem štampanog izdanja Blica. Znači, na ovo ljudi klikću. A u malo ozbiljnijim medijima kao što je Politika, vodeći, najčitaniji tekstovi su neki estradni konzervativizam. Taj novi talas zastupa vrsta medija kao što su NSPM ili Politika, gde se javlja revival strašnog poniženja žena, ali ne na primitivan i brutalan, očigledan način, gde vi stavite slike golih žena, slikate pevačice ispod suknje, nazivate “golišavim savetnicama” žene koje nisu kvalifikovane da rade u SMIP-u, umesto da kažete ‘one nisu kvalifikovane da rade u SMIP-u’. Ne, naprotiv, sad imate kvazisociološke i pseudopsihološke tekstove o vaspitavanju dece batinama…

Snježana Milivojević: O rađanju dece…

Biljana Srbljanović: I o rađanju dece, evo, prošle nedelje je Politika objavila krajnje neuki tekst, po meni fašistički, o rađanju dece, gde je između ostalog teza da, pogotovo u Beogradu, a i u Srbiji, mnoge žene sa diplomama visoke škole…

Snježana Milivojević: …hedonistkinje…

Biljana Srbljanović: …su se ostvarile u ulozi majke. Ostvarenje u ulozi majke je postalo idiom. Nikad nisam čula da je neko rekao ‘Nole se ostvario u ulozi oca’, i da je to životna uloga. Znači, njegova žena se ostvarila u ulozi majke. Tu su žene prvo optužene da su hedonistkinje i da se predugo školuju. Na ovo sam pomislila ‘dobro, u jednoj zemlji koja je siromašna, gde se za kafu prebrojavaju devojke i mladići u kafiću, pričati o hedonizmu i o prevelikoj želji za znanjem, pa zbog toga dugo studiraš umesto da rađaš’ – to mi je delovalo smešno. Ali završetak tog teksta je eklatantan primer fašizma u medijima, koji je prošao nezapaženo. Tu se daje statističko istraživanje po kome je, nažalost, najveći natalitet kod Romkinja. One se ne školuju – znači, mi što se školujemo smo same krive. Znači, ne govori se o tome da njima škole nisu dostupne, da ne postoje škole na romskom jeziku, da one ne znaju šta su kontraceptivna sredstva, da one nemaju novca za abortus. I što je najvažnije – to je poslednja teza u tekstu – one to rade zbog socijalne pomoći.

Na šta nas poziva Politika takvim tekstom – najčitanijim na njihovom sajtu protekle nedelje? Da se borimo protiv nataliteta kod Romkinja i ostalih – ne znam ko su ti ostali, neki urođenici, tako što ćemo manje školovati naše žene, a one više rađati. Onda je nastala velika polemika na mrežama, gde se ogromna količina mladih muškaraca ostrvila na, to se kaže, “uticajne tviterašice”, ili “poznate po mrežama” – znači na one koje imaju svoj zabran koji su same sebi osvojile, svojim pisanjem, svojim angažmanom. I napadi se odvijaju pomoću istih tih patrijarhalno-patriotsko-fašističkih, dverističkih argumenata – uz nerešen rezultat.

Čekaj, ko normalan ko živi u Beogradu 2014. godine može da čita ovaj tekst i da ne kaže ‘beži budalo jedna, šta pišeš ovo’, i da ne osudi tu istu Politiku. Ne, naprotiv, vrlo je nerešena polemika, i u toj polemici su osuđene te devojke, koje su bile prinuđene da brane svoje stavove od horde koja ih napada, i žena i muškaraca, koji smatraju da su one potpuno zalutale u javno mnjenje time što smatraju da u svetu u kome je zanimanje nesigurno, u kome žive kod roditelja, u kome nemaju novca ni za šta, možda nisu odlučile ovog trenutka da rađaju decu.

Snježana Milivojević: Mizoginija – nijedna od nas nije pošteđena toga. Neću da pričam da kad smo slučajno imali predsednicu republike – što ovde samo slučajno i može da se desi –naravno prvo su joj gledali pod suknju, ako se sećate, Nataši Mićić, i njene noge su se selile po novinama. Njen mandat je bio otvoren time što je Vojislav Koštunica rekao ‘ne mogu da zamislim da neko može ozbiljno da govori a žena…’, ‘ne mogu da je zamislim u Vrhovnom savetu odbrane’, i tako, razne stvari. Čak postoji ideja da se otvaraju odvojene škole za devojke i za dečake.

Biljana Srbljanović: Pitanje koje je pokrenula Politika predstavlja mešanja države u porodične i privatne odnose. Zato su nanjušili tu stvar: ko se duže školuje, taj ne rađa decu, zbog toga što su udaja i stvaranje porodice postali zanimanje, karijerni izbor. Znači, mlade žene odustaju od rada, jer su obrazovane medijskom slikom žene koja se ostvaruje u ulozi majke, i treba da sedi kod kuće i da se bavi decom.

Snježana Milivojević: Ja svakog jutra, ne znam kako se to vama dešava, kad uključim televizor da pogledam kakvo je vreme kad moja ćerka polazi u školu – svaki put dok gledam te voditeljke, mislim da li su one sad došle iz kluba ili su se stvarno ovako obukle za posao, u najtanje bretele i u najsvetlije boje. Ta besmislena glamurizacija svakodnevne televizije nema nikakve svrhe. Ali hajde da se vratimo na medije. Devedesetih nije bilo tako. Slavu nezavisnih medija devedesetih godina u Srbiji su pronele žene, koje su bile glavne urednice, koje su vodile ključne medije. Muškarci su bili zauzeti na frontu, neki u toj novonastaloj skupštini, u politici, i to je zanimljiva paralela, jer je i u vreme Drugog svetskog rata, kažu, bio najveći talas feminizacije Srbije. U stvari žene uvek uskoče da rade poslove koje muškarci ostave kad odu na front, i jedan od tih poslova je bio novinarstvo.

Svetlana Lukić: Kad gledamo američke filmove, momci se vraćaju sa ratišta i sve žene koje su radile tih godina teraju kući.

Biljana Srbljanović: Kad pogledaš američke ratne filmove četrdesetih, vidiš žene u pantalonama, kao Ketrin Hepbern, koje sve rade, inteligentne su, javlja se potpuno nova vrsta feminizma. Ali zato imaš i filmove pedesetih, gde nastupa new look. Znači strukići ovoliki; haljine su takve da ona ne može ništa da radi u toj haljini. Grejs Keli u Hičkokovom filmu ništa ne može da radi u toj haljini. Ona može da pređe od tačke A do tačke B. To je ono što nam oni nameću, samo ovde na jedan sirotinjski, uštopane gaće način. I to su te bedne reklame. Ja ne gledam toliko televiziju, ali slušam dosta radio. I upada mu u oči – dobro, ja sam malo opsesivno-kompulzivna, ali ne mogu više da podnesem i pokrećem stalno proteste na društvenim mrežama protiv reklama, protiv sadržaja koji je krajnje mizogin, i uopšte, jer ne zadovoljavaju ni pravila najelementarnije pristojnosti.

U reklami za transfer novca, narativ je takav da devojka istrčava, zove svoju omiljenu tetku, koja izlazi sa sastanka, uplaćuje joj novac, da bi ova kupila sebi cipele. Znači, tetka koja radi, nema decu, finansira sestričinu. A ova traži da joj kupi cipele, nije slučajno rekla ‘kupi mi knjigu’, nije slučajno rekla ‘PDF mi skini, tetka, u kancelariji sa brzim internetom, skini mi ovu knjigu sa Library Genesisa’. To nije ni slučajno rekla. Nego ‘trebaju mi cipele’, a ova daje, jer se nije ostvarila kao majka, pa stiže nazad na poslovni sastanak, 31. decembra. Neudata tetka naravno radi, ali ima sestričinu kojoj daje pare i koju jedino pare zanimaju.

Svetlana Lukić: Htela sam da prođemo, Snježana, sa tobom nekoliko stvari koje mi se čine bitnim, jer mnoge od stvari o kojima smo sada pričali su zapravo pojavni oblik, ili su neki ekscesni događaji, a da pokušamo da vidimo koja je to struktura iz koje se to đubre razno, od reklama pa do raznih drugih medijskih sadržaja, pojavljuje na površini. Tu sad dolazimo do toga da Evropska unija u procesu pridruživanja Srbije traži da se država povuče iz medija, da ne utiče eksplicitno na uređivačku politiku, i preporučuje privatizaciju koja će nam doneti veći stepen nezavisnosti medija.

Snježana Milivojević: Sad ću da zvučim kao jedina kritičarka Evropske unije – svi se slažu da je privatizacija ključna i da će medijska scena od juna 2015. izgledati potpuno drugačije, kad se mediji privatizuju, što je u tranziciji bilo definisano kao prvi cilj. Da ne zvučim grubo, zato što su mnogi tadašnji čitači tranzicije, a iz zapadnih zemalja, smatrali da su mediji na Istoku u kandžama države, naravno vladajuće partije, da su monopolizovani, da nema nikakvog pluralizma i da kad se država povuče iz medija, kada oni izađu na tržište, počeće da funkcionišu kao i nezavisni, slobodni zapadni mediji i pokidaće se politička veza sa medijima, dakle mogućnost kontrole, i privući će se sveži kapital. Međutim, to je bilo tako, pa i tada je to bilo pojednostavljeno mišljenje, 1989, kad je pao Berlinski zid. Ali danas to stvarno nije tako, zato što je u Srbiji ipak prošlo 25 godina – pojavilo se mnogo komercijalnih medija. Dakle, država već nije ni isključivi ni monopolski vlasnik. Evo, sad sam proverila, navodno – a ni to nije izvesno, ali hajde – ima 1.320 registrovanih medija u APR-u, a od toga će 80 medija ići u prodaju.

Dakle, nije baš da će to tako temeljno da redefiniše scenu, ako je od 1.320 medija 80 državnih. Znači, nije stvar samo u povlačenju države iz vlasništva nad medijima. Ali kad se država povuče iz svojine, ona će prestati da finansira te medije – govorimo o lokalnim medijima, koji su samo tako preživljavali – a taj novac koji će ostati od države će, sad u nekom drugom procentu, kao državnu pomoć, ona projektno, kao formu državne pomoći, deliti opet tim lokalnim medijima. Više ne postoje mediji koji će biti relativno stabilni i obezbeđeni, pa da mogu da prave informativni program, kao recimo RTV Kragujevac, nego će sad svi lokalni mediji koji navodno zarađuju drugačije, samo za ono parče programa koje je u javnom interesu dobijati novac od države.

Mi ćemo, kao društvo, brigu o javnom interesu staviti u privatne ruke, ne možda velikih korporacija, ali nekih privatnih vlasnika koji će možda da kažu: ove godine ću da pravim program od javnog interesa i konkurisaću kod države za to, pošto svojim novcem to ne mogu, a iduće godine neću, nego ću da kupim filmove ili sportsku franšizu, nešto ću komercijalnije da radim. Podsećam vas da je čitav sistem državne pomoći medijima napravljen kao korektiv, zato što komercijalni mediji ne funkcionišu dobro u zapadnim zemljama. Dakle, nismo ga mi nasledili iz komunizma, pa sad deli država, nego tamo gde postoje komercijalni mediji prevladava to uverenje. Jedan naš kolega to ovako definiše: ‘Tržište nikad ne proizvodi dovoljno informacija koliko je demokratiji potrebno’. I to je tačno. I onda se tamo programi od javnog interesa, informativni programi, istraživačko novinarstvo i tako dalje, finansiraju javnim novcem, koji se onda deli po strogo transparentnim pravilima.

Ovde će se stvoriti uverenje da su mediji komercijalne institucije koje svojim vlasnicima zarađuju i donose novac, a kad hoće da rade nešto u javnom interesu, za to će država posebno da ih plati, da oni budu dobri i da nam naprave malo vesti. I to će se odnositi čak i na lokalne medije. Druga stvar: ta mala količina novca koju država ima kao finansijer će se sada raširiti na veliki broj medija, jer će oni svi konkurisati za taj novac. I treća stvar je: mi smo kao država poznati po tome da imamo transparentne i objektivne procedure. Svaka opština u Srbiji će imati komisiju, 3 do 5 članova, koju čine istaknuti medijski stručnjaci koji će na javnim konkursima deliti taj novac. Tako da ćemo videti u kojoj će meri to biti revolucionarno. Mislim da će to biti revolucija, ali ne onakva kakvu očekujemo.

Biljana Srbljanović: Vulinovskog tipa.

Snježana Milivojević: Sve što ovde brani slobodu, javni interes, slobodu izražavanja u medijima, dolazi iz Evropskog parlamenta, krhko i slabo. Sve što brani medijske šampione, velike korporacije, pa oni prave gledane programe koji se dobro prodaju – dolazi iz Evropske komisije.

Svetlana Lukić: Onda smo mi u dodatnom problem, jer ovde se samo gleda šta kaže Evropska komisija. Za Evropski parlament se govori da je…

Snježana Milivojević: …pričaonica…

Svetlana Lukić: …koja donosi neobavezujuće rezolucije i tako dalje.

Snježana Milivojević: Pa Evropski parlament je pre pad dana razgovarao o Googleu. Kad je Biljana pominjala ogromni pluralizam: jeste, na površini imamo nikad više medija, stvarno jedno obilje haotično, koje parališe. Ne znate odakle biste krenuli. Ali onda pogledate da 90% internet saobraćaja u Evropi ide preko Googlea, više nego u Americi. I sad se Evropski parlament zblanuo. Dakle, Google je osnovan 1998. Za 15 godina nikada u istoriji takva koncentracija nije mogla da se desi. E sad, zašto je to važno? YouTube je u vlasništvu Googlea, Google je oglašivač, Google je proizvođač sadržaja, Google je agregator, Google je platforma za pristup… Dakle, Evropski parlament je primetio da Google favorizuje svoje učesnike u lancu; drugo, da omogućava monopolizaciju na način kakav nikad ranije nije postojao; treće, iako tako veliki, on postaje zavisan, zato što je tako moćan, što se videlo u Kini, kada je Google pravio superdilove sa kineskom vladom, jer mu se ne gubi to veliko tržište zbog neke slobode; i četvrto – Google je u stvari postao naš proizvođač vesti.

Za većinu vesti koje do nas dođu, Google News je agregator, on je selektor vesti koji radi na osnovu onih klikova koje si malopre pominjala, i mi smo došli u situaciju da smo se čitavog života brinuli ko je urednik, ko je cenzor, ko je čuvar kapije, ali sad kad to radi algoritam, to nam je super.

Svetlana Lukić: Da se vratimo na temu trgovine informacijama: u mejnstrim medijima imamo izveštaje policijske, iz tužilaštva, do nas dolazi mnogo toga, a ne bi smelo.

Biljana Srbljanović: Ne samo da ne bi smelo, nego je protivno zakonu i protivno etici medija. Ako vi imate slučaj taj i taj, u kome je uhapšen taj i taj čovek, pod sumnjom da je pedofil i da je seksualno zlostavljao sopstveno dete, da je saslušan kod tog i tog sudije, da je tu bio zapisničar i sudija, i da je neki tamo na pisarnici to zaveo – to je 5 ljudi u tom krugu. Neko je prodao tu informaciju, sa imenom i prezimenom. Ovo su mnogo ozbiljne stvari, utoliko što uništavaju živote tim ljudima. I mi to posle zaboravimo, nema veze. Sad zamislite baš taj slučaj, tog čoveka koji je nedavno bio masakriran medijski zbog, ispostavilo se lažnog, seksualnog zlostavljanja sopstvenog deteta od 3-4 godine. Sad zamislite tog čoveka u toj nekoj maloj sredini u kojoj živi. Vi se bavite uništavanjem ljudskih života zarad 3 klika više.

S druge strane, ono što je meni još ozbiljnije je što zvaničnici izlaze i trguju, podižu sopstvenu poznatost, uticaj u društvu, time što daju informacije na koje nemaju pravo. Slučaj pokušaja atentata na Beka. Vi ste imali ministra policije koji je iznosio informacije koje apsolutno nije dozvoljeno da iznosi. Taj čovek je prvo veče izašao i govorio o vrlo ozbiljnim podacima, na koje nema nikakvo pravo. Da ne kažem da su tokom čitavog tog dana curele informacije iz bolnice. Ti ljudi koji rade u bolnici su pred zakonom odgovorni, ali ne samo oni, što su prodali informacije, nego i ovi koji su ih kupili i objavili. I vi sad imate sud i policiju koji su tu, i plaćeni su od tog istog građanina da štite njegova prava i da ga zaštite na svaki mogući način, koji za veoma sitan novac – postoji tržište na kojem oni to prodaju, postoje bonusi za novinare koji donose te informacije, postoje kupoprodajni ugovori sa nižim službenicima sudova, oni donose te informacije, nagrađivani su u svojim redakcijama za te informacije, i onda ih štampaju, bez ikakve kazne.

To sve košta 20 evra koje daš nekome na pisarnici i uništiš nekom čoveku život, a ti dobiješ bonus od 10 hiljada dinara. Sve zajedno u opticaju je 200 evra maksimalno – i toliko košta ljudski život ovde. I de facto, to što ti njega nisi likvidirao fizički, ne znači da ti njega nisi likvidirao na svaki drugi mogući način. I mi u stvari ni ne znamo koje su sudbine tih ljudi koji su čerečeni po medijima na ovaj ili onaj način, kako su oni završili svoje živote, i kako oni dalje žive.

Snježana Milivojević: Takođe, država se jako štiti i odmah te stavi gde treba, ako si Asanž, ili ako si Snouden, ali s druge strane, cure informacije iz raznih državnih službi, odnosno, ono što kažu, “javni vlasnici privatnih tajni” su vrlo spremni da ih stave u promet, i to u jednoj ovako zapuštenoj sredini, naravno, izgleda strašno. Mislim da je prvi izvor toga u stvari bila politička anatemizacija i međusobni politički obračuni i da je ta vrsta manira potekla iz toga da su neke sukobljene društvene grupe, akteri, partije, političari, biznismeni, bili u situaciji da pre svega informacijama, koje su u posedu tajnih službi ili nekih državnih službi koje bi trebalo da nas štite – počeli da tim informacijama trguju, ne toliko zbog novca koliko zbog političkog uticaja.

I to je instrumentalizovalo tabloide u prvom talasu ovde, i oni su u onom bekgraundu ratnom, i onda kada su nastajali, u stvari bili prostor gde je to bilo uništavanje ljudi jednom informacijom koja je mogla da dođe samo iz tih izvora, koji ima eksplicitno političku funkciju da nekog diskredituje. Tako da je to deo iste priče. Treći, možda ne tako vidljiv aspekt tog tržišta informacijama, je činjenica da je prava informacija postala retkost. U tom haosu poluinformacija, polulaži, vi ste u stvari došli u situaciju da o najvažnijim stvarima koje su od značaja za građanke i građane – vi do njih ne možete da dođete.

Svetlana Lukić: Poslednje pitanje, kad se vraćamo na tu, možda sam nesrećnu sintagmu upotrebila, trgovinu informacijama. Mislila sam pre svega na dezaviusanje političkih protivnika.

Biljana Srbljanović: Ja čak mislim da je i opasnije od toga, zato što mi jedinu vrstu napada koju vidimo, neku vrstu ugroženosti vlasti – ona dolazi s desna. I stalno im dolazi s desna. I onoj prošloj vlasti je došla s desna. I onda imaš schadenfreude, čak i kod građanske javnosti, kao užasno se raduju povratku Šešelja, zato što on ovima vadi mast. Evo danas je bio izveštaj na B92 o performansu Šešelja o diplomama Tome Nikolića, jer on ima pravu doktorsku diplomu. Mi kad smo govorili o tim doktorskim diplomama Tomislava Nikolića…

Snježana Milivojević: Zar on ima doktorsku?

Biljana Srbljanović: Pa ima master, dobro, izvini. Masterizovao se pred prošle izbore. Ja se odlično sećam kada je srpsko građanstvo odlučilo da s desna napadne Borisa Tadića i da glasa za Tomislava Nikolića, ne bi li kaznilo Borisa Tadića. Tada sam govorila o tom dobijenom masteru neposredno pred te izbore, i ljudi su mi se podsmevali. Govorili su ‘pa to je mala stvar, kakve to veze ima’. A to je bila stvar koja je odmotala sve ovo što se dešava u obrazovanju kod nas. Sve. Znači, sledeće tri godine je samo krenulo nizbrdo. Za mene, svaki napad s desna na bilo koga ko je na vlasti je opasan i poražavajući. Mislim da se to sada dešava, i da to zauzima ozbiljan prostor u medijima, jer je to deo, takođe, arsenala jednog cirkuzanta, koji je tu došao, koji je na izdisaju, i koji će sada da puca iz svih oružja, onih svojih poznatih.

Dugo ga nije bilo tu. Kad je došao Šešelj, ta poplava šala i pošalica na mrežama, čak i od ljudi koji imaju ozbiljno kritičko mišljenje, koji su zamišljali narative u kojima kao Toma Nikolić umire od straha jer mu kao dolazi Šešelj. Sve je to slatko, simpatično i tačno, ali sa druge strane je stravično opasno, i pokazatelj je jedne još gore opasnosti prema kojoj mi klizimo, a to je da naš sledeći korak bude još gora desnica.

Snježana Milivojević: Sve su to spekulacije, naravno, ali činjenica je da su se nosioci aktuelne vlasti pomerili sa te desnice ili imaju pretenziju da budu u centru, a onda mora da se fabrikuje neka desnica, da bi postojala neka alternativa. Znaš da je neko vreme ovde išla priča kako je na desnici velika rupa, pa tu treba nešto, pa Sanda Rašković-Ivić…

Biljana Srbljanović: Zavisi kako shvatamo desnicu. Sve što je centar u Srbiji, uvek je bila desnica. Svaki centar u Srbiji uvek je bila desnica.

Snježana Milivojević: Hajde da kažemo ovako: da je postojao pokušaj da se od nekih poluparlamentarnih ili mogućih parlamentarnih snaga konstituiše neka pristojna desnica…

Biljana Srbljanović: Oksimoron.

Snježana Milivojević: …da bi se paralisala ona koja može da se razvije na ulici i da pravi svašta, i da neki ljudi misle da takva desnica može da se kultiviše politički, radije nego da ostane ekstremna, razbijačka, a navodno se to pokazalo kao prostor kada su se ovi pomerili u centar. Ali to bi značilo da je Vulin ostao na levici, i tako…

Biljana Srbljanović: Taj je ostao u ludnici, ne na levici…

Snježana Milivojević: Tako da je sve vrlo haotično. Ali i tu se vidi koliku rupu u tom značaju za demokratiju čine mediji, jer vi o tome nemate gde da razgovarate. Dakle, konvencionalni mediji su prostor za raznomišljenike. Fantastični su novi mediji, ali vi na novim medijima pravite društva svojih prijatelja, vi birate koga ćete da pustite u svoj prostor. Vi na novim medijima možete da provedete čitav život ne izlazeći iz svog geta, intelektualnog, estetskog i političkog. Kad bi konvencionalni mediji obavljali svoju demokratsku ulogu, i tamo gde je obavljaju, ljudi čitaju medije u kojima imaju nekakav raspon mišljenja, ili gledaju televiziju na kojoj, kad imate 5 gostiju u studiju, to znači da imate 5 vrlo različitih mišljenja i argumenata koji se tu negde ukrštaju.

Biljana Srbljanović: Mene zanimaju samo ljudi koji misle kao ja.

Snježana Milivojević: To je uobičajeno u južnoj Evropi i mediteranskom delu sveta. Mediji imaju i tu funkciju, ne samo kao mesta istomišljeništva, nego jedne vrste identifikacije. Mi idemo da kupimo novine zato što znamo otprilike kakve su, ili slušamo takve emisije. Nećemo baš uvek da se svađamo sa televizorom i da se nerviramo, nego nekad hoćemo da učestvujemo u artikulisanju argumenta koji je i nama blizak. Tako se prave zajednice identiteta, zajednice istomišljenika.

Biljana Srbljanović: I tako ne poludiš.

Snježana Milivojević: U dramatičnim sredinama, da.

Biljana Srbljanović: Tako prosto ne poludiš. Održiš, koliko toliko, iluziju o samom sebi da si ostao normalan.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Slušali ste Snježanu Milivojević i Biljanu Srbljanović. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 17.12.2014.