Fotografije čitalaca, Damnjan Jovanović, Francuska

Fotografije čitalaca, Damnjan Jovanović, Francuska

U stravičnom napadu na francuski nedeljnik Charlie Hebdo koji objavljuje karikature sa likom proroka Muhameda, napadači su uzvikivali da je to „osveta za proroka“. Talas empatije javnosti ubrzo je splasnuo pod naletom kritike na internetu, koja Charlie Hebdo opisuje kao ksenofobičan, rasistički, čak seksistički magazin. U drugim komentarima se naglašava da su muslimani u Francuskoj izopšteni i obespravljeni. Kroz njih provejava kritika Francuske koja ne odustaje od mita o laičkoj državi, laïcité, gde je religija strogo ograničena na privatnu sferu – uz jaku islamofobiju, za šta je dokaz zabrana nošenja hidžaba u javnosti. Jedan moj prijatelj je čak počeo da mi se žali na podelu francuske levice u vezi sa takozvanim “muslimanskim pitanjem”.

Kao Francuz i radikalni militantni levičar zbunjen sam i zaprepašćen ovim komentarima, pa želim da razjasnim svoj francusko-levičarski stav o ovim pitanjima.

Prvo, nekoliko reči o Charlie Hebdou. U britanskim medijima taj magazin se često “analizira” na osnovu nekoliko probranih karikatura. Treba znati da je glavna meta Charlie Hebdoa Nacionalni front Marin Le Pen. Ima tu i drugih karikatura, kao što su one o biznismenima i političarima (jedna od žrtava napada na Charlie Hebdo je i ekonomista koji je u svojim kolumnama pisao o katastrofi koju je izazvala politika štednje u Grčkoj).

Charlie Hebdo je protiv svih oblika organizovane religije u starom anarhističkom smislu: Ni Dieu, ni maître![1]  Sa istom oštrinom ismeva se Papa, kao i ortodoksni Jevreji i muslimani. Bio je odlučno protiv bombardovanja Gaze. Njihov humor je možda neprihvatljiv britanskoj publici, ali verujte mi na reč: on je u skladu sa francuskom tradicijom satire, a i obraća se pre svega francuskoj publici. Samo van konteksta, neke od ovih karikatura mogu izgledati kao rasističke ili islamofobne.

Charlie Hebdo redovno skreće pažnju na težak položaj imigranata u Francuskoj i zalaže se da ilegalni imigranti dobiju dozvolu boravka. Nadam se da vam ovo pomaže da shvatite: ako se smatrate radikalnim levičarem, izgubili ste dragog prijatelja i saveznika.

Ovaj napad je posebno tragičan i apsurdan i zato što dvojica mladih francuskih muslimana arapskog porekla nisu napali neke ekstremno desničarske francuske medije (Minute, Valeurs Actuelles), koji u isti koš stavljaju Arape, muslimane i fundamentaliste, nego magazin koji daje veliki doprinos borbi protiv rasizma. Za mene je naročito važno pitanje: kako je te mlade ljude obuzelo ovo ludilo? Čime se hrani fundamentalistički gnev? Kako da s tim izađemo na kraj?

Zgrožen sam tvrdnjom da je Charlie Hebdo na bilo koji način odgovoran za napad. Tačno je da su neki muslimani Charlieve karikature smatrali uvredljivima. Francuski imami su ih oštro kritikovali. Međutim, upravo oni su posle tragedije izrazili svoj užas, podsetili da se protiv reči treba boriti rečima i pozvali svoje vernike da na nedeljnom maršu odaju počast Charlie Hebdou.

Kao pripadnik militantne leve partije koju mediji svakodnevno napadaju, ne idem po redakcijama i ne ubijam novinare čije me reči ili slike uznemiravaju. Neizbežna posledica slobode izražavanja je da nekoga možete uvrediti onim što kažete. Pa šta? Niko nije umro od uvrede. Naravno, sloboda govora ima svoje granice. Bio sam zapanjen kada sam u jednom engleskom mediju pročitao da Britanija za razliku od Francuske ima zakone koji zabranjuju podsticanje rasne mržnje. Da li ste možda na osnovu Charlievih karikatura zaključili da u Francuskoj takav zakon ne postoji? Budite uvereni da postoji. Samo mi ne mešamo religiju i rasu.

Mi smo zemlja Voltairea i Diderota, u kojoj je religija predmet podsmeha. Ateisti mogu da ukažu na njene nelogičnosti, dok vernici moraju da nauče da istrpe šalu. Oni su slobodni da nam uzvrate propovedima o ispraznosti naših materijalističkih i hedonističkih života. To je u redu. Naravno, ako se poistovete “Arapin” sa “muslimanom” i “musliman” sa “fundamentalistom”, onda se svaka kritika na račun fundamentalizma odnosi i na Arape i muslimane. Zato je i važno da ih razlikujemo.

A da bismo ih razlikovali moramo se suočiti sa činjenicom da se fundamentalizam širi opasno brzo i ubija nemilosrdno. Među njegovim žrtvama velika većina su muslimani koji nikako ne bi želeli da ih izjednačimo sa njihovim ubicama. Vraćam se na pitanje: šta je uzrok širenju fundamentalizma?

Jedan moj prijatelj misli da je razlog to što „Zapad bombarduje muslimanske zemlje”. Sumnjiva mi je ova tvrdnja koja sadrži dva opšta mesta i podseća na Huntingtonovu teoriju o “sukobu civilizacija”: zapadni protiv muslimanskog sveta. Tako ispada da je jedina razlika između Georga W. Busha i nekog levičara to što se Bush svrstava uz zapadni, a levičar uz muslimanski svet. Međutim, preokretanje Huntingtonovog stava je perverzan način da se on potvrdi. Hajde da ovom pitanju pristupimo iz drugog ugla.

Očigledno je da uspon fundamentalizma ima veze sa nizom tragedija, od kolonijalizma do danas, uključujući i sukob između Izraela i Palestine. Mislim da treba da shvatimo jednu stvar. Kao što je hrišćanstvo vekovima pravilo brojne probleme na Zapadu, i oni često nisu bili rešavani mirnim putem, tako je i islam prilično odgovoran za ogromne tekuće probleme muslimanskog sveta.

Prisetimo se da su ljudska prava zadobijena potiskivanjem religije. Taj proces se od druge polovine19. veka odvija i u muslimanskom svetu, uz teškoće slične onima kroz koje je prošao hrišćanski svet. Onima koji bi da o tome nešto više saznaju, preporučujem izvanrednu knjigu Beyond Islam / S one strane islama Sami Zubaidae.

Malo ljudi zna za Nadhu (ponovno rođenje ili renesansa), period od sredine 19. do sredine 20. veka, u kojem je pokrenut proces sekularizacije od Maroka do Turske. Mnogi zaboravljaju da je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka samo neznatan broj žena u Tunisu, Alžiru i Kairu nosio hidžab. To ne znači da one nisu bile muslimanke. Paralelno sa zbivanjima na Zapadu, gde su mnoge hrišćanke imale seks pre braka i uzimale kontraceptivne pilule, u muslimanskom svetu su se takođe formirali određeni principi, uz neizbežne tenzije.

Za razliku od vizije Edwarda Saïda o međusobnoj netrpeljivosti kultura, Nadha je bila pokrenuta idejama evropskih mislilaca i sa entuzijazmom prihvaćena od lokalnih studenata i inteligencije. Pre nego što mi zamerite zapadnjačko pridikovanje, dozvolite da naglasim dve stvari. Prvo, “ideje evropskih mislilaca” nisu “zapadnjačke ideje”. Antikolonijalni pokreti su se pozivali na Marxa, Freuda i Robespierrea, koji su i danas žestoko kritikovani na Zapadu. Drugo, dok je antikolonijalni pokret bio nadahnut istorijom klasnih borbi i borbom za ljudska prava u Evropi, Claude Levy-Strauss je izučavajući druge kulture transformisao zapadno poimanje civilizacije, kao što je nekada Leibniz u potrazi za znanjem izučavao kineski jezik, zakone i politiku. Ljudi nisu homogeni ni samodovoljni organizmi. U svakome od nas odvija se sukob ideja i principa.

Fundamentalizam koji poznajemo ponikao je iz pepela Nadhe. Kažem “ponikao”, jer ne smeju da nas zavaraju fundamentalisti koji tvrde da će uspostaviti islam u njegovoj izvornoj čistoti. Ideologija koju zagovaraju – doslovna, nasilna, uskogruda, onostrana – predstavlja radikalnu novinu u istoriji islama i dramatičnu kulturološku perverziju. Kako se to dogodilo? Ovde priča postaje složenija – složenija od one o sukobu zapadnog i muslimanskog sveta.

Antikolonijalni pokreti u bivšim francuskim kolonijama (Tunis, Alžir, Maroko, ali i Egipat) bili su sekularni (što naravno ne znači da su njihovi članovi bili ateisti). Cilj im je bio stvaranje modernih nacionalnih država koje neće zavisiti od zapadnih eksploatatora. U Alžiru se Front de Libération Nationale (FLN) borio za stvaranje Demokratske narodne republike Alžir (uočite izrazitu komunističku primesu). Haos koji je nastao za vreme i posle rata za nezavisnost (za koji je u velikoj meri odgovoran Zapad), pružio je idealnu priliku za povratak fanatika svih vrsta, koji su se duboko gnušali razvoja događaja u svojim zemljama.

U Alžiru je ekstremističko krilo, koje se još tokom rata infiltriralo u FLN, došlo na vlast posle decenija političke i ekonomske nestabilnosti, samo da bi ispoljilo zversko nasilje. Moji alžirski prijatelji proklinju dan kada su im fundamentalisti oteli sekularnu državu i izložili ih progonu, zbog čega su emigrirali u Francusku. Nisam stručnjak za “muslimanski svet”, ako takav pojam uopšte ima smisla, ali mislim da se nešto slično dogodilo i u drugim muslimanskim zemljama.

Francuska je danas dom mnogih Arapa. Neke od njih su fundamentalisti oterali iz njihovih domovina šezdesetih godina prošlog veka. U Francuskoj su bili izloženi rasizmu, naročito na radnom mestu. Bili su žrtve narativa koji vodi poreklo još iz srednjeg veka, o strancima koji će domaćim radnicima oteti posao. Policija ih je maltretirala i tretirala kao građane drugog reda. Borili su se za jednakost i pravdu uz podršku mnogih levičara.

Važan događaj u toj borbi bio je Marche des beurs[2]  1983. Verovali ili ne, nijedan učesnik marša nije imao verske zahteve niti je marširao kao musliman; marširali su kao francuski građani koji traže da im Francuska obezbedi slobodu, jednakost i bratstvo. Duh Marche des beurs sačuvan je i u Charlie Hebdou – pravda za sve građane, uključujući imigrante i manjine.

Prošle godine je završen film o La Marche des beurs. Producenti su zamolili poznate repere da zajedno snime promotivni spot. Jedan od repera je ubacio stih “Zahtevam fatvu protiv pasa u Charlie Hebdou”, za kojim su išli stihovi o “našim čednim pokrivenim devojkama” i “našminkanim droljama”.

Mnoge žene su učestvovale u Marche des beurs i nijedna nije govorila o veri, a samo neke od njih su nosile hidžab. Kako smo došli do toga da se sekularni pokret za jednakost tumači verskim pojmovima? Zato je uspon fundamentalizma u Francuskoj važno pitanje.

Da budemo sasvim jasni: fundamentalizam nije donela imigracija iz muslimanskih zemalja, što je veoma lako dokazati. Muslimani dolaze u Francusku još od ranih pedesetih godina prošlog veka, dok se problem fundamentalizma pojavio tek u poslednjih petnaest godina. Mnogi mladi koji odlaze da se bore za Islamsku državu su u stvari obespravljeni mladi belci koji nemaju nikakve veze sa islamom. Fundamentalizam je novina koja zaokuplja maštu obespravljene francuske omladine, ne samo muslimana.

U stvari, starija generacija francuskih muslimana je užasnuta ovim fenomenom. Posle ubistava u Charlie Hebdou imami su zahtevali da vlada preduzme akciju protiv internet sajtova i mreža koje zagovaraju fanatizam. Uspon fundamentalizma zabrinuo je mnoge Arape. Oni su nam dali zanimljiv pogled na zakon o zabrani hidžaba koji često služi kao dokaz francuske islamofobije.

Nemam jasan stav o tom zakonu, ali me je izenadio veoma oštar tekst pisca koga cenim, Mohameda Kachimia. Sin alžirskog imama, bilzak muslimanskoj kulturi i žestoki pristalica sekularizma, Kachimi se obrušio na bele protivnike zakona iz redova srednje klase, koji su branili stav da muslimanke imaju pravo da se oblače kako žele. “Njihove ćerke u predgrađima ne nazivaju prostitutkama, ne maltretiraju ih niti ih ponekad siluju samo zato što su izabrale da ne budu pokrivene. Treba imati u vidu da mnoge muslimanke ne smatraju da je nošenje vela obavezno; ponavljam, ovde imamo posla sa fundamentalistima”.

Francuska ima dugu tradiciju sekularnog islama, potpuno saglasnog sa zakonima republike. Taj islam je sada u ratu sa fundamentalistima. Devedestih godina prošlog veka, fanatici su ubili pariskog imama jer je osudio njihovo nasilje. Nedavno je imama iz Dransija, koji je izrazio svoje nezadovoljstvo karikaturama iz Charlie Hebdoa i istovremeno osudio fatvu koju je izrekla Al Kaida, ova teroristička organizacija osudila na smrt. On od tada živi pod policijskom zaštitom.

Dakle, pitanje glasi: zašto je delu francuske omladine (i bele i one afričkog ili arapskog porekla) fundamentalizam toliko privlačan? Rešenje ovog problema svakako nije “bombardovanje muslimanskih zemalja”. Mislim da se ovde radi o potpunom neuspehu Republike da ispuni svoja obećanja o slobodi, jednakosti i bratstvu.

Često čitam u britanskim medijima ili mi prijatelji iz Britanije kažu da je francusko laïcité “osnivački mit” i da Francuska živi u iluziji da se religija može zauvek iskoreniti. To nema nikakve veze sa onim što laïcité zaista predstavlja. Laïcité nikome ne uskraćuje pravo da izražava svoja verska uverenja, ali nastoji da zasnuje društvo na političkom ugovoru koji nadilazi verska uverenja i čini ih privatnom stvari pojedinca. Arapi koji su marširali Parizom 1983. izvodili su laïc demonstraciju. Nisu samo oni tražili da Republika ostane verna svojim principima. U predivnoj knjizi La Démocratie de l’Abstention, dva sociologa iznose dirljivu priču (barem za moje republikansko srce) o tome kako građani Francuske poreklom iz bivših kolonija u velikom broju izlaze na izbore, jer su ponosni na pravo da učestvuju u demokratiji.

Oni pokušavaju da ubede svoju decu u iste principe, ali njih to ne zanima. Decenije socijalne segregacije i ekonomske diskriminacije dovele su do toga da je reč “francuski” u njihovim pasošima izgubila svaki smisao – nema jednakosti, nema slobode, a naročito nema bratstva.

Proces obespravljivanja tekao je postepeno. Neredi u predgrađima počeli su krajem osamdesetih i dobili na snazi devedesetih. Bio je to izraz gneva zbog diskriminacije i policijskog nasilja. Potreba da se negde pripada je osnovna ljudska potreba. Ako francuska omladina arapskog porekla ne oseća pripadnost Francuskoj, kome ona onda pripada?

Knjiga La Démocratie de l’Abstention opisuje kako je višedecenijski sukob Izraela i Palestine iznenada zaokupio maštu omladine i postao njihov Vijetnam, njihov razlog. Našli su svoju braću van zemlje. Kada je na evropskim izborima 2009. gomila ludih pristalica teorija zavere osnovala antisemitsku partiju koja nije imala nikakve veze sa Evropom ili problemima mladih u Evropi, niko nije očekivao da će ta partija osvojiti toliko glasova u predgrađima. Istovremeno sa pretvaranjem izraelsko-palestinskog sukoba u verski konflikt, francuska omladina je počela da razume svet u verskim pojmovima.

Mladost je doba požrtvovanja i revolucionarnih snova. Tokom šezdesetih godina prošlog veka, mladi Francuzi iz redova srednje klase, otuđeni od konzervativnog miljea, veličali su Maovu kulturnu revoluciju, ništa manje nihilističku od islamskog fundamentalizma, i sanjali o bacanju bombi, ponekad pretvarajući snove u stvarnost. Ali naš slučaj je drugačiji. Maoisti iz redova srednje klase pripadali su sloju privilegovanih. Imali su intelektualna, ekonomska i socijalna sredstva da se oslobode nihilističkog ludila i vrate u stvarnost.

Obespravljena i izopštena omladina je uvek bila laka meta za indoktrinacije svih vrsta. Pod uticajem islamskog fundamentalizma, njen pogled na svet postaje jednostran. Oni spremno prihvataju sliku Zapada koji je protiv muslimana. Zato nisu prepoznali da je Charlie Hebdo – koji se zalagao za Palestinu, etničke manjine, jednaka prava i pravdu – na njihovoj strani.

Možda nam upravo ovaj narativ (ne brinite, pri kraju smo) pomaže da razumemo šta je Charlie Hebdo pokušavao da uradi. Njegov cilj je bila odbrana republikanskih ideala koji vas pridobijaju pozivom na pravdu, a ne na veru. On nije ismevao veru koju su muslimani nasledili od svojih očeva i predaka, već agresivni fundamentalizam koji zahteva da se svi definišu – etnički, politički, geografski – verskim pojmovima. Charlie Hebdo naglašava da je religija koja polaže pravo na upravljanje društvom opasna i naravno smešna, koja god da je u pitanju – a islam nije nikakva sveta krava.

Da zaključim: oštro osuđujem bombardovanje zemalja na Bliskom istoku (ili bilo koje druge države) koje vrše zapadne vlade. Glasam za političke partije koje to osuđuju i protestujem protiv toga. Bio sam šokiran kada je francuska vlada zakonom zabranila proteste protiv toga, ali sam srećan što je ista vlada priznala palestinsku državu. Na ovim protestima sam šetao sa ljudima raznih rasa, porekla i verskih uverenja – zauzeli smo politički, a ne verski stav i očajan sam što me neki od mojih mojih sugrađana smatraju neprijateljem zato što nisam ljubitelj religije. Svestan uzroka ludila koje je obuzelo ove mlade ljude, gnušam se političara koji nisu učinili ništa da spreče propadanje predgrađa, rutinsku diskriminaciju i policijsko nasilje.

Kao i na Bliskom istoku, ti problemi imaju veliki uticaj na formiranje mog stava o širenju fundamentalizma među francuskom omladinom. Zato ne bih učestvovao u zajedničkom maršu sa Angelom Merkel i Davidom Cameronom, a kamoli sa Netanyahuom ili nacistom Viktorom Orbanom.

To je teška rasprava koju svakodnevno vodim sa svojim francuskim prijateljima. Svesni smo toga da će napad na Charlie Hebdo zloupotrebiti krajnja desnica i da će naša vlada iskoristiti ovu priliku da stvori lažno jedinstvo unutar duboko podeljenog društva. Užasnula me je izjava premijera Manuela Vallsa „da je Francuska u ratu sa terorizmom”, jer sam u njoj prepoznao reči Georga W. Busha posle napada 11. septembra 2001.

Svi pokušavamo da pronađemo idealno rešenje za odbranu republike od dvostruke pretnje fundamentalizma i fašizma (a fundamentalizam je oblik fašizma). Još uvek verujem da je to ispravan put za očuvanje naših republikanskih ideala. Jednakost je besmislena u vremenima štednje. Sloboda je licemerni koncept sve dok su delovi francuskog društva sistematski diskriminisani. A bratstvo je izgubljeno kada religija zameni politiku na mestu temeljnog principa društva. Charlie Hebdo je promovisao jednakost, slobodu i bratstvo i bio deo rešenja, a ne problema.

Puno pozdrava, Olivier

Autor predaje francusku književnost na Homerton koledžu u Kembridžu. Bavi se ranom modernom francuskom filozofijom, naročito Paskalom i Didroom. Učestvuje u javnim debatama o etičkim pitanjima i njihovom uticaju na književnost.

Olivier Tonneau, Mediapart, 11.01.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 14.01.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1. Ni bog, ni gospodar!
  2. U slengu, naziv za Arape.