Jean-Louis Trintignant kao Hamlet 1971, foto: AGIP/Bridgeman Images
Prikaz knjige Rhodria Lewisa „Hamlet and the Vision of Darkness / Hamlet i vizija tame“, Princeton University Press
U decenijama posle prvog izvođenja (verovatno 1600), Hamlet nije bio naročito popularan. Igran je u pozorištu Gloub, u Oksfordu, na Kembridžu i drugde, i bar dva puta na dvoru. Ali bio je manje štampan od Ričarda III, Ričarda II, pa čak i Perikla. Ako izuzmemo njegove odjeke u delima dramskih pisaca, pominju ga samo nekoliko Šekspirovih savremenika (jedan je rekao da je to drama namenjena “mudrijoj publici”, drugi da uspeva da “zadovolji sve”). Niko nije ozbiljno pisao o Hamletu sve do 1711. godine; tada je erl od Šaftsberija naveo da je od svih Šekspirovih drama ta “izgleda najviše dirnula engleska srca” i možda bila “najizvođenija”, za šta je verovatno zaslužna popularnost glumca Tomasa Betertona, jednog od najvećih tumača Hamleta.
Tek vek kasnije Hamlet je postao Šekspirova najčuvenija drama i to ostao do danas. Za to su najviše zaslužni romantičarski pisci iz Nemačke i Engleske, koje je privuklo Hamletovo intenzivno istraživanje sopstva i koji su u liku danskog kraljevića prepoznali svoje unutrašnje borbe. Geteov roman o odrastanju Godine učenja Vilhelma Majstera (1795-1796) od Hamleta je stvorio model za sve kasnije portrete umetnika u mladosti. Vilijam Hazlit je napisao “mi smo Hamlet… kome je mišljenje uništilo moć delovanja”, a Semjuel Tejlor Kolridž je izjavio: “I sam imam malo Hamleta u sebi, da tako kažem”. “Volimo Hamleta”, dodao je Lord Bajron, “koliko i sebe”.
Nešto ranije, Edmond Maloun je proučavao sačuvane zapise iz Stratforda na Evonu i otkrio da je Šekspirov sin Hamnet (čije se ime piše slično kao Hamlet) umro 1596. u jedanaestoj godini. Maloun je bio prvi biograf koji je sastavio hronologiju Šekspirovih dela i rekonstruisao njegov život na osnovu njegovih drama i pesama. U nedoumici oko toga kako da datira Kralja Džona, uveren da bi „čoveka takvog senzibiliteta… gubitak sina morao strahovito pogoditi“, Maloun je pretpostavio da stihovi poput „Tuga mi uze mesto mog nestalog deteta“1 znače da je Kralj Džon napisan neposredno posle Hamnetove smrti.
Ali niko nije mnogo mario za Kralja Džona. Biografi su na kraju pretpostavili da je Šekspir čekao četiri godine da iskaže tugu zbog prerane smrti sina i našao oduška u drami prikladno nazvanoj Hamlet. Kada se zanemari da u Hamletu sin oplakuje oca (a ne obrnuto), da je Šekspir preradio jedan stari komad koji se zvao Hamlet i da je svog sina video svega nekoliko puta pošto je krajem 80-ih godina 16. veka napustio porodicu i preselio se u London – može se reći da je ta priča uverljivija. Kritičari su prosto skloni povezivanju Hamletovog i Šekspirovog iskustva.
Hamlet je prvi put objavljen u dva kvarto-izdanja, štampana 1603. (Q1) i 1604-1605. (Q2). Treća verzija komada pojavila se 1623. u Prvom folio-izdanju (F1). Iz nje je izbačeno 230 redova iz Q2, dodato 90 novih, a napravljene su i mnoge značajne izmene u tekstu. Kada je Nikolas Rou 1709. ponovo priređivao Hamleta, uzimao je odlomke iz Q2 i F1 (u to vreme nije postojao primerak Q1) i tako dobio nešto poput “najboljih delova iz Hamleta”; ta verzija će biti preštampavana u narednih 300 godina. Znatno kasnije, 1823. godine, pronađeno je izdanje Q1, koje je dovelo u pitanje mnogo toga što se o komadu podrazumevalo. Ta najstarija štampana verzija značajno se razlikovala od druge dve i bila je mnogo kraća. Da li je to bila piratska kopija ili je napisana mnogo ranije? Da li su Šekspirove drame štrihovane za izvođenje? Da li je Šekspir preradio svoje delo? Posle tog otkrića, teoretičari su žestoko raspravljali o tim pitanjima koja nam pomažu da razumemo kako je Šekspir pisao, ali i kako da interpretiramo Hamleta.
***
Notorno je poznato da svi tumači insistiraju na svome viđenju Hamleta. U poslednjih 200 godina nijedna generacija nije bila zadovoljna prethodnim tumačenjima tog komada. Teško je setiti se nekog drugog dela čiji tumači tako čudesno prepoznaju ono što se u komadu naziva “formom i zahtevima vremena”. Kritičari i glumci obično uočavaju kulturne promene sa zakašnjenjem, ali ponekad ih i predvide. Na početku 19. veka, kada su tradicionalne rodne uloge počele da se menjaju, glumice – uključujući Saru Sidons, Šarlotu Kašman i Saru Bernard – su se utrkivale sa muškim kolegama za naslovnu ulogu. Uticajni biograf Edvard Douden je 1875. rekao da je Hamlet nastao u mračnom trenutku života dramskog pisca: nakon što je napisao svoje romantične komedije, Šekspira je “dotakla senka najdubljih misterija ljudske egzistencije” pre nego što se oporavio i postigao “zrelo spokojstvo” svojih poznijih komada u kojima vrlina pobeđuje. U međuvremenu je baš kao Hamlet bio “na mukama”.
Naredna generacija je radikalno promenila mišljenje o Hamletu i Šekspirovom stanju duha u doba kada ga je pisao. Tražeći potvrdu svoje teorije Edipovog kompleksa, Sigmund Frojd je 1897. pisao svom prijatelju Vilhelmu Flisu da je “to isto možda i u osnovi Hamleta. Ne govorim o Šekspirovoj svesnoj nameri, već verujem da je stvarni događaj podstakao pesnika da ga tako prikaže, u smislu da je njegovo nesvesno razumelo nesvesno njegovog junaka”. Frojd dalje tvrdi da Šekspirova sopstvena edipalna kriza pruža dugo traženo objašnjenje za Hamletovo odlaganje da osveti očevu smrt: “Kako bolje [to razumeti] nego kao patnju zbog nejasne uspomene na sopstveno razmišljanje o ubistvu, iz strasti prema majci?”
Preostali delovi hamletovske slagalice ubrzo dolaze na mesto: “Njegova savest je njegov nesvesni osećaj krivice. I nije li njegova seksualna otuđenost kad razgovara sa Ofelijom tipično histerična?… I zar on na kraju ne kažnjava samog sebe na onaj isti čudesni način kao i moji histerični pacijenti?” Frojdova teorija imala je veliki uticaj na teoretičare i glumce; ovaj komad, koji je obuhvatao i političko i porodično, sve češće se tumačio kao porodična tragedija. A popularni spis Hamlet i Edip (1949) Frojdovog učenika Ernesta Džounsa preneo je njegov uticaj i na narednu generaciju.
Do 80-ih godina 20 veka, psihoanalitička tumačenja su odbačena i na njihovo mesto su došla nova, bliža generaciji profesora koji su odrastali u vreme kulturnih previranja 60-ih godina 20. veka. Predstavnici novog historicizma su usmerili pažnju na politiku u Hamletu, uključujući trijumf oportuniste Fortinbrasa, čiji je dolazak na vlast na kraju komada bio odavno izbačen iz izvedbi. Sećam se kako su stariji gledaoci zapanjeno gledali Horacijev sentimentalni oproštaj od Hamleta (“Premili kneže, laku noć, a jata anđela pesmom nek uljuljkaju u pokoj tvoju dušu!”2) praćen dolaskom Fortinbrasa koji, dok izgovara poslednju repliku komada – “Hajde, vojsci dajte nalog za paljbu” – izvlači pištolj, prislanja ga Horaciju na glavu i povlači okidač.
Na popularno Arden izdanje Hamleta Harolda Dženkinsa (1982) – koji je sledio stari običaj kombinovanja više verzija tog dela – sada se gledalo s podozrenjem. Ono je 2006. zamenjeno novim Arden izdanjem u kome su uporedo štampane sve tri verzije (Q1, Q2 i F1). Pošto su se predstavnici novog istoricizma zainteresovali za Šekspirovu sudbinu, odjeci ideje o katoličkom Šekspiru (ubrzo odbačene) dugo su se videli u tome što se Hamlet po povratku iz protestantskog Vitenberga suočava s očevim duhom iz Čistilišta. Teško je proceniti da li je želja za promišljanjem teoloških osnova Hamleta navela teoretičare da preinače Šekspirova lična uverenja ili je bilo obrnuto.
Tri decenije sam predavao Šekspira na Univerzitetu Kolumbija. Za to vreme studenti nisu menjali mišljenje o Snu letnje noći ili Magbetu, ali jesu o Hamletu. Kao na svim predavanjima o tom komadu, i na mojima je diskusija neminovno vodila Hamletovom oklevanju. Tokom 80-ih godina prošlog veka, zahvaljujući uticaju generacije srednjoškolskih nastavnika koji su gledali film Lorensa Olivijea iz 1948. o edipalnom Hamletu i koji su verovatno čitali Hamleta i Edipa – uvek je bar nekoliko studenata izjavljivalo da Hamlet okleva da se osveti čoveku koji je delao u skladu sa njegovom sopstvenom željom da ubije oca i spava sa majkom. Danas studenti ne pominju teoriju Edipovog kompleksa, a kada je ja pomenem kao moguće tumačenje smeju se ili negoduju.
Starije, romantičarsko tumačenje po kojem je Hamlet intelektualno paralisan od toga što razmišlja i dalje je odgovaralo neodlučnim studentima, pa sam slušao i takve interpretacije. Ali s godinama su dolazila nova objašnjenja. Neki od mojih studenata su mislili da Hamlet ne može da dela zato što je kukavica, drugi da prolazi kroz duhovnu krizu. Do kraja veka se pojavila nova paradigma: Hamlet je duboko depresivan – zato ne može da se pokrene, ima problema sa devojkom i oseća veliku otuđenost. Pamtim nezaboravnu izjavu jednog studenta: Hamlet ne bi toliko oklevao da je u Šekspirovo vreme postojao prozak.
***
Posle prestanka duge dominacije novog istoricizma – koji je bitno oblikovao moj rad – pitam se kako će sledeća generacija tumačiti Hamleta i šta će nam njeno razumevanje Šekspira i njegovog najpopularnijeg junaka otkriti o nama. Uzbudljiva i originalna knjiga Rodrija Luisa Hamlet i vizija tame / Hamlet and the Vision of Darkness prva je značajna reinterpretacija ovog komada posle dužeg vremena, koja daje naznake budućeg usmerenja.
Luis je očigledno nezadovoljan ranijim tumačenjima Hamleta. Tvrdi da je pogrešno “projektovati romantičarske, frojdovske ili bilo koje druge koncepte na period u kome bi oni bili jedva razumljivi”. Luis ne prihvata ni “ideološki obojenog subjekta kako ga je videla prethodna generacija kritičara”. Svi sukobi oko verzija Hamleta su, po njegovom mišljenju, besmisleni – on smatra da je poželjan povratak Dženkinsonovom kombinovanom Arden izdanju, jer su verzije tekstova toliko slične da se razlike mogu zanemariti. Njegov sledeći retro korak je da proglasi svoju knjigu “vežbom iz književne kritike” i kaže da je ne treba mešati s jednom od onih pomodnih studija koje koriste “Šekspira da bi iznedrile primere kojima ilustruju – ili dovode u pitanje – nečiju istoriju, teoriju ili politiku.”
Po Luisovim rečima, kada ogulimo sve slojeve kritičke glazure nalazimo mnogo turobniji komad od onoga koji poznaju današnji čitaoci i ljubitelji pozorišta: “Hamlet zato nije model subjektivnosti u nastajanju, prvi moderni čovek, dramska laboratorija za stvaranje čoveka, pa čak ni studija ogorčenosti koja je pratila oduzimanje prinčevskog imanja u 16. veku. On je zapravo precizno otelovljenje moralnog poretka koji se urušava pod teretom sopstvenih protivrečnosti.”
Luisov Hamlet tako ispada “žrtva, simptom i akter” u svetu izgrađenom na šupljim i samodopadljivim humanističkim banalnostima, a pritom je “zbunjen, samozadovoljan i često nesmotren”. Hamlet ne odlaže osvetu, već otkriva da nije toliko motivisan da nešto preduzme za oca koji nije uspeo da mu obezbedi presto.
Ovo nije kraj! Luisov Hamlet je “beskrajno površan, zbunjen i licemeran mislilac sklon samoobmanjivanju. On navodno teži dubini, ali je nevoljan i nesposoban da se odupre sopstvenim strahovima, slepim mrljama i brigama”. Klaudije bar zna kakvu igru igra; “za razliku od svog strica, Hamlet je ili nesposoban ili ne želi da u sebi prepozna korumpiranost koju vidi u drugima… Uprkos Klaudijevom nepoštenju i Polonijevoj manipulativnoj pseudoučenosti, mladi princ Hamlet je stanovnik Elsinora koji se najviše zaglibio u trabunjanjima – o samome sebi i svetu oko sebe”, zaključuje Luis. A njegovo razmišljanje o predskazanju je sama “suština njegovih budalaština”.
Nema smisla braniti Hamleta navođenjem njegovog najpoznatijeg monologa, jer je to po Luisu “još samo jedan primer površnog humanizma, sačinjenog od opštih mesta i sentenci izvučenih iz konteksta”. “Biti ili ne biti” možda “zvuči sjajno”, ali je zapravo “stilizovana besmislica”. Ne bi trebalo ozbiljno shvatiti ni Hamletov govor o samoubistvu koji je čisto “poziranje”. Hamlet se “pravi da razmišlja o samoubistvu zato što mu se dopada da vidi sebe kao nekog ko prezire svet, a u stvari nema nameru da tu ideju sprovede u delo.”
Ispostavlja se da Luisov Hamlet nije ništa bolji od Hamleta istoričara, pesnika i filozofa. Ismevajući Polonijev odgovor glumcima, Hamlet pokušava da skrene pažnju sa sopstvenog “traljavog teoretisanja”. Ni Polonije ni Hamlet “ne razumeju sasvim o čemu govore, ali obojica se ponašaju kao da znaju”. Njih dvojica su “filistinci ‘plave krvi’ čija samouverenost i kulturno ‘bogatstvo’ primoravaju profesionalne umetnike da ih slušaju.”
Kako to da kritičari ranije nisu ovako tumačili Hamleta? Zapadam u iskušenje da zamerim Šekspiru što nam nije jasnije izložio svoje namere. Ali Luis je, pretpostavljam, skloniji da krivicu prebaci na naše kolektivno odbijanje da uočimo da ovaj komad zapravo izražava Šekspirovo odbacivanje humanizma. Da ne bismo pogrešno razumeli glavni argument njegove knjige i da bismo osetili žar s kojim je napisan, navodim ceo citat:
“Šekspir odbacuje dva fundamentalna načela humanističke kulture: prvo, verovanje da je istorija spremište mudrosti odakle ljudi mogu i treba da uče; drugo, uverenje da se istinska vrednost ljudskog života može najbolje razumeti ako se vratimo počecima – izvorima stvari, bili oni istorijski, tekstualni, moralni, pesnički, filozofski, ili religijski (bilo protestantski ili katolički). Šekspir smatra da je to obmana… Kao i prošlost uopšte, izvori se prilagođavaju svemu što suprotstavljeni ili komplementarni nalozi želja, časti, vrline i koristi od njih zahtevaju.”
Jalovo traganje za apsolutom koji će voditi naše delanje i prosuđivanje osuđeno je na propast: “Hamlet se okreće moralnoj filozofiji, ljubavi, seksualnoj želji, porodičnim vezama, prijateljstvu, introvertnosti, poeziji, realpolitici i religiji u potrazi za značenjem ili osloncem. Kako god – njegovo traganje ne otkriva ništa značajno.”
Nedostatak moralne izvesnosti znači da je reč o svetu kojim vlada princip “ubiti ili biti ubijen”. Luis u svojoj knjizi tvrdi da je ovaj komad prožet predatorskim jezikom. Tu on daje novo značenje već poznatim ali polushvaćenim frazama, uključujući „zamašćena“ bračna postelja, “mamac neistine”, “glumačka družina”, “prestigli smo ih na putu”, “ne skačite tako plaho”, “Evo me pitoma, gospodine”, “Odmah ćemo, kao francuski sokolari” i “Kad duva s juga, razlikujem jastreba od testere”.
Luis nam otkriva šta je za njega suština ovog komada: “Kakva god bila naša uverenja, mi smo uvek i isključivo učesnici u neprestanom lovu, u kome smo svi i predatori i lovina”. Smelo je tvrditi da je Šekspir napisao komad o propalom humanizmu 16. veka. Ali Luis smatra da je to pokazatelj nečeg još većeg – krize koju doživljava ne samo najpoznatiji književni junak već i Šekspir, koji je smatrao da “humanistička moralna filozofija nije u stanju da objasni suštinu ljudskog iskustva”. Za autora Hamleta “čovečanstvo je zatočeno u sopstvenom neznanju”. Luis kaže da “Šekspirova meta nije Hamlet ili nije samo Hamlet. Bard se zapravo suprotstavlja Ciceronu, konvencijama humanizma u širokom filozofskom i religijskom krugu”. Šekspir se, po Luisu, suprotstavlja i samom bogu: “Nikakav uzvišeni tvorac ne upravlja ljudskim poslovima, nema spiska dozvoljenih uloga, nema nebeske publike koja prosuđuje naše živote.”
Ove biografske tvrdnje koje potiču još od fantazija Edvarda Daudena o Šekspiru “na mukama” su najslabiji delovi knjige, puni psihologizama koje autor na drugim mestima kritikuje. Sam Luis izbegava da odgovori na pitanje šta je prouzrokovalo Šekspirovo duboko razočaranje – on nam kaže da je to “izvan domašaja ove knjige”. Ostaje nam da se pitamo da li je Šekspir ikada prevazišao svoj očaj ili se u svojim poznijim i naizgled “iskupljujućim” dramama samo pravio da jeste. Takođe ostaje nejasan Luisov otpor prema humanističkoj tradiciji kojoj pripada; većina teoretičara sa njegovim znanjem latinskog i grčkog radije veliča humanističku kulturu nego što je odbacuje kao lažnu.
Ova knjiga ne pruža odgovor ni na pitanje da li je Šekspirov komad priča o lošem učeniku Hamletu, koji samo ponavlja polusvarene, polushvaćene deliće renesansnog humanističkog obrazovanja, ili je Hamlet pravi proizvod te humanističke tradicije koji tačno prenosi njene površne i visokoparne ideje. Da li je Šekspir – koji nije bio učen i površno je poznavao dela Seneke i Tacita – ikada bio posvećen klasičnom humanizmu kao što nas Luis uverava da jeste? Nije me ubedila njegova tvrdnja da Hamlet verovatno pred sobom ima primerak Ciceronovih Tusculanae disputationes dok izgovara svoj najpoznatiji monolog.
***
Dok sam čitao Luisovu knjigu uzalud sam tražio nadahnuće njegovog gneva, a onda sam privremeni odgovor našao u krakom eseju Hamlet: nekad i sad / Hamlet: Then and Now, koji je Luis nedavno objavio na sajtu Princeton University Pressa. On tu tvrdi da je Šekspir “odvažan, genijalan vodič za neprilike u kojima smo se našli sa Trampom i brexitom. On naravno ne predviđa Faraža, Banona, Donalda Trampa i njima slične, ali nam pomaže da doživimo svet u kome je prevlađujuće shvatanje moralnog poretka (političkog, etičkog, ličnog) tek najpovršnije povezano sa realnošću.”
Ako dobro razumem Luisa, platili smo ogromnu političku cenu zato što se nismo obazirali na Šekspirovo upozorenje u Hamletu da je svet oduvek bio amoralan i predatorski.
Politička situacija u svetu se radikalno promenila. Nekako varimo te promene, mada većina odbija da se s njima pomiri. Jedan od vidova opiranja promeni je i radikalna reinterpretacija naših omiljenih umetničkih dela, pa se nadam da Luisov antihumanistički pristup Hamletu – koliko god odgovarao našem trenutku – neće imati mnogo pristalica, bar u dogledno vreme.
Čitanje ove knjige navelo me je i na neka druga razmišljanja. Zapitao sam se šta nam ona govori o razočaranju teoretičara poput Rodrija Luisa koji, kao i Hamlet, očekuju da naslede akademsko kraljevstvo kada na njih dođe red. Sa smanjenjem izdataka za visoko obrazovanje, manjim brojem odseka za književnost, honorarnim, a ne stalno zaposlenim redovnim profesorima i zamenjivanjem penzionisanih profesora početnicima na čuvenim univerzitetima poput moga – budućnost sledeće generacije profesora deluje sumorno. Deprimira činjenica da je ove godine otvoreno samo jedno mesto za iskusnog šekspirologa u celoj Severnoj Americi. Potreba da se uzburka, pa čak i pretera, sasvim je razumljiva.
Luisov Hamlet nije ni moj ni njegov. Razlike u našim pristupima i zaključcima su možda samo generacijske. Ali poštujem njegovo beskompromisno preispitivanje nedovoljno zasnovanih uverenja, koja su tako dugo uticala na naše tumačenje Hamleta i zbog kojih smo se po Luisovom mišljenju i našli u današnjem dubokom političkom glibu.
James Shapiro, The New York Review of Books, 19.04.2018.
Prevela Lucy Stevens
Peščanik.net, 28.04.2018.
