Spomenik na Tjentištu Miodraga Živkovića (1971), foto: Sonja Marić/Tačno.net
Vest je kad čovek ugrize psa… ali ne u svetu lažnih vesti! Sve je realno! Utoliko više što je najnovija izvršna naredba Donalda Trampa, izdana 21.12.2020, na dan još jedne propuštene propasti sveta, deo duge i dobro dokumentovane tradicije odnosa vladara prema javnoj i državnoj arhitekturi. Pred odlazak, Tramp odlučuje o tome kako će Amerika izgledati u nadolazećoj večnosti. Možda pod njim, kako nije propustio da doda upravo juče.
Izvršna naredba predsednika, za koju nije potrebna saglasnost nijednog drugog organa, odnosi se na gradnju federalnih zgrada. Tramp (u pluralu, dakako) zaključuje da američku tradiciju, u arhitekturi, uz pomoć svoje lepote, a sa idejom demokratije i slobode prenosi samo nešto „klasično“, kao što su zgrade Kongresa, Bele kuće, spomenika Linkolnu, obelisk i mnoge druge zgrade u prestonici. Navodi i druge zgrade izgrađene u klasicističkom stilu, istoricizmu i džordžijanskom stilu. U drugom delu izvršne naredbe, navedena su objašnjenja ključnih pojmova, koja služe tome da sa stolica popadaju od smeha i oni koji su do te tačke izdržali sedeći. Američki narod, uzgojen u gore navedenoj tradiciji, smatra lepom takvu arhitekturu, a ne smatra lepom modernu arhitekturu, naročito ne brutalizam. No, „elite arhitekata“ uradile su svoje, i preplavile državu federalnim zgradama koje užasavaju rafinirane američke građane: kad vide betonske kocke ili, ne daj bože, dekonstruktivizam, prirodno se maše za pištolj koji po Ustavu imaju obavezno pri sebi. Tramp doduše dopušta da pod pojmom „klasično“ nađemo španski kolonijalni stil, Pueblo arhitekturu, Bo-zar i ar-deko, i sve druge „mediteranske“ stilove koji odgovaraju američkim pojmovima lepog i dostojanstvenog. Samo ništa savremeno, molim!
Sem što je sasvim ludo i smešno, ovo ostavljanje tragova sledi velikim totalitarnim tradicijama: italijanski fašizam se dosledno iživljavao na rimskoj istoriji, cela Italija je, od zgrade univerziteta u Trstu pa naniže, obeležena fašističkim pojmom lepog i dostojanstvenog, ceo jedan deo Rima i danas podseća na to bezumno, rasipno i krajnje opasno doba. Nacisti su se trudili da svoje fešte – i ozbiljnu gradnju – upišu u „klasične“ okvire, koji pokazuju ne samo estetičku nego i genetsku pripadnost. Nijedna proslava grčke hunte (1967-74) nije prošla bez kartonskog Partenona, raznih dimenzija. A ni Staljin nije prezirao klasičnu estetiku, te su se na paradama pojavljivali džinovski Harmodije i Aristogeiton, tiranoubice, Spartak i drugi prilagodljivi likovi. Konačno, tranzicijska mešavina nacionalizma i parlamentarne vlasti ostvarila je klasicistički užas u Skoplju, koje bi moglo biti Trampov uzor. Što se samog Trampa tiče, njegovi privatni arhitektonski spomenici u Njujorku i na Floridi primer su nepodnošljivog kiča. A u javnoj arhitekturi ističe se Tadž Mahal kazino u Atlantik Sitiju koji se, bar poznavaocima Vini Pua, može opisati kao ogromna zamka za mnoge Slongege. U blizini je Cezarov kazino, koji nije gradio Tramp, i koji publici preti mnogim gipsanim kopijama antičkih kipova kud god se okrenu, i živim tipovima koji u tuničicama služe piće. Kako je Tramp propustio priliku i ispao iz klasičnog modela? Ako ništa drugo, tu bi mu čovek poverovao da mu nisu bile dovoljne četiri godine.
Obuzetost „klasikom“, odnosno krajnje iskrivljenim, savršeno netačnim i naprosto lažnim viđenjem antike, ima dva osnovna narativna modela. Jedno je pripisivanje pripadnosti, drugo imperijalni teritorijalni i kulturni imaginarij. Oni su i međusobno povezani, jer svaki pripis porekla podrazumeva i teritorije, dakako današnje. Antika je na Zapadu oblikovana u kulturnom kolonijalizmu, u kojem su savremeni Grci tretirani kao nedorasli i nedostojni „naslednici“. Oni to nikako nisu mogli biti, ali su se sami jako trudili da održe takav status, najčešće na račun svojih slovenskih i neslovenskih suseda. Gomila nesporazuma, iz kojih je antička kultura postala predmet međunarodne nauke – sa svim njenim kolonijalnim hijerarhijama… Osnovni problem ovog naizgled samo smešnog Trampovog poteza je to što se zatamnjuje i zapušta osnova američke revolucije, a to su antički tekstovi. Američki očevi nacije gradili su zgrade nove države po engleskim klasicističkim uzorima i po evropskim oblicima recepcije antike, izvesno ne po originalima, većinom još nepoznatim odnosno neiskopanim. Osmišljavali su državu više po rimskim nego po grčkim uzorima, i ona je još i danas više imperij nego demokratija. Konačna ubedljiva paralela sa carskim Rimom je sam Tramp, poludeli imperator koji svaki dan izmišlja nove neumnosti, neke samo smešne, neke ubistvene. Da li u SAD zaista više neće biti mogućno graditi moderne federalne zgrade? Neutralisati idiotsku naredbu teži je posao od birokratske verbalizacije nekog Trampovog blebetanja. Diktatori su obično više voleli klasično-fantastične oblike od skromnih – setimo se Čaušeskuove palate. Zato pozor, čim pokažu želju da određuju šta je lepo i da grade.
U međuvremenu, nije mala uteha što je kao jedan od najoriginalnijih, najplodnijih i najuzbudljivijih brutalizama priznat upravo jugoslovenski, posebno posle izložbe u njujorškom MOMA muzeju. Uteha se sastoji u tome što smo ga i voleli i mrzeli.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
