Audio izdanje video emisije, 27.01.2012. Na protestnom skupu u CZKD-u govore: Mirjana Karanović, Sreten Ugričić, Srđa Popović, Sandra Orlović, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Sinoć smo, zahvaljujući gostoprimstvu Borke Pavićević, odnosno Centra za kulturnu dekontaminaciju, dobili priliku da javno snimimo današnji Peščanik. Sala je bila puna, a na ulazu u Centar bilo je nekoliko marica i nekoliko desetina policajaca. Bilo je naime, nekih najava ultra desničarskih grupa, koje su pozivale svoje simpatizere da dođu na sinoćni skup i da, kako su naveli u pozivu koji je kružio internetom, pokažu šta misle o ovoj antisrpskoj emisiji. Izgleda da je toliko prisustvo pripadnika nekoliko rodova policije bilo dovoljno da ih odvrati od posete Centru za kulturnu dekontaminaciju. Namera nam je bila da ovakvim javnim snimanjem, zajedno sa našim sagovornicima i slušaocima, pokažemo koliko nas je uznemirilo, ogorčilo, pa i uplašilo sve što se poslednjih desetak dana dešavalo u takozvanom slučaju Ugričić. Odnosno, koliko smo gnevni zbog načina na koji izvršna vlast, uz pomoć raznih svojih kaskadera, podržana od raznih patriota sa svih strana, brutalno gazi najelementarnije demokratske norme, organizuje hajku na sada već bivšeg upravnika Narodne biblioteke i optužuje mnoge druge pisce i intelektualce za, ni manje ni više, nego podršku terorizmu. Odnosno, pokušaju fantomskog atentata na predsednika, patrijarha i ostalog cveća srpskog roda. Hajka je, kao što znate, počela sa pričom o atentatu i Boletu, koji je potpuno nestao u međuvremenu iz priče, ili kako to reče u naslovu svog teksta Mirko Đorđević: Nestade Bole ko jaje s groba. Dakle, počelo je sa arsenalom oružja u Boriku, a završilo se, posle nekoliko dana, sa raspravom o tome kakav je uopšte pisac taj Sreten Ugričić i hinjenim umorom raznih analitičara i novinara koji tvrde da ima mnogo važnijih tema i problema od raspredanja o Ugričiću, Forumu pisaca, pa i tom bednom Nikolaidisu. Verovatno će se i neki od vas složiti da ima prečih problema, da se u Srbiji već radi o golom hlebu i golom životu, ali eto mi mislimo da dokle god ne bude elementarnog poštovanja ljudskih sloboda, ljudskih prava, demokratskih procedura, institucija, a sve je to u ovom takozvanom slučaju Ugričić, brutalno pogaženo – neće biti ni mnogo hleba ni mnogo života. Tačnije, života dostojnog ljudskog bića. To pokazuje istorija onog dela ljudske civilizacije kojoj navodno želimo da pripadamo.

Evropom se širi strah od masovnih socijalnih nemira, porasta desničarskih i ultradesničarskih partija i grupa, širi se strah od nasilja, od suspendovanja demokratije kakvu poznajemo. Ako je to tako u zemljama koje su sinonim za vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava, šta onda mi možemo da očekujemo od meseci i godina koje su pred nama. Pa upravo ono što ovih dana i gledamo. Raspad i ono malo države i ono malo demokratskih institucija koje smo skuckali za ovih desetak godina, i vraćanje u autoritarni režim, koji je nemilosrdan prema svakome ko mu nije bezrezervno veran. Razlozi i način na koji je uklonjen Sreten Ugričić pokazuju da nam, ako se ne pobunimo, predstoje ne samo borba za radna mesta ili za nekoliko desetina evra bolje plaćeno radno mesto, nego i borba za očuvanje najelementarnijih ljudskih sloboda. Zahtev koji je Forum pisaca uputio vladi, tražeći da ukine svoju odluku o smenjivanju direktora Narodne biblioteke, potpisalo je, kao što znate, nekoliko stotina ljudi, počev od Svetislava Basare, Dubravke Ugrešić, Vesne Pešić, Latinke Perović, Coraxa, Vesne Rakić-Vodinelić, da ne nabrajam praktično sve redovne sagovornike Peščanika. Među potpisnicima je i glumica Mirjana Karanović, koja je na početku našeg sinoćnjeg javnog snimanja Peščanika pročitala odlomak iz knjige Sretena Ugričića Neznanom junaku, koji može biti objašnjenje zbog čega se ovaj čovek toliko ne sviđa raznim državotvornim i patriotskim intelektualcima. Posle Mirjane Karanović, čućete samog Sretena Ugričića, zatim advokata Srđu Popovića, potom Sandru Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, koji je ovih dana publikovao svoj dosije o novom načelniku Generalštaba Ljubiši Dikoviću, potom Vesnu Rakić-Vodinelić i na kraju, Vesnu Pešić.

Mirjana Karanović: U Srbiji žene ustaju iz mrtvih. U srpskom jeziku nema glagola biti. U Ustavu Srbije sve je stalo u tri rečenice. U Srbiji putevi su na svakih 100 kilometara izorani, ali zato posuti mlevenim šećerom. U žitnim poljima Srbije, kao i u biračkom telu Srbije, nema kukolja. Ima toga još.

Iz inata misliti Srbiju. To je naš prvi zadatak. Iz izloga u izlog, uvek ista fotografija u pozlaćenom ramu. Iz nekog razloga deca Srbije odbijaju da se rode. Iz ruke u ruku, iz duše u dušu, iz zenice u zenicu, iz sna u san. Srbija brale. Ima toga još.

Ka srcu vodi samo jedan put. Ka drugim zemljama, ljudima, običajima i predelima, nijedan. Na more se ne može, daleko od mora, tamo je Srbija. Ka budućnosti Srbije, mi gazimo smelo jer mož’ da bidne, a ne mora da znači. Ima toga još.

U Srbiji samo još časovnici funkcionišu odgovorno, principijelno, nepristrasno, pouzdano, lako i neprimetno. Ali i oni jedva odolevaju sveprožimajućoj entropiji sistema neprosvećenog voluntarizma. Sistem melje i korodira temeljno, kao poplava termita. Samo je pitanje vremena kad će srpski časovnici početi tek da oponašaju prave časovnike. Ili će jednostavno dići ruke i stati. U nekim kulturama vlada princip oponašanja, a u drugim princip učestvovanja i neposredne delotvornosti. Po tome su satovi u Srbiji endemska vrsta. Kulturna manjina u izumiranju. Treba po hitnom postupku u parlamentu doneti zakon o zaštiti časovnika, jer uskoro će biti prekasno. Do tad, ako ste neutešni i umorni, pogledajte na sat i uverićete se da još ima nade. Tihe i neprimetne, ali postojane. Preporod počinje satovima. Tom poslednjom pouzdanošću koja nam je preostala. Ima toga još.

Pogledamo u kalendar i vidimo, Nova godina nije kad i Nova godina. Prvi maj nije kad i Prvi maj. Uskrs i Božić nisu kad i Uskrs i Božić. Dan državnosti nije kad i Dan državnosti. Vidovdan nije kad i Vidovdan. Rečju, nijedan praznik nama nije praznik. Naš kalendar ne beleži svečanosti. Kao da nam zaslužena dostojanstva izmiču. Naš kalendar ne beleži vreme, nego nevreme. Nekad je nesklad 13 dana, nekad 7 dana, nekad 3, nekad jedan, nekad nekoliko godina, nekad nekoliko vekova, nekad je nesklad večan. Ali to nema veze ni sa julijanskim ni sa gregorijanskim merenjem vremena. Jednostavno, pogledamo u te brojke i vidimo. Ovo nisu ti dani, ovo nisu praznici.

Noću pada cveće sa bagrema, noću pada temperatura kao u pustinji. Noću pada vrednost domaće valute u rekordnim procentima. Noću pada luda u trans pred Diktatorom, peva mu uspavanku. Noću pada glava njegove svetosti patrijarha na kolena i moli. Noću pada Srbija u dubinu, da blista. Ima toga još.

Skrivena u očiglednom, naša nemoguća veza istrajava, Neznani moj junače, izazovnija i bestidnija iz dana u dan, iz noći u noć, iz prkosa. Živele naše anomalije. Živela Srbija.

Sreten Ugričić: Ja sam hteo da kažem još o jednoj anomaliji u vremenu i u kalendaru Srbije. Posle 5. oktobra, ne dolazi 6. oktobar, nego 4. oktobar. To je anomalija srpskog kalendara. Ja sam podelio ovaj takozvani slučaj na pet karika koje su međusobno isprepletene, povezane, ukrštene. Prva karika, bio bi Slučaj atentat ili glupost. To je slučaj koji i dalje traje, kao što znate, istraga ga nije razrešila. Jedan čovek iz Republike Srpske, zaposlen u toj hali Borik, Božidar Stanišljević-Bole, ostavlja u nekom sanduku ili ormanu veliku količinu naoružanja zaostalog iz rata. Mediji javljaju da mu se žena požalila da je opasno da to i dalje stoji kod njih kod kuće i da on to skloni na neko drugo mesto. To je prva karika u ovome što se desilo. Sledeća bi bila, Slučaj orden. Naš predsednik Tadić otišao je u Banja Luku na proslavu 20 godina Republike Srpske i primio isti orden koji su pre njega primili oni koji su optuženi za ratne zločine, kao što su Ratko Mladić i Radovan Karadžić. To je Slučaj orden. Sledeća karika je Slučaj Nikolaidis. On bi se sastojao u tome da je u tekstu koji se prvi put pojavio pod naslovom „Šta je ostalo od velike Srbije“, Andrej Nikolaidis okvalifikovao Republiku Srpsku, dakle tu čija se proslava tamo odigrala, kao genocidnu tvorevinu i založio se za njeno ukidanje. Četvrta karika u ovom slučaju sam ja. U jednoj rečenici, na onom skupu u Kulturnom centru Beograda, rekao sam da se moj slučaj može svesti na alternativu pred kojom je naša vlast povodom mog potpisa na apel Foruma pisaca bila stavljena, a ta alternativa bila je, ako se sećate, ili pendrek ili biblioteka, ili u ovom slučaju, ili 6. oktobar ili 4. oktobar. I vlast se, bez dvoumljenja opredelila u super brzom roku, u maniru onih rialiti šou programa 24 sata, ne svadba nego smena.

Peta karika je Slučaj predizbornog pokleknuća Demokratske stranke, koji se upravo sastoji u ovom ekspresnom odabiru i upotrebi instrumenata kao što su: koalicioni partner, ministar policije i tabloidni mediji za brutalnu egzekuciju. I u tom smislu, bojim se, to je nepovratno vraćanje na ono što sam ovde okarakterisao kao 4. oktobar. Potka koja povezuje i ukršta svih 5 slučajeva jeste tabu počinjenih zločina u nedavnom ratu za raspad Jugoslavije. To je prikrivanje zločina i ćutanje i odsustvo pokazivanja bilo kakvog saosećanja i kajanja za ono što se desilo. To se ogleda i u Slučaju Bole, to je naime oružje iz rata. I u Slučaju orden, koji predsednik naš dobija i prima kao i ratni zločinci, i u Slučaju Nikolaidis, koji kvalifikuje Republiku Srpsku tako kako kvalifikuje, i u mom slučaju i u ovom poslednjem, u načinu na kome se vlast u Srbiji opredeljuje. Šta iz ovoga ja mogu da zaključim? Pa da je najsnažnija koheziona sila u inače potpuno razorenom društvu Srbije i u potpuno sluđenom i dezorijentisanom, izgubljenom nacionalnom korpusu takozvanom Srba, dakle, jedina koheziona sila koja je preostala jeste upravo ovaj tabu koji sam sada naveo. Taj tabu poricanja odgovornosti za zločin i taj tabu neprestanog ćutanja i odbijanja da se ispitaju uzroci i razlozi zašto je do toga došlo. Kao da je to jedino što je preostalo, što ujedinjava većinu ljudi sa njihovom vlašću u našoj zemlji i u Republici Srpskoj. Imamo razorenu ekonomiju, imamo dezorijentisanu spoljnu politiku, imamo potpuno problematično pravosuđe, prosvetu, kulturu, zdravstvo i tako dalje i tako dalje i svi zajedno, zbog svega toga, delimo najdublji očaj i beznađe u pogledu budućnosti nas i naše dece. Dakle, isti su to razlozi koji povezuju balvane u Hrvatskoj 1991. sa balvanima na severu Kosova 2011. i 2012. To ne sme da se zna. To je tabu. I zbog toga je reakcija bila ovoliko žestoka i zbog toga je opredeljenje režima bilo: umesto Valtera Benjamina ponovo Odjeci i reagovanja. Umesto građana podanici. Umesto 6. oktobra, ako uđete u Narodnu biblioteku, tamo postoji 6. oktobar, ali to je endemsko mesto. Dakle, umesto 6. oktobra odabrali su 4. oktobar.

Srđa Popović: Ja mislim da je Dačić, kao ministar policije, prekoračio svoja ovlašćenja i što je mnogo gore, kao pripadnik izvršne vlasti izvršio upad na teritoriju pravosuđa. Samo pravosuđe može da kvalifikuje dela i samo pravosuđe može da izriče kazne. On je sam to kvalifikovao kao terorizam i propisao kaznu zatvora. Ne možete vi kao policajac nikome ni određivati zatvor niti mu kvalifikovati delo. Uzmete parče papira, napišete tužilaštvu šta ste vi otkrili i onda tužilaštvo dalje gleda šta će sa tim. Ali u jednoj emisiji u kojoj je učestvovao i gospodin Ugričić, zajedno sa Nenadom Prokićem, kod Olje Bećković, učestvovala je i gospođa Ljiljana Smajlović. Počela je naravno, ova petljavina. Da li je to podrška terorizmu, da li nije, kao šta to znači ako nije. I onda je ona, nezadovoljna uopšte nivoom te debate, kazala da Forum pisaca brani Nikolaidisa zbog njegovog negativnog stava prema Republici Srpskoj i onda je dodala: a upravo to je razbesnelo Tadića. I ja sam shvatio da ona, što se kaže, mudro zbori. To je tačno. Ja mislim da je to ono što je izazvalo reakciju. Naravno, nikakav terorizam, jer je to preispoljna glupost, ali je ova država bila pogođena time što se u trenutku kada Boris Tadić prima orden Republike Srpske, dovodi u pitanje njeno postojanje i to sa stanovišta njenog nastanka. Sa stanovišta činjenice da je ona nastala kao posledica genocida. Jer to bio u stvari jedan nagrađeni genocid.

To je reč koja je u Srbiji zabranjena. Možete da je upotrebite ako poričete genocid. To je uradio Kosta Čavoški, to je uradio pre neki dan u jednoj emisiji advokat Boža Prelević, koji je pitao u ovom istom kontekstu Sonju Biserko, koji je sud ikada utvrdio postojanje toga genocida. Ta reč, koju ja ovoliko pominjem ovde, ne sme da se pominje. Možemo mi i da se izvinimo, ali da ne kažemo za šta se izvinjavamo. Nego za sva ona zla počinjena u naše ime. Možete čak i da donesete u Skupštini rezoluciju kojom osuđujete to nešto što ne sme da se pomene. Pa se u rezoluciji kaže: osuđujemo onaj strašni zločin o kome se govori u presudi Međunarodnog suda pravde. Reč je zabranjena. Vi možete, eventualno i kao Biljana Plavšić, da ga implicitno priznate, ali pod uslovom da kad izađete iz zatvora, svoje priznanje poreknete i mi onda i u tome uživamo, ala smo ih zeznuli. Mislim da je Ljiljana Smajlović to dobro uočila. Ne znam koliko ja sad ovde pomažem gospodinu Ugričiću, kada se pridružujem Ljiljani Smajlović, da besmislene i apsurdne optužbe za terorizam zamenjujem težim, a to je osporavanje postojanja Republike Srpske. Ja mislim da je u suštini ona u pravu i da je to jedina tačka u kojoj su se potpisnici, pisci iz Foruma, mogli sresti sa Andrejom Nikolaidisom, da je to njihov stav prema Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini.

Sa druge strane, kazao sam da imam razumevanja za to što takvu zamenu optužbe gospodin Ugričić nije prihvatio, jer on je o tome pisao, a 19. januara je govorio o tome u Narodnoj biblioteci i ja ću da budem još jedan koji će ga ovde citirati. Gospodin Ugričić kaže: „Ima li išta što nas odlikuje i diferencira u odnosu na okruženje, na region. Samo jedno, poraz. Novonastajuće nacije oko nas misle da su iz ratova tokom raspada Jugoslavije izašle kao pobednici. Srbija to ne veruje, ali odlučno je to da ne veruje ni u poraz. Srbija do danas nije prihvatila poraz. Naš je poraz bio vojni, politički, ekonomski, a najveći od svih naših poraza, bio je moralni.“ I on objašnjava zašto oni to čine: „Zato što bi iskreno prizivanje poraza nametnulo ispitivanje uzroka i ispitivanje odgovornosti i to ne pojedinačne, lične odgovornosti, nego ispitivanje i osvetljavanje odgovornosti ideja i institucija koje su uspostavile uslove i sprovele akcije koje su dovele do poraza i sramote.“

Dakle, postoji taj konsenzus da ne govorimo o našem porazu i sramoti i to je apsolutni tabu. I zato kada omladina SDU zameri Tadiću što je primio orden za zasluge od Dodika, dakle zasluge za koje su pre njega odlikovani Karadžić i Mladić, što objašnjava o kakvim zaslugama se tu može raditi, Tadićev savetnik, opet savetnik, to je još jedan savetnik, nije samo Andrej Nikolaidis savetnik, i Nebojša Krstić je savetnik – on napiše blog i proglašava Žarka Koraća, dakle predsednika SDU, za pripadnika zemunskog klana. Da bi pomoću te jedne drske laži njemu osporio svaki moralni integritet i svako pravo da govori i o Republici Srpskoj i o genocidu i o gospodinu Tadiću. Ne želeći sad ničim da umanjim apsurd optužbi i sankcija protiv gospodina Ugričića, mislim da mi ipak ne treba da se činimo neveštim. Reč je ovde o genocidu, u celoj ovoj aferi je opet reč samo o genocidu, reč je znači još uvek o srpskim zemljama, nepriznavanju poraza politike svi Srbi u jednoj državi, i nespremnosti za ispitivanje odgovornosti za ovaj poraz. Srpski narod je jednog trenutka zaveden na jednu istorijsku stranputicu i ne može, ne želi, neće sa nje da skrene. I to slobodno kažem, srpski narod. Otuda dolazi i sav onaj otpor prema Evropi, koja nas je bombardovala, bez ikakve naše krivice i bez ikakvoga razloga i koja nam danas otima Kosovo i na čije je javno mnjenje i čiju politiku ne možemo ni da utičemo, ni da je kontrolišemo i kojoj ne možemo da nametnemo naše patriotske vrednosti. U tom kontekstu, afera Ugričić i vehementnost kojom se ona vodi, energija koja se u nju ulaže, agresivnost koja se u nju ulaže, meni postaju jasni. Mislim da je u pravu Ljilja Smajlović.

Sandra Orlović: Fond za humanitarno pravo još od 1998. godine dokumentuje ono što se dešavalo na Kosovu. Do sada smo prikupili hiljade i hiljade izjava svedoka, porodica žrtava, porodica nestalih, zvaničnu dokumentaciju Republike Srbije i domaćih nevladinih organizacija, ali od 2007. godine, 2008, 2009, kada se dešava ovo suđenje državnom vrhu za zločine počinjene na Kosovu, i posebno 2008, 2009. godine kada Haški tribunal na svoj vebsajt postavlja svoju javnu arhivu, dakle svu onu dokumentaciju koja je korišćena, mi dolazimo zapravo u priliku da vidimo sve te poverljive dokumente, vojne, policijske, državne bezbednosti, sve ono što ima oznaku „vojna tajna“, „strogo poverljivo“ i tako dalje, koji prikazuju tu internu komunikaciju vojske i policije u to vreme. Ti dokumenti su neobično dragoceni, pokazuju egzaktno koja jedinica je bila na kom mestu, u kom selu, kada. Komandanti izveštavaju svoje nadređene o tome gde su bili, šta su radili. Naravno, u tim dokumentima ne možete naći priznanje da su ubili, ne znam, neke civile, silovali žene, pokrali imovinu, lekcija je naučena iz Bosne, čini mi se. Nema više tih dokumenata u kojima se tako olako priznaje kakve su se gadosti radili na terenu, ali vi sada možete to da utvrdite, je sa jedne strane imate priču preživelih, onih koji su na primer proterani iz nekog sela, sa druge strane dobijate zvaničnu dokumentaciju vojske i policije.

E upravo ta sinteza je nešto na osnovu čega je nastao ovaj dosije Diković. Koristili smo oko 250 izjava očevidaca, preživelih sa masovnih egzekucija, svedoka, insajdera iz vojske. Koristili smo dakle, tu vojnu dokumentaciju, te naredbe, borbene izveštaje. I šta govori taj dosije? Taj dosije govori da je danas na čelu generalštaba osoba čija je jedinica od samog početka, čak i pre 24. marta došla na Kosovo i bila u tom regionu Drenice, u kome su počinjeni najstrašniji zločini. Njegova jedinica je, prema dokumentima koje je sam general Diković potpisao, bila i u svim onim mestima koja se pominju u dosijeu, dakle u jednoj Izbici u kojoj je za pet minuta ubijeno 89 staraca. Prosek godina je bio između 60 i 70. Njegova jedinica sprovodi akciju u jednom širem regionu Drenice, nakon kojeg se, po izveštaju koji potpisuje Diković, zarobljava određeni broj albanskih muškaraca, kako to naziva on, šiptarskih terorista. Oni se zatvaraju u određene objekte na tom prostoru i posle se vode na egzekucije. Dakle, onako kako možete da zamislite one egzekucije iz filmova, gde se ljudi odvoze vojnim i civilnim kamionima do neke iskopane rake i gde se postrojavaju i streljaju. General Diković ne samo da je komandovao jedinicom koja je nesumnjivo bila na tim mestima, već on, u danima nakon tih užasnih zločina, izveštava svoje nadređene o tome kakva je situacija na tom širem prostoru. Od njega se očekuje, i od Prištinskog korpusa, i od generala Lazarevića, očekuje se da paze na to šta se dešava, je li, u celoj toj zoni odgovornosti. Tako da tu postoji još jedan element koji nam govori da je on imao obavezu da zna šta se u tom reonu dešava, pa makar njegove jedinice i ne učestvovale u tim konkretnim zločinima.

Reakcija koju ste svi videli na ovaj dosije je histerična, gnevna. Ministar Šutanovac je rekao da je dosije lažan. Evo, ja sam večeras pripremila mnogo dokumenata kojima ću na RTS-u dokazati da zapravo ministar laže. Ali kada masovne grobnice koje su se otkrile na samo 20 kilometara od ovog mesta nisu probudile savest i odgovornost i naterale institucije da nešto rade povodom toga, mislim da ni jedan dosije o načelniku generalštaba to neće promeniti.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ja ću poći od onoga gde su stali moji prethodnici, a to je dijagnoza, sa kojom se slažem, da u osnovi svih agresivnih radnji i reči koje se u Srbiji u poslednje vreme čine i izgovaraju, naročito mislim na ta ispadanja iz uloge visokih državnih funkcionera, u ovom kontekstu jesu zapravo namenjene poricanju onoga što se dogodilo, poricanju genocida koji je učinjen na teritoriji bivše Jugoslavije, u Bosni, u Srebrenici, u poslednjem ratu. Naša vlast nije iskoristila ovu priliku, svoje tvrdnje, o težnji da se približimo Evropskoj uniji, da predoči, na primer, jednu od direktiva Evropske unije, koja svim svojim članicama nalaže da kao krivično delo inkriminišu osporavanje sudski utvrđenih ratnih zločina, počev od holokausta do današnjih dana. I kao što ste mogli da vidite, jedna dosta velika i značajna članica Evropske unije, Francuska, nedavno je donela zakon kojim je inkriminisano osporavanje da je prema Jermenima u Turskoj izvršen genocid. Mi dakle, hrlimo u Evropsku uniju na taj način što ne želimo da prihvatimo nijednu od vrednosti za koje se ona zalaže, a koja može u našim očima da nam nanese štetu. Zašto je to tako, mislim da je već objašnjeno. Ja bih tome samo dodala još jednu parafrazu Ničea. Ja verujem da svi ljudi koji žive ovde u Srbiji imaju sećanja i saznanja o tom zločinu. A od takozvanih patriota ja se razlikujem po onom drugom delu Ničeove misli: da, ja se toga sećam, ali ja neću da prihvatim da sam to uradio. I ako prihvatite da se to desilo, makar i da vi lično niste to uradili, onda postajete ono što je sada postao Sreten Ugričić, onda postajete pod broj jedan izdajnik, ali dobro, to i nije više tako strašna kvalifikacija, ali onda postajete pored toga još i terorista.

Ja moram da kažem da me je koleginica Orlović ovim svojim izlaganjem inspirisala za nešto što nisam mislila da pomenem, a to je odnos države Srbije prema državnom službeniku Ugričiću i državnom službeniku Dikoviću. Prema državnom službeniku Ugričiću ova država primenjuje jednu vrstu prekog suda. Moram vas podsetiti da Ustav Srbije, prvi put od kad postoje ustavi ovde, zabranjuje osnivanje i rad prekih i vanrednih sudova. Međutim, upravo onda kada je ova država odlučila da svojim ustavom zabrani uvođenje prekih i vanrednih sudova, mi smo ih imali nekoliko. Ja neću da vam objašnjavam šta sve smatram pod prekim vanrednim sudom. Ali sednica vlade na kojoj je došlo do razrešenja gospodina Ugričića je bila održana telefonskim putem. Gledala sam malo izvore, konkretno poslovnik o radu vlade. Tamo stoji da se takve sednice zakazuju u posebno hitnim, neobičnim i urgentnim okolnostima i ta urgentna okolnost koja je prethodila je kvalifikacija Ugričićevog ponašanja kao teroriste je verovatno navela našu vladu da se pretvori u preki sud. Preki sud kojoj ovog puta odlučuje ne direktnim zasedanjem, nego telefonom i osuđuje ga na ono na šta ga je osudila. Mogao je, hoću reći, i gore da prođe. Za sada se još uvek dobro držimo.

Taj autoritaran način pristupanja politici, koji nastoji da se preobrazi u nekakve pravne norme, je nešto što čini mi se treba da nas veoma mnogo zabrine. U javnoj debati, koja se vodi u Srbiji, ne od juče i ne samo povodom slučaja Nikolaidis i Ugričić, dakle više od godinu dana, ti politički, arogantni i autoritarni tonovi pretaču se u zakonodavstvo koje veoma nevino zvuči. Ja se, na primer, bavim građanskim procesnim pravom, koje uređuje tamo neki zakon o parničnom postupku. I čitajući najnoviji tekst tog zakona o parničnom postupku, ja sam zaista došla do nekih fantastičnih saznanja, o kakvima nije čovek koji se time bavi uopšte mogao i da sanja. To je bio i u vreme administrativnog socijalizma jedan potpuno neutralan zakon koji se bavio pravnom zaštitom, kupi, prodaj, razvedi se, da bismo došli do toga da on, u jednom trenutku, ako hoćete da tužite državu, zbog naknade štete zato što ste bili odvedeni u Erdut protiv vaše volje ili zbog neisplaćene zarade, država je kao što znamo najjači poslodavac u Srbiji, ne možete da tužite državu. Vi se morate obratiti njenom javnom pravobraniocu, da zaključite tamo neko poravnanje, a javni pravobranilac uprkos tome što nas državni službenik Homen ubeđuje da moramo brzo da završimo postupke, ima da čeka 60 dana dok nam na to ne odgovori. I tako dalje. Ono što je zanimljivo, znate, svakom takvom normativnom zahvatu, prethodi neverovatna arogancija vlasti, koja se na kraju pravno razotkriva kao povreda vladavine prava, to jest kao potpuno negiranje podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i sve se nekako stiče u jednom centru koji se, možda, ne može na prvi pogled identifikovati. Ali se, zahvaljujući slučaju Ugričić, ipak može identifikovati.

Jer bilo je rečeno mnogo reči. U prvi plan su pušteni, tako da kažem, nosači zvuka, kao što su Dačić, ali nemojmo se samo zaustaviti na Dačiću, postoji još jedno ime koje treba veoma mnogo da nas zabrine, kao vrlo moćan nosač zvuka, a to je ime čoveka koji se nalazi na čelu Žandarmerije. Ne znam da li ste imali prilike da pre neki dan vidite njegov intervju. Ostavljam po strani to što on nije rekao ništa što liči na potpunu i završenu rečenicu. Ali pozicija u koju se on stavio, pozicija kojom je on pretio novinaru da će biti svedok, jeste pozicija u kojoj taj novinar ima mnogo razloga da se oseća kao okrivljeni, kao progonjeni. Malo sam se pozabavila ličnošću pomenutog, ja vam na njega skrećem pažnju, to će biti jedan moćan nosač zvuka u danima koji nam predstoje. Ja sam se pozabavila njegovom biografijom. U zvaničnoj biografiji tog Dikića, na sajtu ministarstva policije, ne stoji ništa o njegovom obrazovanju. U nekim novinama, ja sad ne znam koje su, mislim da je bio Blic, našla sam da se radi o mom kolegi doktoru nauka, nauka kriznog menadžmenta, a on je, ako se sećate, u toj istoj emisiji neodređeno odgovorio da ima neki sedmi stepen stručne spreme, pa je ubeđivao Ćosića da je to master. Nije rekao iz koje oblasti, ali sam naišla na podatak na kom fakultetu, pa sam otišla na sajt tog fakulteta, gde stoji da se master i doktorske studije nalaze u akreditaciji. I sada ja javno pozivam gospodina Dačića, kao odgovornog ministra, da ga ne bi vlada smenila prekim putem, da proveri kvalifikacije svoga šefa Žandarmerije. To je neko o kome morate voditi računa.

On najavljuje možda neki novi pravni akt, na primer, preuzimanje Miloševićevog zakona protiv terorizma, o kome sam ja imala prilike nešto i da napišem na sajtu Peščanika. Bajatović nam je još odavno, pre nego što je ušao u vladu ili u vlast, a to ga je valjda i kvalifikovalo, kazao da je jedan već platio. Sada vidimo da, doduše ne životom, ali ugrožavanjem bezbednosti i ugleda plaćaju drugi. U celoj toj kaši od reči, ima međutim nekih, koji se zaista ne čuju. Mislim tu, pre svega na predsednika Republike. On se uopšte nije čuo. Sa druge strane, oni koji su ranije bili teroristi, jer znate, Ugričić je druga generacija terorista u Srbiji za jedno vrlo kratko vreme. Prva generacija terorista, ako se sećate, negde tamo u kasnim devedesetim godinama, bile su takozvane opozicione stranke, na čelu sa Vesnom Pešić je li, a onda su bili otporaši. E ti otporaši, znate, sede u našoj današnjoj vlasti na vrlo moćnim mestima i oni ćute. Meni to govori da je podela državnih vlasti mrtvo slovo u ustavu, i da se cela stvar zapravo generiše iz tog jednog jedinog mesta, oličenog u šefu države koji je, moraću to da ponovim još jednom, dozvolio sebi da primi lentu koju su primili neki drugi. Doduše zbog njene boje, možda je on smatra lentom boje plave krvi.

Vesna Pešić: Pošto se meni čini da je Sreten Ugričić jedan izuzetno pristojan čovek, znači uzmeš jednog građanina koji je pisac, filozof, savršeni bibliotekar, vodi tu biblioteku, izvučeš takvog jednog perfektnog građanina i slistiš ga i otpustiš ga iz službe. Pa kažem, pa šta je ovo? Ako mi odćutimo, mi ćemo svi sutradan da budemo likvidirani. Znači mi moramo da reagujemo zato što je taj slučaj veliki. E sad, kad je pristojni čovek, koji se zove Sreten Ugričić, kada je on kazao da je njega smenio ministar policije Ivica Dačić. A ove dve, znači Olja Bećković i ova Smajlovićka, vidi koja budala, ova naivčina iz biblioteke. Je li tako bilo? Oni su mislili da je on neki naivan čovek, koji misli da je njega smenio Ivica Dačić i sad, ja čekam da vidim šta će da bude, pa kaže pa svi znamo da je njega smenio Boris Tadić. Je li tako bilo? Tako je bilo. Ja kažem, čekaj, čekaj, aha znači Boris Tadić. I prva stvar o kojoj sam htela da govorim je ko uopšte odlučuje o ovakvim stvarima. I odjedanput, na moje veliko iznenađenje, ja sam zaključila da o tim stvarima odlučuje neko ko nema nikakve nadležnosti, ingerencije da o tome odlučuje. I onda sam došla do zaključka da je to jedan uzurpator, da on uzurpira ovu vlast. Vi ste govorili s pravom da se sve naše nedaće bivše i sadašnje objašnjavaju tom našom strašnom prošlošću. Ja se sa time potpuno slažem. Ali ja ovog puta imam jednu mnogo površniju ideju od toga. Ako mi sad imamo jednog uzurpatora, koji ima ličnu vlast, imamo autoritarnu vlast, to je onda jedna demonstracija moći. Nije se on mnogo udubljivao u Republiku Srpsku, u Crnu Goru, ove, one. Za mene je to bila čista demonstracija moći i jednog autoritarizma, koji je prikriven. Zato što imate te ličnosti, recimo baš Boris Tadić. Meni je vrlo dugo trebalo da shvatim da je sve institucije koje postoje u Srbiji sve on proburazio, nemoj, šta će ta Razvojna banka ako ne može on da upravlja njome. Pa njemu ne treba ministar finansija. On hoće da upravlja ministrom finansija. Tako je stavio Cvetkovića. Tako je upropastio reformu sudstva. Znači, kad to pogledate, onda vi vidite da je on čovek koji se prikrivao iza toga. Kad je poplava u Kraljevu, on ide tamo, kaže jao siroti pilići, kako su se smrzli, brine i o pilićima. Uzme usisivač, čisti po tuđim kućama. U neko selo ode, sedne za traktor, skine tog čoveka sa traktora, pa onda on vozi onaj traktor, ide sa decom tamo na Taru, i sad, kako za tog divnog čoveka koji ide čisti po tuđim kućama, da kažeš da on nije takav. Pa to je stvarno nemoguće. E sad, ta zabuna, taj dvostruki lik koji se prikazuje, zaista je jako bilo teško da se dođe do toga.

Međutim, u ovom slučaju, čini mi se da je to bilo potpuno lako da se identifikuje da smo mi u situaciji da imamo ponovnu obnovu najodvratnije autoritarne vlasti, zato što čitava ova scena kada se rekonstruiše, kako je smenjen Sreten Ugričić, pod firmom da je on podstrekivao nekakav atentat. Ta konstrukcija koja je tu napravljena, ja mislim da je iza toga išlo otprilike ovako: izašao je Ivica Dačić, jer ovo je najbolja maska za to. On je prvo njegov partner, give me five, igraju onaj basket, potpisali su Deklaraciju o nacionalnom pomirenju i onda šta se tu posle događa. On kaže, fino. Neka izađe Ivica Dačić, pa će on da kaže kako su to podstrekači na terorizam, a da se ta figura koja čisti po kućama, sakriva. Ja čitam na prvoj stranici Danasa, kaže, ala se raskomotio ovaj Dačić, ne zna gde je granica.

Kakve veze ima Dačić? Mislim, Dačić nije uopšte mogao da donese tu odluku. Sada ću da vam pokažem zašto nije mogao da donese tu odluku. Vi znate kako je sastavljena ta nepostojeća vlada, nad kojom isključivo vlada Boris Tadić. Znači to je vlada koja od na primer 500 sednica, triput su se videli uopšte u životu. Ti se ljudi uopšte ne viđaju. Oni govore samo preko nekih žica, ima neko ko prebrojava te glasove, kao da ne postoji nikakav premijer, evo recimo u ovom slučaju. Vlada donosi odluku, da li ste vi čuli premijera da je jednu reč izgovorio o tome. Znači, nije izgovorio. Ko je mogao na brzinu, za 24 sata, da skupi celo to šarenilo, nemamo nijedan podatak. Da li je bio neko u manjini, da li su svi se složili, da li je bilo glasanja. Znate da sam ja došla do zaključka da oni lažu da je uopšte bilo te sednice vlade. Zašto da to ne pomislim kad mi ništa o tome ne znamo. Mi nijedan jedini podatak nemamo o tome kako se to dogodilo. Ako je to totalno transparentno, onda ja mogu da kažem i dalje, da je to jedna bila čista uzurpacija kad je ta odluka bila doneta. Kažemo, da li je bilo vlade ili nije bilo vlade, očigledno nije bilo vlade, tek u svakom slučaju Boris je Tadić odlučio da vi budete likvidirani i kaže, mi smo ga postavili. Pa niste ga vi postavili. Postavio ga je Zoran Đinđić. Nikad oni ne bi Sretena Ugričića ni postavili na to mesto. E sad, kad se nešto dogodilo, oni su rekli, e pa fino. Baš ovako od ovih tu što su potpisnici zahteva Foruma pisca, neki su slobodni umetnici, ne možemo im ništa, neki penzioneri, pesnici. Pa kaže, daj ovog Ugričića. Postavio ga Đinđić, fino. Hajde njega da likvidiramo, zato što je on bio najbolja meta u celoj toj priči i da pokažemo tu demonstraciju moći.

E sad, ja mislim da je velika sramota, s obzirom na ovo što sam do sad ispričala, da bilo ko bude član Demokratske stranke, da bude u koaliciji sa Demokratskom strankom ili da bilo ko glasa za ovakvu jednu stranku. Ideološki profil ove stranke nije samo to što je do sada bilo navedeno. Znači da ona prikriva zločine, da Šutanovac izlazi u javnost povodom načelnika generalštaba i brani ga do poslednje kapi krvi, znači tu ima masa tih stvari koje bismo mogli ili savetnik Krstić ili šta ja znam. Ali koja je politika koju vodi Demokratska stranka. Hajde da pogledamo šta je njen ideološki profil. Vidim da je najbolji drug te stranke i Borisa Tadića, Alijev. Znači, jedan diktator, KGB-ovac i lopov iz Azerbejdžana. Njegovom ocu uzeo je pare i podigao je spomenik ovde, u sred Beograda. Znači, to su njegovi najbolji prijatelji. Kad god je Srbija bila u situaciji da glasa za ljudska prava, drugim rečima, kad je Evropska unija donosila rezolucije da osudi situacije ljudskih prava u Iranu, ko je bio protiv? Pa Tadićeva Demokratska stranka. Kad se pogleda šta se radi u Iranu, da se ubijaju maloletnici, da se kamenuju, pa šta je njemu onda ovo da izbaci Ugričića iz službe. Da li su oni rekli išta za 6 hiljada ljudi koji su u Siriji pobijeni, koje je Asad pobio. Da li su jednu reč rekli o Arapskom proleću. A sa unutrašnje strane, mislim da je već i Vesna o tome govorila, ja o tome neću da govorim. I završavam time što sam u tekstu i napisala. Ironija je najveća u celoj ovoj priči, da su ljudi otpuštani iz službe, proganjani i ostavljani bez posla. Znači to nije mala stvar. Zbog jednog izmišljenog atentata, koji je izmislila državna Služba bezbednosti. Prvo, posle dva dana otkrivaju da je tu uopšte bilo nekakvog oružja, kaže čovek je u kući držao to oružje i te snajpere, već šta je bilo. Onda kaže, žena njegova se naljutila da drži, odjedared se žena naljutila, da drži to oružje u kući, pa ga je izbacila sa tim oružjem, da odnese negde na neko drugo mesto. A na koje mesto će da odnese to oružje, on baš u tu salu Borik. Pa to samo idioti iz Državne bezbednosti mogu da smišljaju takve priče. To niko drugi ne može da smisli. Na osnovu te, znači infantilne priče Državne bezbednosti, koja nije mogla posle toga da se dokaže jer je taj navodni atentator, sam se prijavio da je atentator. Znači, kad god vidite tako glupu priču, odmah znajte da je to smislila Državna bezbednost. To su činovnici. Baš njih briga da smišljaju sada neka književna dela ili neki pravi zaplet. Oni smisle ono ofrlje, bez veze, a da ne kažem da je tu reč o jednoj strašnoj zloupotrebi.

To je zloupotreba državne bezbednosti, zato što je Tadić rešio da ide u izbornu kampanju, tako što će na njega da vrše atentat. Da je on takva naša dragocenost, da njemu prete sa svih strana i da moramo što pre da ga izaberemo, zato što će on biti likvidiran i eto, u Boriku samo što nije stradao. Znači to je kampanja koja se tu urušila. Šta je onda bilo potrebno? Pošto tu nisu mogli da pokriju tu priču i da ni dan danas nema nikakvog kraja te priče šta se desilo sa tim Boletom, oni su otpustili Sretena Ugričića, da bi prikrili i da bi na njemu, na njegovoj grbači sakrili ove manipulacije i zloupotrebu Službe državne bezbednosti. Fino. To ćemo da pokrijemo, ovoga ćemo da izbacimo i šta će svi drugi da rade? Svi će da pričaju o Sretenu Ugričiću, a šta mi radimo, oni će da zaborave, neće se više ni sećati ovog atentata, znači potpuno je jasno da mi u Srbiji imamo posla sa jednom ličnom vlašću, a kad imate ličnu vlast, nema načina da funkcionišu bilo kakve institucije. Zato što lična vlast ne podnosi bilo kakvu instituciju, zato sada ću citirati Zorana Đinđića i time završiti. Ako postoje univerzalne vrednosti, ako one treba da stignu do svih nas, do pojedinaca, znači da one usmeravaju nekako naše ponašanje, jer one ne mogu to direktno da rade kao univerzalne vrednosti. Institucije su prenosnici tih univerzalnih vrednosti do svakog od nas, do pojedinca, a to se odnosi i na pravo i na pravnu državu i na vladavinu prava. Jer ako nema tih institucija, kao provodnika i zato one moraju biti čvrste, da bi mogle te univerzalne vrednosti da se prenesu do svakog našeg pojedinačnog ponašanja, ako toga nema, onda imate ovo što imate. Totalni haos i vladavinu državne bezbednosti.

Sreten Ugričić: Poželeo sam večeras da sa vama podelim predskazanje iz moga romana, kako u Srbiji izgleda kada se čita: „Čitaš, ne previše glasno. Pevušiš ustvari, jer pred tobom je noćni zapis. U kavezu si sa besnom krvožednom zveri. Sline kaplju s iskeženih očnjaka. Životinja mrzi tvoju predanost, tvoju zanesenost, tvoju čednost, tvoj spokoj. Reži, grebe kandžama, pribija se uz rešetke. Životinja ne razume šta joj čitaš. Iz nakostrešenog krzna, na nekoliko mesta curi krv, to su rane od strelica za pikado, koje doleću iz publike. Ti ljudi ne čuju šta čitaš. Većina viče i udara nogama o tribine. Nekolicina onih koji navijaju za tebe, čine to ćuteći. Ovo je tvoja najbolja tačka. Ovo nije smelost, ovo nije strah, ovo je tvoja svakodnevica.“

Svetlana Lukić: Slušali ste Peščanik koji smo sinoć snimili u prisustvu publike i policije u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Govorili su Mirjana Karanović, Sreten Ugričić, Srđa Popović, Sandra Orlović, Vesna Rakić-Vodinelić i Vesna Pešić. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 27.01.2012.

FOTO reportaža

VIDEO: Pod asfaltom kaldrma – pod kaldrmom Srbija

TEMA – SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ

TEMA – KOSOVO

Peščanik.net, 30.01.2012.