Hvatati domaće zvaničnike u laži je dosadno. Oni, zna to čitalac, stalno lažu. Evo, recimo, juče – Dačić: „nekoliko vekova se vodi borba za otcepljenje Kosova od Srbije i rušenje našeg teritorijalnog integriteta“. To ne može biti. U sastav Srbije Kosovo je ušlo posle balkanskih ratova. Tek što je postalo deo Srbije, odmah posle 1. svetskog rata, Kosovo ulazi u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, to jest u Jugoslaviju. Ponovo postaje deo države Srbije tek po raspadu Jugoslavije 1991. (Pod uslovom da Saveznu Jugoslaviju iz 90-ih vidimo kao Srbiju, bez obzira na to što je tu još bila i Crna Gora.) I tu praktično ostaje do 1999. (Alternativno, do februara 2008. kada se Kosovo formalno proglasilo za samostalnu državu.) Nema dakle vekova. Ali, nema ni Srbije u tim vekovima koje pominje Dačić. Biće je od 1878, ali bez Kosova. A onda, posle 1. svetskog rata, tu je Kosovo, ali više nema Srbije. Tako do 1991. Mimo kratkog kolaboracionističkog intermeca u 2. svetskom ratu, ali tada ponovo bez Kosova.
Jeste, komplikovano je (i bez udubljivanja u jugoslovenski federalizam). A pri tom je u Dačićevom govoru/komentaru i suvišno. Moglo se to i elegantnije izvesti. Prema dogovoru, Jugoslavija se imala raspasti duž republičkih granica. Taj dogovor je garantovao da će Kosovo ostati u Srbiji. Samo što je upravo Srbija pregazila taj dogovor i zahtevala, na kraju i oružjem, promenu granica. A kad je jednom podigla oružje, korak ju je delio od ratnih zločina. I taj korak ona je napravila i u susednoj Bosni, i na Kosovu. A onda je došlo bombardovanje kao svojevrsna kazna. U pravu je Dačić kada kaže da je NATO prekršio međunarodne dogovore odlukom da bombarduje Srbiju. Ali, i njemu samom to ne izgleda kao dovoljno dobar argument. On bi da se čuje istina o bombardovanju, ali bi zapravo ispod te istine da sakrije istinu o zločinima srpske strane iz devedesetih i pogubnim posledicama jedne katastrofalne nacionalne politike. O tome Dačić ipak ne bi ništa da kaže, iako mu je navodno stalo do istine.
Ispada tako da je Srbija opet ostala uskraćena da se čuje njena strana istine o devedesetima uopšte i o 1999. posebno. Juče je na predlog Rusije Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija trebalo da raspravlja o odluci NATO-a da bombarduje Srbiju. Ali, nije se desilo. Na predlog Francuske, ta tačka je ispala iz dnevnog reda. Tako „Srbi“ opet ostadoše bez prilike da kažu istinu. I da se vratimo na početak, ako je to istina koju smo čuli od Dačića, u njegovom komentaru na odluku da Savet bezbednosti ne govori o tom bombardovanju iz 1999, onda je možda i bolje što mu je prilika oduzeta. Naravno, nije stvar samo u notornim vekovima: ruku na srce, nebitno je to. Dačić će još reći i ovo: „moguće je da se digne OVK koja je bila na liniji terorističkih organizacija, oni povedu borbu za otcepljenje Kosova ne od Miloševića, već i pre njega“. On hoće da kaže – kako to nikome ne smeta što je jedna teroristička organizacija od jedne države otkinula parče teritorije.
Tako izgleda kada Dačić piše istoriju čiji je bio ne samo neposredni svedok nego i aktivni protagonista. Odmah pored Miloševića, čiju bi krivicu (kao i svoju) za nesrećne devedesete da izbriše. Nije kriv Milošević, uporno ponavlja Dačić, teroristi iz OVK su krivi, i to mnogo pre Miloševića. Samo što OVK nije postojao pre Miloševića. Naprotiv, da nije bilo Miloševića, ili da je Milošević bio drugačiji političar, ne bismo imali ni OVK. Naravno, Dačić laže pomalo i istinom. Nezadovoljstvo Albanaca na Kosovu starije je od Miloševićevog dolaska na čelo Srbije. Ali, razni srpski političari tražili su razne načine da taj problem reše. Možemo samo nagađati šta bi bilo da je… recimo, Stambolić ostao na čelu Srbije. (Kao što danas nagađamo šta bi bilo s Kosovom i Srbijom da je Đinđić poživeo.) Ili da je neko ozbiljno pročitao knjigu „Kosovski čvor – drešiti ili seći“ (autori: Srđa Popović, Dejan Janča, Tanja Petovar, Ivan Janković, Vesna Pešić, Nataša Kandić, Svetlana Slapšak) iz 1990, i na njoj podigao jednu drugačiju politiku.
Milošević je izabrao svoj put nasilja i oružanih sukoba. Silom je hteo da reši i jugoslovensko i kosovsko pitanje. Na šta je odgovor bio OVK. A što se sve završilo bombardovanjem. Sve je tačno – i da je bombardovanje bilo mimo međunarodnih konvencija, i da su Albanci na Kosovu tražili svoju (socijalističku) republiku (još ne državu) i pre Miloševića – ali Milošević je uveo oružje u priču. Da li je to istina koju bi Dačić da ispriča? Naravno da nije. Tromesečni rat NATO-a protiv Srbije sporan je bio na mnogo načina. Ali, danas vidimo da je zapravo dobro došao onima u Srbiji koji najglasnije i najoštrije napadaju NATO. Dačić je dobar primer. Ne samo sa ovim svojim najnovijim komentarom, nego sa celom svojom karijerom od 2000. naovamo, a posebno posle 2012. Umesto da se govori o devedesetima, istorija počinje od 1999. Umesto da se govori o zločinima, pričamo o bombardovanju i stradanju širom Srbije. Bombardovanje je veliki „srpski“ prasak u kome je nastao svet.
Nije nam potrebna sednica Saveta bezbednosti, mi o tome slušamo neprekidno već dve i po decenije.
***
I negde je u stvari šteta što je tako. Velika šteta u načelu, ali šteta i na jedan poseban način. Jer, otići će u senku to da je Savet bezbednosti naložio Izraelu da odmah prekine rat u Gazi, pre nego što je odbio predlog Rusije da se razgovara o bombardovanju Srbije. Sjedinjene Države nisu iskoristile pravo veta da spreče taj zahtev UN-a. Reakcija Natenjahua bila je trenutna – otkazao je posetu visoke delegacije Izraela Sjedinjenim Državama. Sva je prilika da je to početak kraja Natenjahua na čelu Izraela. Takođe, treba se nadati da je ovo prvi veliki korak ka miru u Izraelu/Palestini. Da tako bude, Natenjahu mora biti skinut s mesta predsednika vlade. U svojoj borbi za (politički) opstanak, pitanje je da li može da preživi sukob s američkom administracijom.
Ali, poenta je negde drugde. Sjedinjene Države nisu stavile veto iz jednog jednostavnog razloga – bliže se izbori. Demokrate su pod ozbiljnom pretnjom da bi ih politika gledanja kroz prste Izraelu mogla koštati pobede. Pritisak demokratski nastrojenih birača u Sjedinjenim Državama da zemlja promeni politiku prema Izraelu je postao prevelik, i američka administracija na čelu s demokratama im je prvi put izašla u susret. Sada nema nazad. To je fini primer kako su nacionalna i međunarodna politika tesno spregnute, ako su zadovoljeni demokratski minimumi. I to je Dačić mogao da iznese kao argument, i da na tome gradi kritiku rata NATO-a protiv Srbije. Samo, da biste upotrebili takav argument, morate posedovati demokratski politički integritet.
Ili barem biti spremni da govorite celu istinu, i samo celu istinu. Dačić, kao i čitav sadašnji vrh Srbije ne ispunjava ni jedan od ova dva uslova.
Peščanik.net, 26.03.2024.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
