Razgovaraju dve časne starine iz dične SANU – a neka nama bude dozvoljeno da iskoristimo samo svoje pravo na čuđenje.

U dijalogu su akademik, psihijatar i teolog Vladeta Jerotić i spisatelj srpski Dobrica Ćosić. A taj nam dijalog nudi beogradska Politika drugoga dana Vaskrsa godine 2010. Da li je ovo pranje biografije ili je ispiranje sećanja, ne bismo mogli reći. Tu se sigurno ne bi snašao ni znameniti S. Frojd. Govorio je bečki doktor o sećanju i potiskivanju, ali ovo što nam dvojica akademika nude je vaistinu nešto više od toga. Dr Jerotić je u svojim delima razvijao teoriju o potrebi „preumljenja Marksa i Frojda“. Ali u svojim spisima ovaj autor to nije učinio, osim što je iz njegovog pisanja jasno da o doktoru Frojdu nešto zna, a da nemačkog pisca jevrejskog porekla Karla Marksa ni čitao nije. Uostalom, ovim palanačkim gorostasima uma argumenti nisu potrebni, jer oni lično dokaz su za šta god čoveku padne na pamet. Najuzbudljiviji deo dijaloga je kada Dr Jerotić priča o tome kako je on Ćosiću poklonio jedno svoje delo koje je Ćosića potreslo. Delo ima barokno raskošni naslov: „Kako zamišljam da bih razgovarao sa vladikom Nikolajem Velimirovićem danas“. Delo je tiskano u Šapcu godine 1993. U tom delu Jerotić, pod blagim krilom rusko-ideološkog erosa, zasniva svoju glavnu tezu o Rusiji na, kako kaže, jednoj strofi čuvene pesnikinje Marine Cvetajeve:

Rusija se umom ne može pojmiti,
Aršinom se ljudskim ne može meriti,
Ona će se svojom merom meriti,
Jer u Rusiju se samo može verovati.

Rusija je ovde viđena ne kao zemlja iz istorijsko-geografske sfere, već kao metafizička kategorija. Neka mu bude, ali nevolje tek počinju. Ovu znamenitu pesmu napisao je Fjodor Ivanovič Tjutčev, rođen 1803, umro 1873, a Marina Cvetajeva rođena je 1894, a tragično okončala svoj život 1941. Nesretna pesnikinja rodila se 30 godina posle smrti Tjutčeva, a njena inventivna lirika daleko je od svake ideologije. Nije ovde posredi samo neznanje – da je to, ni po jada, već ideološki eros koji zaslepljuje razum.

Razgovor u Politici prenosi se na nezaobilaznog vladiku svetog Nikolaja. Ćosić priznaje da mu je posle Jerotićeve knjige o njemu vladika postao veličanstven, pa kaže: „Direktno sam se uzbudio pred ovim starcem“. Očevidno, obojicu nešto muči i stoga se muče i sa činjenicama i sa propiranjem sopstvenih sećanja. A o ovom starcu nekoliko reči. Naravno, nepotrebnih i Ćosiću i Dr Jerotiću, jer njihov dalji razgovor se tiče lika i dela Dimitrija Ljotića. Dana 23. aprila 1945. u 22 sata poginuo je Dimitrije Ljotić u Sloveniji kod Bistrice, u uniformi dobrovoljca sa nemačkim oružjem u ruci, jer je ratovao na strani Hitlera. Ne zaboravimo, samo sedam dana bilo je Hitleru ostalo od života, jer je 30. aprila izvršio samoubistvo, a ni Ljotić ni Nikolaj nisu odustajali od vernosti vođi Rajha. Nad odrom Ljotićevim besedio je i plakao Nikolaj Velimirović i izgovorio jednu himnu u slavu Ljotića, kakve se izgovaraju samo Djevi Mariji, jer je Ljotić bio „političar sa krstom u ruci“. On je, svedoči Nikolaj nad odrom njegovim, bio toliko pobožan da je „dodavao kadionicu svešteniku za vreme službe Božije“. Pozvao je Nikolaj Srbe da ga slave dok je sveta i veka, iako je Drugi svetski rat bio završen. Mitropolit Josif Cvijović – čiji su memoari objavljeni na Cetinju 2006 – koji je vodio SPC za sve vreme rata, dok je patrijarh bio u zatvoru, o Ljotiću beleži i ovo, što mu je u oči rekao: „I dodah mu još da njegov prisni saradnik Marisav Petrović – to je onaj „junak“ koji je izvodio profesore i đake na streljanje u Kragujevcu – udara u okolini Mladenovca nevinim ljudima po 25 batina, i još po šest u zdravlje izbeglica, i po tri u zdravlje našeg predsednika Mite“. Narod je ovog nemačkog slugu zvao Mita Bogomoljac, a sada se pred njegovim senima sede glave klanjaju toj neshvaćenoj veličini.

Ne mogu se ove palanačke ludorije objašnjavati neznanjem, jer u pitanju je opsednutost Rusijom.

Ovde i sada, godine 2010, na drugi dan Uskrsa, ne samo da se peru biografije, nego se peru i sećanja. Haos je i u društvu i u glavama, a da li haos dolazi iz glava ili iz društva – to nije lako razaznati. Njima je potrebna nekakva Rusija koja nije realna kao druge zemlje, i nekakav Nikolaj, čiji je svetački oreol davno potamneo. Palanka sve meri svojom merom, ona je naš usud, pa su nam i pisci i sveci palanački, bledi i neuverljivi. Kada je, na primer, Ćosić bio u pravu – da li 1941, kada je sa puškom u ruci ustao protiv okupatora i njegovih slugu, ili 1946, ili pak danas, kada ga muče sopstvena sećanja. A pisac ovih redova, koji gnjavi nekakvim činjenicama, odavno se bavi uzaludnim poslom – dokazi nisu potrebni. Dokazi su njih dvojica, glavom i bradom. Negde na kraju Kafkinog romana Proces imamo one prekrasne reči u kojima se junak pita „Hoće li nas stid nadživeti“. Nas neće, jer mi ne umemo da se stidimo.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 05.04.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)