žena sa psom na snegu
Foto: Predrag Trokicić

Sve veći broj profesija, sve veći broj ljudi u Srbiji je predugo u stanju stalne pretnje.

U Srbiji je od kovida umrlo nesrazmerno više lekara nego bilo gde u regionu. Bez obzira na sve organizovane i sponzorisane relativizacije i podsmehe, rečenice doktora Radeta Panića i Dejana Žujovića izgovorene gotovo kroz jecaje ili rezigniranim sarkazmom, kao retko autentično svedočanstvo stigle su do emocija velikog broja ljudi – svaka od njih ozbiljno drma kulu autoritarnosti sačinjenu od neautentičnih materijala.

U Srbiji su u poslednje vreme najmasovniji ulični protest organizovali samozaposleni IT i drugi mali preduzetnici, jer je država odlučila da ih oporezuje retroaktivno i na predatorski način. Ljutinu i pregovaračku čvrstinu imaju i ne kriju je. Imaju znanje, koje ovde nije moć, a moglo bi postati.

U Srbiji država organizuje javne komemoracije na godišnjicu Racije u Bačkoj na privatnom posedu privatne organizacije, makar se ona zvala i Srpska pravoslavna crkva (SPC), postavljajući na ulaz sveštenika u obličju kasapina (uz sva izvinjenja toj časnoj, iako robusnoj profesiji) koji po slobodnom uverenju bira koje će novinare pustiti na taj privatni posed, uz pouku o pravnom leku: „Žalite se upravi vodovoda“. Po svemu sudeći, umesto Nataše Kovačev, neprimereni sveštenik se nekoj upravi žalio, pa su na Kovačev krenuli anti-migrantski napadi zasnovani na presnoj laži.

U Srbiji se silovanje ne obija o glavu toliko silovateljima, koliko žrtvama; teže je bilo podneti teret nemilosrdne javnosti odvažnoj i upornoj Mariji Lukić, nego Jutki, teže će biti hrabroj Mileni Radulović, nego Miki. Silovatelji nose nadimke, žrtve svoju patnju.

U Srbiji predsednik Republike izjavljuje da je Jovanjica kojom se već bave i sudovi, a ne samo uporni tužilac, izmišljena afera, pa su onda, tom čeličnom logikom, pretnje novinarki Jeleni Zorić izmišljene, što je ohrabrilo advokata vlasnika Jovanjice da joj uzvrati ravnom merom zbog navodnog lažnog prijavljivanja.

U Srbiji se predsednik Skupštine bavi kriterijumima pozivanja na tzv. dijalog o izbornim uslovima, iako je koliko pre mesec dana tvrdio da se radi samo o ispunjavanju obaveza koje je ranija predsednica te iste Skupštine ugovorila „sa Mekalisterom“, kako je rečito objasnio.

U Srbiji, čak i po permanentno ulepšavajućim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u stanju pretećeg siromaštva živi jedna četvrtina stanovništva, a oko pola miliona ljudi je ispod – u apsolutnom siromaštvu. I to pre epidemije.

U Srbiji su retki autentični i hrabri glasovi. Vlast govori mnogo, previše, ali nikad takvim glasovima.

Egzistencijalne pretnje vise nad velikim brojem ljudi koji žive ovde. Šta nam to nedostaje uprkos velikom riziku? Da li su interesi koji su ugroženi stalnom pretnjom toliko različiti da ne mogu da se povežu i zajedno brane? Tako izgleda, bar gledano odozgo, ali mi smo ipak dole i nemamo komfor pogleda sa vrha najviše građevine, npr. u Beogradu na vodi. Jedni neće proizvoljno odmeren i retroaktivno plativ porez, drugi hoće presudu zbog državno zaštićene proizvodnje marihuane u Jovanjici, doktori neće da umiru zbog oskudice i šlamperaja u organizaciji bolnica, žrtve silovanja ne mogu više da ćute i traže pravdu za sebe, novinari više neće da izigravaju glinene golubove podložne ciljanom odstrelu.

A zapravo većina bi htela isto: da živi koliko toliko običan život koji ne zavisi od hirovite, disfunkcionalne i improvizovane vlasti. Dovoljne su druge nevolje – epidemija, poplave, suše. Ono što nas povezuje jeste minimum civilizacije – elementarna sigurnost u odnosu na hirove koji imaju oblik državne moći, a to je pravna sigurnost. Potrebno nam je planiranje naših života za više od dva dana u budućnosti, dakle opet minimalna izvesnost. Ne možemo da se uživimo u parolu o digitalizaciji, kad se od najzaslužnijih za sajber povezanost traži da promptno i preko razumne mere nahrane vazda gladnu državnu blagajnu zlatnog doba. Ne smeju umirati oni koji održavaju život zato što država štedi na maskama, moraju ih imati koliko treba i dobiti ih, a ne moliti za njih. Ono što nam svima treba je malo društvene izvesnosti (na prirodnu ne možemo računati, dovoljno smo je ugrozili). Sve se to, u aktima raznih visokih organizacija i njihovih glasnogovornika svodi na vladavinu prava. Poštovanje pravila sprečava improvizaciju i nefunkcionalnost, a vlastodržačke hirove čine incidentom, a ne normom. Snaga samog pravila nije dovoljna, treba nam uverenje da je bolje poštovati ih nego kršiti ili ignorisati. Za tako nešto postoji država, kao javna, a ne privatna stvar. A ovde imamo samo privatnu.

Ne treba osnivati ništa novo, nedostaje nam povezivanje postojećeg, ne samo raznih profesija, nego i udaljenih delova društva. Moramo se nekako povezati, dok čekamo konsolidovanje opozicije. Ima ovde dovoljno nevladinih organizacija i pokreta, pametnih i odvažnih mladih ljudi koji bi bili temelj tog povezivanja. Lekari imaju mnogo oporavljenih kovid pacijenata, žrtve nasilja imaju javnost, tj. novinare, siromašni nekoliko agilnih zastupnika na javnoj sceni, pregovarači o izbornim uslovima, takođe.

Bilo bi kao u bajci da postoji neki opšti SOS telefon za prijavu nasilja i bezakonja osione vlasti i vlastodršca. Na koji bismo mogli da se javimo i da kažemo da se povezujemo i obavezujemo. Društvena povezanost, koja se još zove i solidarnost, prethodi otporu. Ne uspeva obrnuto. I nije to samo bajka.

Peščanik.net, 19.01.2021.

Srodni link: Vesna Pešić – Bajke o društvu u realnosti nedorasle politike


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)