Radio emisija 09.03.2007, govore: Tatjana Tagirov, Dubravka Stojanović, Ljubomir Živkov, Nikola Samardžić i Mirjana Karanović.

Svetlana Lukić: Neki ljudi se rode glupi, neki od sebe prave savršene budale, ali mnogi od takvih imaju dovoljno pameti da se ne upuštaju u stvari koje ih suviše prevazilaze. Pregovori o sastavu nove vlade su još jedan dokaz da ovom zemljom vladaju uglavnom oni kojima pamet ne smeta.

Najpre, u ovoj državi nema nijedne važne institucije, nema ustavnog suda, nema parlamenta, nema vlade, nemamo ambasadora u nekoliko zemalja Kontakt grupe, ali zato smo kao univerzalnu zamenu, kao neku vrstu kalauza, izmislili instituciju pregovaračkih timova čiji članovi smatraju da im je samo nebo granica, da ih nijedan demokratski uzus ne ograničava. Pregovarački tim za Kosovo, kao prauzor te nove demokratske institucije, je prilično neuspešno završio svoj rad. Slobodan Samardžić se naljutio i Ahtisarijev plan proglasio irelevantnim.

Iz klice Samardžićevog i Kojenovog tima, prostom deobom nastavili su da se množe pregovarački timovi za pregovore o vladi. Oni su se za 16 i po minuta dogovorili o pet principa koji su prosti kao pasulj: saradnja sa Hagom, evropske integracije, borba protiv korupcije, siromaštva i ostalih tričarija, ali, kao što znate, zapelo je na šestom principu, to jest na podeli odgovornosti, kako oni kažu, koja između ostalog znači da ćemo i ubuduće imati resore koje će oni deliti po feudalnom principu. Pregovori koji se vode na relaciji Krunska ulica – Ulica braće Jugovića nastavljaju se 13. marta i očekuje se dalja razrada šestog principa. On će neminovno proizvesti sedmi – da se Mlađanu Dinkiću poveri na čuvanje, kao SPS-u bivša imovina SKJ, resor finansija i sve pare u Srbiji, a i šire. Osmi princip će po logici stvari glasiti – da se Koštunici po sili zakona mora obezbediti premijersko mesto, a da Demokratska stranka Srbije nikada na izborima neće pasti ispod 10 odsto. Deveti princip mora glasiti – da svi gore navedeni principi važe dok se lideri ne dogovore drugačije. Deseti princip kao rezultat svih prethodnih glasi – da se u Srbiji ukidaju izbori, koji odlaze na đubrište istorije kao prevaziđeni oblik praktikovanja demokratije.

Izmišljanje novih pravila je bilo svojstveno i domorocima sa ostrva Palaum u Mikroneziji, koji su rešili da kao monetu koriste ne ono što su imali, ne ono što je koristio ostatak sveta, nego su rešili da to bude kamenje sa ostrva udaljenog 200 milja. Vukli su kamenje lađama danima, donosili ga na ostrvo, tesali, klesali i svaki zaobljeni kamen koji su napravili imao je posebnu vrednost. Na primer, kamen prečnika 20 cm vredeo je 1 srebrni dolar, a kamen prečnika 3,5 metra vredeo je hiljadu dolara. Da bi mogli da uživaju u svom bogatstvu, domoroci su bušili rupe u najvećem kamenju. Ta rupa je morala biti toliko velika da gazda može da sedne u nju i uživa u svom blagu. Kako iz opravdanih razloga nisu mogli da seljakaju to kamenje po ostrvu, ostavljali su ga na obali mora. Onda je jednog dana naišao mali cunami i potopio lagunu. Viđani su potom često vlasnici blaga kako, potopljeni do vrata, sede u rupama svoje monete, koju niko na svetu nema do oni, mali, bezazleni, primitivni domoroci.

Na početku Peščanika slušate Tatjanu Tagirov, dopisnicu hrvatske novinske agencije HINA iz Beograda.

Tatjana Tagirov: Ja svakog jutra ustanem dobre volje, jer je granulo sunce i stiže nam proljeće, i onda upalim vjesti i onda se iznerviram, jer smo dobili peti element ili šesti princip. Oni su svi poludjeli, u kojoj se to državi izabrana funkcija izjednačava sa koalicijskim dogovorom, u kojoj državi bi se izabrani predsednik republike morao odreći onoga što je njegova stranka osvojila na izborima? Moram priznati da ja tu ništa ne razumjem. Možda se dogovore, a možda će demokrate otići ravno u slivnik. U ovoj zemlji na političkom nivou nema dovoljno zdravog razuma, pameti i poštenja prema svojim biračima. Oni stvarno misle da smo mi svi kompletni idioti. Stvarno se svakog jutra i svake večeri kada čitam novine i gledam te silne dnevnike osjećam kao kompletan idiot u očima tih koji nas navodno vode. Ne mogu da razumjem da se postavlja taj šesti princip. Ne mogu da vjerujem da svi oni glasaju onako vrlo unisono, osim par otpadnika, za novi ustav Srbije. U tom ustavu stoji da ne može neko ko je gradonačelnik biti poslanik u parlamentu. To su čak i radikali shvatili, koji su sada najglasniji, mada im je Gordana Pop Lazić kao gradonačelnica Zemuna sjedila do juče u parlamentu, a mi imamo Nenada Bogdanovića koji uporno sjedi u parlamentu i koji kaže – to je jedini način da Beograd provede nešto kao lokalna samouprava u parlamentu, jer nas inače nitko ne bi slušao. Pa čovječe, imaš onu svoju Demokratsku stranku koja sjedi u parlamentu, zašto svi moraju sjediti na šest stolica i zašto svi moraju sebe gledati kao nezamjenjive. Aman, radi svoj posao i svaka čast na ovome što je u Beogradu napravljeno, pozdravljamo, sve je u najboljem redu, ali ne moraš, brate, svuda da sjediš.

I hoće li poštovati zakone, hoće li prijaviti imovinu, hoće li reći odakle im pare za te silne, pompezne predizborne kampanje. Ne, to nitko nije rekao i u tome su svi isti, i LDP i radikali i Demokratska stranka Srbije. Svi čuvaju svoje donacije i svoje izvore para kao zmija noge. I zaista mislim da smo svi mi potpuni kreteni što pristajemo na to. Slušam neki dan neku priču o ženama u parlamentu i kako same žene pričaju – eto, dobro je da nas i ovoliko ima, u pitanju je sposobnost, a nije spol. Pri tom nitko da se sjeti da, evo 8. je mart, žena ima 51 odsto u ovom stanovništvu. Šta bi bilo da se sve te glupe ženturače zajedno sa nama dvjema organiziraju i kažu – hoćete izbore, birajte se, mi nećemo, a ima nas 51 odsto i nikakav referendum niti izbori ne mogu uspjeti bez nas. I tako, stvari s kojima se nerviraš imaš svakog dana, kada ih pogledaš, zlo ti dođe. Čovječe, ova zapuštenost u kojoj živimo, indolencija, neznanje, svi su najpametniji, svi sve znaju, svi su siledžije. Koliko ja vidim, jednom velikom djelu ljudi koji jesu gubitnici u ovom tranzicijskom vrijemenu, u stvari je jako odgovaralo ono vrijeme dok je Slobodan Milošević bio na vlasti i strašno mi je kada vidim koliki broj ljudi bi htio da se to vrijeme vrati. Nakon tog proživljenog iskustva, oni su dužni da znaju čemu vodi ovakva politika.

Vidimo po reakcijama iz Hrvatske da su pravni zastupnici, koji su svi odreda vrlo ozbiljni, rekli da bi bilo najbolje da se hrvatska tužba protiv Srbije za genocid povuče i da se vansudskom nagodbom dođe do rješenja. Onda su, naravno, na srpskoj strani odmah odbili uopće pomisao na nekakvu nagodbu, jer to bi značilo da se prizna krivnja Srbije za rat na teritoriju Hrvatske, koji je počeo 1991.

Svetlana Lukić: Aligrudić je govorio nešto o tome.

Tatjana Tagirov: Aligrudić, ali i Radoslav Stojanović, koji je u svom prvom intervjuu u Glasu javnosti već prošlog tjedna na pitanje o hrvatskoj tužbi rekao – to nije ništa. To je bio jedini odgovor, da bi nakon toga za B92 izjavio da je vansudska nagodba ipak put kojim se to treba rješavati, da bi onda ponovo u nekom novom intervjuu rekao da je vansudska nagodba dobra, ali ako ne podrazumjeva da Srbija tu bilo šta priznaje, bilo kakvu krivnju za taj rat. Ja mislim da bi tu trebalo krenuti vansudskom nagodbom i da bi se trebali timovi naći, sjesti zajedno i vidjeti šta se tu može napraviti. Crna Gora je to pominjala i u parlamentu, a i tadašnji predsjednik Crne Gore, Milo Đukanović, otišao je u Dubrovnik i rekao je ono što je trebalo reći. Činjenica jeste da je Jugoslavenska narodna armija vodila taj rat u Hrvatskoj, da je imala pomoć djela hrvatskih Srba. Manji dio hrvatskih Srba je završio u Krajini, a veći dio je ostao na područjima koja su bila pod kontrolom hrvatske vlasti ili su otišli u neke treće zemlje, u Beograd ili u Bosnu i Hercegovinu. I vidim da se digla velika bura oko izjave Vladimira Đerića, koji je rekao da je spor sa Hrvatskom još uvjek na početku. Dakle, tu još nismo rješili da li postoji nadležnost Međunarodnog suda pravde u tom sporu, a kao drugo, postoji mogućnost da Srbija ustane sa protutužbom u odnosu na Hrvatsku, što je izazvalo žestoke reakcije u Hrvatskoj.

Sada ostavljam Republiku Srpsku Krajinu po strani, pa tako imamo ratni zločin u Gospiću, za kojeg je u riječkom okružnom, to jest županijskom, sudu doneta pravomoćna presuda i general Norac izdržava zatvorsku kaznu. Onda imamo upravo pravomoćnu presudu za Loru pokraj Splita, kao što imamo slučajeve koji još nisu otvoreni ili su tek otvoreni, kao što je slučaj Glavaš, slučaj Merčep, slučaj Sisak, koji nije otvoren uopće, a u Sisku je nekoliko desetina srpskih civila stradalo i to je do danas još nerazjašnjeno. Kada je rječ o naknadi štete, ta cjela stvar će se takođe vjerovatno drugačije rješavati nego u Bosni, jer je bilo etničkog čišćenja u Hrvatskoj, kada su 1995. nakon Oluje Srbi koji su živjeli uglavnom na području tadašnje Krajine gotovo do jednoga napustili teritorij Hrvatske i otišli ili u Bosnu i Hercegovinu ili u Srbiju. Od trenutka kada sam čula da se vrlo razumno spominje vansudska nagodba, ja se bojim da bi to moglo rezultirati opet štetom po glavi izbjeglog stanovnika i da će država Srbija baratati u tim političkim nagodbama sa imovinom koju su pojedinci ostavili u Hrvatskoj. Činjenica je da je bilo nekoliko porodica žrtava na hrvatskom području. Najpoznatija među njima je zagrebačka porodica Zec, koju su ubili pripadnici Merčepove jedinice. Merčep je u tom trenutku već bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Dakle, ubijeni su bračni par i njihova 12-togodišnja kćerka Aleksandra na Sljemenu, otprilike na način na koji je ubijen Stambolić na Fruškoj Gori. Hrvatska država je godinama odbijala da toj djeci, a dvoje ih je preživjelih i otišli su živjeti u Bosnu kod bake i djeda, da hrvatska dokumenta i odštjetu. Na kraju su dobili nekakvu odštetu, koja nije velika s obzirom na ono što su ti ljudi preživjeli. Tako da se bojim da i u toj vansudskoj nagodbi u ovom međudržavnom sporu, koju danas osporavaju i jedna i druga strana, ne možemo očekivati brzo rješenje zasnovano na onom zrnu razuma, na koje napaćeni stanovnici njihovih država imaju pravo. Masa te imovine je uništena, vidjeli smo onu krasnu priču koju je izvukao neki Amerikanac – čovjek koji se vratio u Hrvatsku ne može u svoju kuću i onda živi u kućici na drvetu.

Bila sam šokirana izjavom Radoslava Stojanovića, šefa našeg pravnog tima, koji je u Politici najavio veliku proslavu u našoj ambasadi u Holandiji nakon izricanja presude, bez obzira na njen ishod. A onda je to Stojanović ponovio i u svojoj izjavi, ako se ne varam, za B92. Ne mogu shvatiti da netko tko živi u državi, koja ima četiri izgubljena rata, može slaviti bilo koji ishod presude na optužbu da je tvoja država počinila genocid nad narodom ili narodima neke druge države. Tu sam se jako iznervirala, hodala sam dva dana po kući, psovala sam i vikala – jao bože, gdje ja to živim, šta meni ovo treba. Nevjerovatna je ta količina nespremnosti da se ti suočiš sa zlom koje je netko u tvoje ime radio na području na kojem je nekad živilo 24 miliona stanovnika, od čega je 5 miliona stanovnika moralo pobjeći. Ti pametni ljudi sada žive od Australije, Novog Zelanda do Austrije i Rusije. Očekivala sam malo više pijeteta prema žrtvama, da će taj veliki srpski narod, koji voli da se diči – mi smo gostoprimljivi, mi volimo druge, drugi ne vole nas, staviti prst na čelo i reći – čekaj, u onoj Srebrenici je pobijeno najmanje 7.000 ljudi. Zamjenik predsjednika i haškog optuženika Vojislava Šešelja, zvani Tomislav Nikolić kaže – ma nije u Srebrenici ubijeno više od hiljadu ili dvije hiljade. I mislim da je Vojin Dimitrijević rekao ključnu rečenicu ovih dana – poricati srebrenički zločin je isto kao i poricati holokaust.

Vidjet ćemo u Nemačkoj da nekakva dječurlija od kojih 20 i koju godinu, kada spale Dnevnik Ane Frank, budu uhapšeni i procesuirani i najvjerojatnije će dobiti nekakve kazne koje će pamtiti, koje će njima obilježiti život. Kod nas je najnormalnije da svaka polupismena budala i polusvjet koji se javlja po pismima čitalaca i opskurnim radio stanicama sa nacionalnom frekvencijom, svakoga dana viče – nismo mi nikoga ubili, oni su nas i ja iz toga zaključujem da veliki dio srpske javnosti nije naučio ništa. Jedva čekam da jednoga dana Kosovo takođe podnese tužbu, jer u ovom trenutku nije u stanju da je podnese zato šta Međunarodni sud pravde rješava isključivo sporove između država, a Kosovo to još uvijek nije. Neminovno je da u perspektivi Kosovo postane država i šta ćemo onda? Bojim se da će Kosovo, uz Srebrenicu, biti drugi genocid koji će biti označen na ovim našim prostorima, u svemu onom, kako Borka Pavićević voli citirati zvanični stav – što nam se dogodilo. Nije nam se dogodilo – mi smo to napravili. I mi imamo nekakvu smješnu vladu Republike Srpske Krajine u progonstvu, koja upravo na dan kada je objavljivana presuda Međunarodnog suda pravde, obilježava dvje godine svoje vlade, čiji svi članovi pri tom imaju hrvatska dokumenta. Toliko im se Hrvatska ne gadi da ne bi uzeli hrvatski pasoš s kojim ne trebaju vize i mogu putovati. I sad oni nešto pričaju kao – vratićemo se mi, organizirat ćemo se, pa ćemo se vratiti u Republiku Srpsku Krajinu, jer je ta Republika Srpska Krajina okupirana od hrvatskih vlasti. Ma nemoj. Ma nemoj!

Srela sam onog dana kada je bio miting jednog čiču koji jedva hoda, nosi nekakvu štaku i jedva nabada, koji me je pitao gdje je ulica Kneza Miloša. To je strašno kako zloupotrebljavaju te ljude s Kosova, na isti način na koji su zloupotrebljavali ljude iz Hrvatske ili iz Bosne i Hercegovine. Šta ćemo imati od toga da 120.000 ljudi, a procjene su da još toliko Srba ima na Kosovu, dođu ovamo? Pa, pljuvaće po njima jednako kako su pljuvali po svim ostalim izbjeglicama i oni neće imati šanse da ovdje sebi izgrade bilo kakav normalan život. Nema im druge nego da se naprosto pomire s time da su u nekoj državi koja je i njima nekakva domovina, u kojoj imaju kuću, posao, gdje su oni i njihova djeca rođeni i gdje moraju da se dogovaraju sa većinskim stanovništvom. Svi ti koji se zalažu za priču – mi ćemo braniti Kosovo, u stvari nisu u stanju od ove države napraviti normalnu državu. Ja se osjećam ponovo kao 1990. Radio Fokus sa nacionalnom frekvencijom svakog dana priča o tome kako ovom zemljom vladaju Hrvati. Ja moram priznati da se, kada čujem takve budalaštine, u Beogradu osjećam kao Hrvat, kao što sam se nekad osjećala kao Srpkinja u Zagrebu, kada su tamo pljuvali Srbe. To je potpuno isti jezik mržnje. Voditelj radio Fokusa kaže – da ne bi možda i fond za srebreničke majke osnovali.

I onda imaš jednog Željka Bodrožića, koji izgubi sudski spor od nekog tamo koji je žario i palio za vrijeme Slobe i koji je uglavljeni lopov. I onda imaš vrhovni sud koji neće da poštuje nalaz Ujedinjenih naroda, nego kaže – ne, ne, u redu je to što je Bodrožić osuđen. Svi ovi koji su bili hapšeni u Sablji, pa onda protiv njih, iz ovih ili onih razloga, nije pokrenut postupak, dobili su pare iz našeg džepa na račun odštete. Na primer Siniša Vučinić, na primer Aca Tomić, na primer zemunske udovice Spasojevića i Lukovića. Žene tuže državu za ne znam koliko milijardi evra zbog onog srušenog tržnog centra u Zemunu, gdje one u odštetnom zahtjevu navode da su pločice bile, sad karikiram, iz Brazila, a da je mozaik bio u bazenu. Imaš frizersku školu, muž ti je bio ubojica i trgovac drogom i sada ti tražiš da ti ja još jednom platim. Kao osoba rođena u Hrvatskoj i koja sam veći dio života proživjela tamo i koja sada živim ovdje, ja plaćam i razne Ante Gotovine i razne Šešelje. I onda sam prisiljena 2007. gledati tu konstitutivnu skupštinu i onih 80 komada nečega što se pojavljuje u majicama na kojima je lik haškog optuženika Vojislava Šešelja i njima nitko ne kaže, nitko – marš kući, presvuci se, pa se vrati pristojan, odgađam sjednicu parlamenta. I ja te pitam šta bi bilo da ja kao novinar obučem majicu na kojoj je lik Gotovine, na kojoj piše – heroj, a ne zločinac. Ili da obučem majicu Haradinaja i probam ući u skupštinu. Šta bi mi se dogodilo? Je l’ bi sutradan bila na naslovnoj stranici Kurira, pa bi rekli – eto, ustaša.

Nikola Barović je u pravu kada kaže – nije bilo paravojnih jedinica, sve su bile organizirane od države, ne samo što se Srbije tiče, nego i Hrvatske takođe. Kakav HVO, Hrvatsko veće obrane u Bosni i Hercegovini nije postojalo, sve je to bilo instruirano i napravljeno iz Zagreba. Škorpioni jesu bili zavezani za Beograd, Škorpione je osnovao Jovica Stanišić i strašna je činjenica da ti 2007. godine možeš u svim ovim našim državama ući u tramvaj, u autobus, u tržni centar i da ćeš se neminovno, sasvim sigurno očešati o nekoga kome nije mjesto na slobodi, nego mu je mjesto s one strane rešetaka. I to je ono što mene užasava. Hrišćana na sve strane, Hrvata, Srba i ostalih, a zaklaće komšiju, pa će reći – mi slavimo Božić, Uskrs, po ovom ili onom kalendaru. Znaš, ne moraš hodati po crkvama i lizati oltare, ali hajde, ponašaj se prema ljudima oko sebe kršćanski.

Imali smo priču sa nekoliko strana, od Socijalističke partije Srbije do Zdenka Tomanovića, advokata Slobodana Miloševića, koji je rekao – eto, ova presuda pokazuje da je postupak protiv Slobodana Miloševića bio pogrešno vođen, da je Karla del Ponte sve to iskonstruirala i da mi s time nemamo nikakve veze i da bi Sloba Milošević bio oslobođen od optužbe za genocid. Što se tiče Slobe Miloševića, u trenutku kada je umro, ja sam odmah rekla – ako ima nečega gore, onda ga gore čeka sudija Mej. I onda mu je sudija Mej rekao – hajde da najpre mi nastavimo tamo gdje smo stali. I ja se duboko nadam da je taj proces negdje gore završen. Dosta mi je te priče – on je umro nevin, jer nije osuđen. Ne, on nije umro nevin, dosta mi je više prizampcije nevinosti. Kako za nikoga od nas ne važi pretpostavka nevinosti, nego smo svi izdajnici. A Legija je nevin dok mu se ne dokaže suprotno, čeka treći stepen, pa je nevin. Ma nemoj, molim te. Nevina je i država koja je pravila takve zlikovce poput Legije i zemunskog klana. Hrvatski sabor je prije nekoliko godina donio deklaraciju o, to ja zovem – svetosti domovinskog rata. Nema svetog rata, nema svetog zločina. A u Srbiji danas opet imaš priču – te nevladine organizacije, ko njih plaća, treba im nalupati porez, šta hoće ta Nataša Kandić, šta hoće ta Sonja Biserko. To je glas razuma koji nas sve ove godine vodi i ta druga Srbija, razjedinjena kakva jeste, to je u stvari elita ove zemlje.

Kao što se ne mogu suočiti sa činjenicom da su srpske snage pobile onolike hiljade ljudi u Srebrenici, srpski političari se ne mogu suočiti sa činjenicom, odnosno neće se suočiti, da su neki Albanci pobijeni na Kosovu bili trpani u hladnjače, u kamione i da su dovezeni i zakopani na 15 kilometara od Terazija. Ej, ja se pitam kako srpskim radikalima u Zemunu, kako Šešelju u Batajnici i njegovoj ženi nisu smrdili raspadnuti leševi iz Batajnice. Pa kaži samom sebi – ja sam građanin ovog grada, ove zemlje, a u tom gradu ispod mog prozora sahranjeni su civili koji su pre toga voženi 600 kilometara. Ubijene muškarce, ubijene žene, ubijenu djecu je netko natrpao u kamione i onda ih vozio. Ne bih tri mrtve mačke vozila, ženo, 600 kilometara u svom jugu. Da li bi ti vozila tri mrtve mačke – ne bi, a kamo li ljude. I nitko više ne spominje, a Dušan Mihajlović je rekao kad je prva hladnjača isplivala, da ima indicija da postoje još dvije masovne grobnice u Srbiji. Koliko godina je prošlo, a mi ne čusmo ništa o tome. Šta je bilo s Mačkaticom, čekaj, je l’ Nataša Kandić baš toliki lažov koliki oni tvrde da jeste, pa je to izmislila? Nataša Kandić je žena koja godinama dokumentira, razgovara, skuplja svjedočenja, radi posao države. Da nema ljudi poput Nataše, Sonje, Biljane, stvarno bismo mogli reći – mi nemamo svrhu postojanja, mi smo male bube koje treba zgaziti, jer smo prosto gadni.

Nemoj ti meni, Sanda Rašković-Ivić, koja si svoje dupe maknula iz Šibenika u Beograd, dok ti je tata tamo radio zulum, sada ponovo pričati o tome kako smo mi Srbi koljevka srpstva. Ma čekaj, molim te, ko je ta žena? Ta žena, koja je cupkala na Cecinom koncertu, kada su svi oni cupkali, od Koštunice do Vladete Jankovića, ne može reći šta misli o Čedomiru Jovanoviću, jer ipak je ona, mislim, psihijatar, pa to nije zgodno. Ej, pravili ste zulum po Hrvatskoj, pravili ste zulum po Bosni, pravili ste zulum po Kosovu, još smo samo mi ovdje ostali. To što ljudi ne shvaćaju da će se na njima sve slomiti je druga priča, a slomiće se. Kao što će se cjela tragična, eksjugoslavenska priča završiti na Kosovu, tako će se cjela sramotna priča sa srpskim vlastima od 1987. na ovamo završiti na Srbima samima. Srbi će na kraju nadrljati. I gledam ove morone koji sjede na vlasti i koji ne znaju šta bi sa sobom, šta bi sa nama i samo gledaju kako da napune svoje džepove. Ide, čovječe, suđenje za ubistvo premijera i mi sad trebamo povjerovati da Đinđić nije bio premijer jedne države nego je u stvari bio sitni kriminalac, kojeg su ubili Čeda, Beba, ne znam ko, uz podršku Demokratske stranke, rođene majke i ne znam koga još. I oni nas četiri godine uvjeravaju u to. Šta misliš, da će netko da aminuje prelazak sudije Veska Krstajića, koji je sudio Ovčaru i koji sada sudi Zvornik, da će mu dati da pređe iz okružnog u vrhovni sud? Pa čovječe, to njima ne treba. Neće valjda radikali to da ti izglasaju. Gdje god pogledaš, svaka ta paravojna jedinica kojoj se sudi, sav taj paravojni šljam, sve je to Srpska radikalna stranka organizirala. Sve sami radikali, draga moja.

Nisam optimista, pogotovo ako Tadić pristane da Koštunica ostane premijer i da ova stolica zarasla na tur ministra policije ostane na njegovom turu. Šta bi se desilo da DSS ima onoliko mandata koliko ima DS, pa mislim, je l’ bi uopće bilo pregovora. I zašto hoće da ostanu na ta dva ključna položaja. Još samo onog ministra pravde da nam ostave, pa smo kompletni. Je l’ nešto kriju? Ima nečega u tome što je Srđa Popović dao ovaj zahtjev sudu u vezi sa političkom pozadinom atentata na premijera Zorana Đinđića, o tome šta su razgovarali one večeri kada im se predao Legija i šta je bilo sa Bagzijem i Kajganićkom. Čekaj malo, je l’ zbog toga hoćete te fotelje, imate nešto sakriti? Pa okej, čekaćemo mi nove izbore ili još četiri godine da to saznamo, ali sakriti se ne može. A oni koji jesu vlast u ovoj zemlji morali bi postati napokon svjesni toga da su dužni javnosti predočiti istinu o svemu, kako o parama koje troše, tako i o tom strašnom događaju, ubojstvu Zorana Đinđića.

Svake godine odem na Brač i onda krenem gledati ribare i zaključujem kako svaki taj ribar koji je krenuo u ribu u sumrak ima više od života i normalnije živi nego što živimo mi. Njegov život ima nekog smisla. Kada odeš u Hrvatsku, vidiš da su napravili taj sjajni autoput za Split i za Rijeku. Većina ljudi tamo tavori kao i ovdje i život nije mnogo bolji, ali spoznaja da ti možeš sjesti u autobus, u vlastiti auto i tim autoputem biti u Splitu za nekakva četiri sata i da se možeš okupati, da možeš sjediti i blenuti u plavo naprosto mijenja sve. Znaš ono, sjedim na obali mora i gledam u plavo, to nekako tu zemlju vadi. U Hrvatskoj, bez obzira na svo to besnilo i ratne traume i isto tako bolno i teško suočavanje s prošlošću, postoji konsenzus oko jedne ključne stvari – idemo prema evropskom modelu. Imaš onih luđaka koji će reći – ali mi onda nećemo moći sir i vrhnje prodavati tamo. To kažu kumice na placu, kao što ovdje pričaju o ugroženom kajmaku, čvarcima, šljivovici i ajvaru. Pri tome, ajvar su kao brend registrirali Slovenci, tako da se mi ovdje možemo slikat s tim. Ali prosto tamo postoji taj konsenzus, od svake te bakice na placu do Sanadera, a ovdje toga nema. Ovdje kažu – šta će nama Evropa, baš nam je lepo da budemo ovako šmrkavi, da, da prostiš, jebemo jedan drugome mater i sve tako. Onaj dio društva koji to želi je potopljen tom sveopćom prostotom koja je oko nas.

Očekujem od Tadića da će lupiti šakom o stol i reći – hoće li neko sa mnom da pravi vladu; hoćeš, Vojo, nećeš Vojo, ako nećeš, okej, idemo na nove izbore. Izaći ćemo na nove izbore, nije problem, pa neka Voja vidi kako će proći, ali znaš, očekujem da će lupiti šakom o stol taj Boris Tadić i da će reći ono što govori Čeda Jovanović i njegova koalicija ovih dana. Ja to od njega očekujem, hajde, brate, kaži, presjeci. Je li bio tamo zločin – jeste, pa kaži bio je, koga braniš, Slobu Miloševića, koji je potpisao odvajanje Kosova od Srbije, njega braniš, sine. Koliko njih glasa za te stranke, milion i po, pa je l’ ima nas s druge strane milion i po, pa hajde, nemoj se njima dodvoravati, dodvori se nama, kaži jednom. Evo ti hrvatski slučaj, imaš Mesića. Okej, Mesić ima svoje uspone i padove, tresne ovako i onako, ali je činjenica da taj čovjek od početka mandata naglašava antifašizam, zalaže se za prava Srba, zalaže se za prava Roma, normalan je. Znaš ono, hoda ulicom, pozdravlja se s ljudima. Nije samo Ratko Mladić, Goran Hadžić je, brate, obavješten iz vrha te vlasti, pa je pobjegao. A di je Goran Hadžić mogao otići, gdje, predratni skladištar koji ne govori nijedan jezik, muče kninski ono znaš, di je on mogao otići – nigdje, tu je negdje. Okej, Rođa Đorđević je tamo gdje jeste, koliko ih još potražuju, pet, šest ih još potražuju, pa to na’vataš, ako hoćeš, u državi Srbiji za 20 dana i lepo isporučiš i nakon toga kažeš – braćo Srbi, sestre Srpkinje i ostali građani, mi smo sad napravili ovo, a sada ćemo se ljepo izjasniti i u skupštini i svakom prilikom ćemo reći – jeste, politika koja je vođena u državi Srbiji je odnjela toliko i toliko života, to je sve bilo pogrešno, ali mi idemo dalje, mi smo s time raskrstili i želimo dobrosusedske odnose, želimo o svemu da se dogovaramo i želimo bolji život za svoje građane. Je li to tako teško?

Svetlana Lukić: Bila je ovo Tatjana Tagirov, dopisnica HINA-e iz Beograda. U nastavku Peščanika slušate jednu od naših omiljenih istoričarki, Dubravku Stojanović, koja nam je nedostajala svih ovih meseci, koliko nije bila u Peščaniku. Dubravka govori o presudi Međunarodnog suda pravde.

Dubravka Stojanović: Mislim da bi mnogi trebalo da se suzdrže od toga da govore o ovoj presudi, pre svega zato što je to dokument od 400 gustih strana teškog pravničkog teksta na kome je radilo petnaestoro ljudi. Međutim, reakcije i komentari na tu presudu su važni, jer svedoče o nivou političke kulture u Srbiji, i ne samo u Srbiji – trudila sam se da pratim i burne reakcije na presudu u Hrvatskoj i Bosni. Odmah se javila ideja da se ospori taj sud i svi su odmah rekli da je on instrument politike. Niko nije pretpostavio mogućnost da sud može biti nezavistan, jer mi nemamo iskustvo nezavisnog sudstva.

Jedna od najupotrebljivijih reči krajem 80-ih godina bila je reč – genocid. Ta reč je bila izlizana već pre početka samog rata prestavši da označava najstrašniji zločin koji nikada ne zastareva. Lingvista Ranko Bugarski je rekao da je rat počeo rečima, ali ne bilo kojim rečima nego rečju – genocid. To je bila ključna reč. Znači, treba da se setimo tih poznih 80-ih, kada je ključna reč na RTS-u bila genocid. Sećam se da su iz večeri u veče na TV programu sedeli neki ljudi, nažalost često istoričari, koji su govorili o genocidu nad srpskim narodom tokom Drugog svetskog rata. Neprestana upotreba te reči služila je tome da se psihološki olakšaju predstojeći sukobi. Tadašnji, sadašnji i za sva vremena državni pesnik, Matija Bećković, u to vreme govorio je o ostatku zaklanog naroda. Dakle, ako o sebi govorite kao o ostatku zaklanog naroda, vi ste unapred abolirani, vi ste neko ko ne može biti kriv, vi ste žrtva koja ne može biti kriva, koja ne može ništa loše počiniti.

Nešto kasnije, analizirala sam školske udžbenike iz tog vremena i sećam se primera iz udžbenika za treći razred osnovne škole za poznavanje prirode i društva, gde se deca od 9 godina, to je važno reći, prvi put susreću sa pojmom prošlosti. Tu je obrađeno svega nekoliko detalja iz srpske prošlosti, ali tekst koji je posebno uokviren i na kojem se posebno insistira jeste tekst u kojem piše: pod jedan, postoje filmovi o genocidu nad srpskim narodom; pod dva, pogledajte te filmove, treba ih gledati i o njima razgovarati. Prevrnula sam čitavu tu knjigu i rečnik, koji se nalazi na kraju knjige, da vidim da li je igde objašnjena reč genocid. Naravno, ta reč nije objašnjena, nje nema u rečniku, ali ta poruka je poslata devetogodišnjacima koji ni psihološki, ni svojom zrelošću, ni svojim obrazovanjem nisu spremni da prime ideju o genocidu. To da reči genocid nema u rečniku govorilo mi je nekoliko stvari: prvo, da svrha obrazovanja  nije da neko nešto nauči, a drugo, da se u tom trenutku smatralo da nema potrebe to objašnjavati, kao da se ta reč genetski razume i prenosi sa kolena na koleno. Tada je reč genocid devalvirana i mislim da to predstavlja deo našeg nesporazuma sa Međunarodnim sudom pravde, jer ovde ta reč već odavno ne znači više ništa, a svet i dalje tu reč razume kao ime za najveći zamisliv zločin. Devalvacija reči genocid omogućila je sve što će se kasnije desiti, ona je olakšala zločin i pomogla da rat bude toliko krvav koliko je bio.

Svašta se u našoj javnosti moglo čuti i pročitati povodom te presude, ali mislim da se, kao i u mnogim drugim slučajevima, ističe list Politika, koji je u svom nedeljnom izdanju imao tekst na naslovnoj strani – nismo krivi, nevinima nas je proglašio najviši sud Ujedinjenih nacija. Mislim da je to najstrašnija ocena koja je izgovorena povodom te presude, jer taj sud je proglasio genocid u Srebrenici i nije osporio zločine koji su se desili. Naprotiv, u presudi se neprestano insistira na zločinima, jedino što ti zločini ne potpadaju, kako je sud presudio, pod Konvenciju o genocidu. Dakle, ovaj sud nije mogao da utvrdi nameru da se jedan narod istrebi. Kao istoričar imam obavezu da pokušam da protumačim tu brutalnost i masovnost zločina. Naravno da u istoriji nema direktnih analogija i naravno da se istorija ne ponavlja, ali vrsta rata koja se desila tokom devedesetih u bivšoj Jugoslaviji nije se desila prvi put. Kao istoričar, ja to vidim kao deo kontinuiteta ratova od XIX veka, ratova za stvaranje nacionalnih država u etnički izmešanom balkanskom području. U tom smislu, najzanimljivije može da nam bude poređenje sa balkanskim ratovima, jer su to bili ratovi sa sličnim ratnim ciljevima. Tu se radilo o podeli nasleđa osmanskog carstva, dok se ovde radilo o podeli nasleđa bivše Jugoslavije. Dakle, radilo se o prekomponovanju jedne bivše velike države i pokušaju pravljenja nacionalne države na toj teritoriji.

Balkanski ratovi počeli su u oktobru 1912. godine. Bio je sklopljen savez balkanskih država i Srbija i Bugarska imale su jedan saveznički ugovor. Tim ugovorom one su pokušale da podele Makedoniju, koja je i jednoj i drugoj strani bila glavni ratni cilj. Taj ugovor kaže da će, u slučaju da one nisu sposobne da tu teritoriju podele na način koji bi zadovoljio obe strane, Srbija i Makedonija pozvati ruskog cara kao arbitra. To je fascinantan trenutak naše istorije. Vi se neprestano žalite na velike sile i optužujete ih da su vam one krive za sve, a sami pozivate ruskog cara da vam podeli Makedoniju između vas i Bugara. Ta situacija neodoljivo liči na sadašnje polaganje nade da će Putin staviti veto na nezavisnost Kosova. Dakle, postojala je tačka savezničkog ugovora da se Makedonija razgraniči jednom dijagonalnom linijom, koja bi prepolovila ono što je danas Republika Makedonija. Tokom ratnih dejstava, srpska vojska je prešla tu ugovorenu liniju sa Bugarskom i zauzela je čitavu teritoriju današnje Republike Makedonije. Kada se rat završio, srpska vlada je pozivajući se na razne argumente odbila da se povuče sa te teritorije. To je izazvalo bugarski napad i početak drugog balkanskog rata u leto 1913. godine. U našim udžbenicima, taj rat se naziva najsvetlijim trenucima srpske nacionalne istorije, danima osvete Lazarove kletve i već kako to sve ide. Taj rat jeste bio poučan i na njega se treba vraćati. Prvo što se može videti iz tih događaja je da podela teritorija na Balkanu ne može zadovoljiti nikoga. Dakle, Srbija i Bugarska su pokašavale da podele nešto što se ne može podeliti i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. To je vrlo dobar nauk za sve one koji pokušavaju da podele Bosnu i Hercegovinu i Kosovo i koji tvrde da je u podeli rešenje. Istorija nas, naprotiv, uči da je svaka podela vodila u novu podelu, u reviziju stare podele, u pokušaj da nova podela bude bolja po nas ili njih i da podela nikada nikoga nije zadovoljila. Kada se takve teritorije dele argumenti su dvostruki, jer se obe strane pozivaju na etničko pravo, koje je nemoguće ostvariti u čistom obliku na teritoriji koja je etnički izmešana. Tu nikada niko ne može biti zadovoljan, jer uvek će neko naš ostati s one strane granice i uvek će neko njihov ostati u našoj zemlji i tu nas žuljati kao kamenčić u cipeli. To je na briljantan način formulisala moja koleginica, Olivera Milosavljević, kada je rekla da je problem sa stvaranjem velikih država na Balkanu u tome da, što su veće to ima više onih drugih u njima, a što su etnički čistije, što bi trebalo da bude ideal te vrste politike – to su manje. Prema tome, to je problem koji se ne može rešiti sve dok budemo vezani za tu vrstu nacionalnih programa. Od doseljavanja Slovena na Balkan, svako je držao svaku teritoriju bar u jednom istorijskom trenutku. Ako se Srbi pozivaju na Dušana i njegovo carstvo i njegove granice, Bugari se uvek mogu pozvati na Simeuna iz vremena pre toga. U toj raspravi niko nema pravi argument u rukama.

Ono što bih takođe povezala sa ovom presudom je tip zločina koji su se desili u balkanskim ratovima. Zločini koji su se dogodili u Bosni i Hercegovini prosto proizlaze iz takve vrste rata. Tip zločina proizlazi iz tipa rata, jer to su ratovi za teritorije, u kojima se polazi od programa stvaranja nacionalne države u etnički mešanim prostorima. Dakle, to su ratovi za etnički čiste teritorije, zasnovani na nacionalnim programima koji su nastali još u XIX veku. Balkanski ratovi su bili moderni ratovi po tome što su to bili prvi ratovi koje su pratili novinari. Novinarske ekipe išle su za vojskama i vrlo brzo su u Evropu počeli da stižu izveštaji o strahovitim zločinima. Za novinarima su krenule diplomatske ekipe, koje su počele da šalju izveštaje svojim ministarstvima spoljnih poslova o zločinima i progonima koji su se dešavali na, nazovimo to oslobođenim teritorijama. Na kraju je Karnegijeva fondacija poslala jednu komisiju koja je trebalo da utvrdi stepen ratnih zločina. Taj izveštaj je štampan odmah posle balkanskih ratova i nije slučajno da je drugo izdanje ovog izveštaja štampano 1992, baš u vreme ratova u Bosni, jer je primećen isti tip zločina u oba slučaja.

Prvi cilj Srba, Bugara i Grka, tri savezničke države koje su krenule protiv Turske, bio je da oni naprave svoje nacionalne države na toj teritoriji. Nekako se podrazumevalo da pri tome treba proterati muslimansko stanovništvo. Izveštaj Karnegijeve komisije, izveštaji novinara i izveštaji diplomatskih misija svedoče o zločinima koji neverovatno liče na one koji su se odigrali devedestih godina u Bosni. I u bosanskom slučaju stanovništvo je bilo poljoprivredno,  vezano za zemlju i svoju stoku i trebalo je primeniti mnogo sile da bi neko ko je vezan za zemlju na takav način, sa te zemlje otišao. Jedan od načina koji je primenjivan 1912. i 1913. bio je da se upadne u selo i da se spale kuće i džamije. Podaci Karnegijeve zadužbine govore o 80 odsto zapaljenih sela na teritoriji koju su preuzele Grčka, Bugarska i Srbija. Masovna pojava je bilo to da se u selu žene i deca odvoje od muškaraca i da se svi muškarci pobiju. Zabeleženi su slučajevi da se stanovništvo tera zastrašivanjem i jedan od najpoznatijih slučajeva desio se u Strumici, kada su srpski i bugarski oficiri išli od kuće do kuće sa jednim svedokom i zadatak tog svedoka je bio da posvedoči kako se ta muslimanska porodica ponaša prema Srbima i Bugarima. Nekako po pravilu, svedok bi uvek rekao da se ta muslimanska porodica loše ponaša i na taj način su čitave porodice, a pre svega muškarci, bili ubijani. Po podacima Karnegijeve fondacije, na taj način je u okolini Strumice ubijeno oko tri, četiri hiljade ljudi.

Kada je rešeno pitanje muslimanskog stanovništva, savezničke države su krenule jedne protiv drugih, tako da su Bugari progonili Srbe i Grke sa teritorija za koje su smatrali da pripadaju njima i obrnuto. Svako je progonio svakoga i poznati su masovni zločini Bugara protiv Grka u Doksatu, gde je od nekih 270 kuća ostalo svega 20. Nedavno je kod nas branjen magistarski rad našeg kolege, grčkog istoričara, koji je prošao kroz grčke, bugarske i srpske arhive i konačno utvrdio da se radi o oko 800.000 ljudi, koji su bili proterani u nekoliko meseci prvog balkanskog rata, što otprilike odgovara broju ljudi koji su bili proterani sa Kosova u vreme bombardovanja. Kada se 800.000 ljudi u vrlo kratkom vremenu slije u neko mesto, kao što je u doba balkanskih ratova bio Solun – to zaista apokaliptično izgleda. Evropa je tih godina zaključivala da je priroda balkanskih naroda violentna i da je zločin sastavni deo kulture nedovoljno razvijenih i nedovoljno civilizovanih naroda. Način na koji ja mislim da treba da razmišljamo o tome nije taj da postoji priroda bilo kog naroda. Narodi nemaju prirodu, oni nemaju karakter, oni nisu genocidni, narodi su društva podeljena na pojedince koji različito misle. Ali ono što stvara taj tip zločina, ono što nas je dovelo u situaciju da zločini iz 1992. i 1993. neodoljivo liče na zločine iz 1912. i 1913. jeste – isti program. Dakle, cilj stvaranja nacionalno homogene države na Balkanu neminovno vodi u tu vrstu zločina. Često se kao istoričar nalazim u neprijatnoj situaciji da pomislim – bože, da li su ovi ljudi iz devedesetih znali za metode upotrebljavane 1912, pa su ih prosto ponovo primenili. Svaki put zaključim da je to nemoguće, već da je sličnost strukturalna, jer se mi neprekidno vrtimo u jednoj istoj vrsti programa.

Program koji je doveo do rata nije predmet proučavanja  presuda ni krivičnog suda u Hagu ni Međunarodnog suda pravde. Dakle, to su sudovi koji, na osnovu postojećih konvencija o ratnim zločinima i Konvenciji o genocidu, presuđuju da li jedan zločin potpada pod tu definiciju ili ne. Oni se ne bave time kako smo mi došli do te vrste krvavih zločina i kako je uopšte bilo moguće da se oni dese. Ono što je glavni zadatak ovih sredina i ovih javnosti nije da se svađaju sa jednim ili drugim sudom i da osporavaju sudske odluke, već da razmisle, i jedni i drugi, koja vrsta programa vodi do takvih zločina. Tu vrstu programa niko nije doveo u pitanje i zato se ona ni ne pominje. Možda ćemo čak i priznati da je bilo genocida u Srebrenici, ali ono što ne verujem da će ići tako lako, mada i ovo prvo ide veoma teško – to je dovođenje u pitanje toga programa. To se ni ne naslućuje na većinskoj političkoj sceni. Dovođenje u pitanje programa jeste dovođenje u pitanje i prošlosti i sadašnjosti, jeste dovođenje u pitanje ljudi koji su i danas na visokim funkcijama ili koji su ugledne ličnosti. Dovođenje u pitanje programa jeste pravo pitanje koje treba da se postavi kada nas ove presude, koje su u toku, uvek iznova vraćaju na pitanje zločina koje želimo da zaboravimo.

Svetlana Lukić: Slušali ste istoričarku Dubravku Stojanović, a sada govori kolumnista Vremena, Ljuba Živkov.

Ljubomir Živkov: Presudu Međunarodnog suda po kojoj Srbija nije počinila genocid proslavlja i staro i mlado. Sviđa nam se presuda, iako smo proglašeni krivima što nismo sprečili genocid i što nismo glavnoosumnjičene pohvatali. Ali nama to mnogo ne smeta, ovde ljudi nazdravljaju našoj sudski potvrđenoj nevinosti i teško je ponovo započeti razgovor o tome da li smo mi odavde slali vojsku, da li smo slali municiju, da li smo slali hranu, da li smo slali paravojne formacije, koje su imale još veću stvaralačku slobodu nego vojne jedinice. Teško je razgovarati i o tome da li je Beograd plaćao oficire koji su rukovodili tom vojskom. Ako nismo mi počinili genocid, a počinjen je, postavlja se pitanje ko ga je počinio. To je kao u filmu u kojem je neko oslobođen sumnje za ubistvo i posle te oslobađajuće presude tužilaštvo i policija pokušavaju da pronađu onoga koji ga je počinio. Ovde će sve da se završi na ovoj presudi, koju ja tumačim kao – nikom ništa, šta je bilo, bilo je, nikom ništa i pamet u glavu. Ja bih voleo da bude – svakom svašta, da je presuđeno da se sve zaraćene strane razduže barem u onoj oblasti u kojoj je to moguće. Živote ne možemo da vratimo, hendikepirane ne možemo da oporavimo, ali bilo bi dobro da bude presuđeno da svaka od strana svakoj drugoj strani mora da izgradi nešto materijalno, vidljivo. Pa kada neko prolazi i upita – šta vi ovde zidate, ovi kažu – mi zidamo džamiju koju smo porušili. A šta vi ovde zidate – mi zidamo Srbima crkvu, koju smo srušili. To bi bilo mnogo korisnije od ovoga – nikom ništa i pamet u glavu.

Sećam se kako su naši političari svojevremeno branili svetinju Mladićevog prava na penziju – ko sme jednog generala da liši njegove penzije, bilo da je tavorio u nekoj kasarni ili je divljao u susednoj zemlji. Naš pravni zastupnik je dan uoči donošenja presude rekao da očekuje povoljnu presudu i da je za uveče zakazao proslavu. Posle se vadio da tu baš nema šta da se slavi, da možda može da se oseti olakšanje, tako nekako. Umesto da kaže sebi ili novinarima – I did my job, ja sam svoje završio, on je došao ovde da sa nama slavi. Retko gledam Pink, ali sam ga video svojim očima kako svojim rečima opisuje presudu tako da je i laici na našem govornom području mogu lepo razumeti. Kaže – to je kao da sam kolima udario pešaka, ubio ga, optuže me za ubistvo i na sudu se ispostavi da je pešak sam skočio pod moj auto. Mene oslobode optužbe za ubistvo i osude me za prebrzu vožnju. Prosto je neverovatno da je svega nekoliko dana posle presude smislio takvu analogiju: sedam ili osam hiljada ljudi kolektivno se, kao po komandi, bacilo pod naše vozilo, koje se kretalo brže nego što je saobraćajni znak propisivao. Mislim da sam baš u Peščaniku čuo profesora Vojina Dimitrijevića kako se žestoko opire plaćanju ratne odštete. Sada vidim da se i Dragoljub Mićunović raduje što Srbija neće imati taj neprijatni izdatak. Mislim da je opiranje plaćanju ratne odštete davanje za pravo Miloševiću, koji je tvrdio da Srbija nije bila u ratu. Nema rata – nema ratne odštete, to je ta logika. Znam da je utopija ovo što sam pomenuo o izmirenju putem javnih radova koje izvodimo jedni drugima i nadoknađujemo bar ono što se građevinarstvom može nadoknaditi. Ali šta onda da se radi? Mislim da bi bilo dobro kada bismo se, protivno srpskoj prirodi, svi potrudili oko istine.

A kakva je to srpska priroda, kako bih je opisao? Opisao bih je kao tešku narcisoidnost kombinovanu sa strategijom noja, dakle, divimo se sebi, svojoj izuzetnosti koja mora biti ekstremna – ili smo najveće žrtve ili smo najveći junaci, ali smo uvek veliki i to nas ushićuje. Kada se ispostavi da nismo ni najveće žrtve ni najveći heroji, mi zabodemo glavu u pesak i onda nećemo ni za koga da čujemo, jer smo svesni da smo ispali obične štetočine. A onda kroz porozni pesak čujemo da smo ipak oslobođeni jedne teške optužbe. Onda izvučemo glavu iz tog peska i odjednom, bez ikakvog razloga počnemo da se ponašamo kao neki ponosni labud. Dakle, kada bih morao da odgovorim na pitanje šta da se radi sada, kada je presuda takva kakva je, ja bih preporučio da se stidimo – svako u okviru svojih mogućnosti.

Razmišljam o tome šta će se dogoditi sa formiranjem vlade i bojim se da će u nju biti pušten i da će, štaviše, na njeno čelo biti postavljen ovaj zavisnik koji ne može da živi bez predsednikovanja – bilo vladom, bilo državom, dakle, Vojislav Koštunica. Bojim se da će Tadiću, kome je kada je donesen ustav bilo neprijatno jedno dva minuta, i ovo biti neprijatno možda čitav minut ili dva, ali da će kod njega prevagnuti ona upravo dirljiva vera u progres i da će čoveka, koji je već obeležen kao fabrička greška, ponovo ubaciti u proizvodnju. Reći će – neka je fabrička greška, mi sada za nju znamo, mi ćemo prihvatati reklamacije, u hodu ćemo otklanjati neke anomalije, ali je važno da se proces pokrene, da se naši ljudi, koji su odlični radnici, uposle i da stvar više ne stoji. Hteo sam da kažem kako se ne bih zaprepastio kada bi Koštunica ponovo postao premijer, ali ono što mi smeta je to što on neće smatrati da je na popravnom ispitu, već da mu se Srbija tom malom pažnjom, eto, zahvaljuje na njegovim ogromnim zaslugama. Strepim od još jednog razdoblja njegove vladavine, zato što u njemu ne vidim ničeg prvorazrednog, osim možda tvrdoglavosti. Tadić i njegova stranka su na izborima prošli bolje od Koštuničine, ali ja osećam da Koštunica vodi igru. Imam utisak da se ljudi iz G17 i iz DSS-a, koji su bili ministri u dosadašnjoj vladi, osećaju kao stara vojska, stare kuke. Oni će prihvatiti da budu špikovani ponekim novajlijom iz Demokratske stranke, ali ta vlada će i dalje biti njihova kuća, iz koje se, da bi održao reč, samo privremeno povukao G17. O Tadiću ne treba govoriti kao o personi koja će po vlastitom nahođenju i slobodnoj volji postaviti nekoga za premijera. On tu slobodu ima samo kada bira savetnike: onog doktora iz Idola, pa onog vunderkinda školovanog na zapadu, koji na televiziji govori – predsednik će najbolje znati gde ko od nas može najviše da doprinese, predsednik će najbolje znati koje je mesto za koga od nas najbolje. Video sam u Utisku nedelje tog mališana, koji je dvaput ispričao svoju ratnu biografiju, kako je sa zapada, gde su mu se smešili karijera i bogatstvo, zbog bombardovanja došao u Beograd i da je to promenilo njegov život. I stvarno, vidim na televiziji da sedi u kabinetu od 400 kvadrata, u nekoj ogromnoj fotelji – čovek bi rekao da je to neki film koji snima Goran Marković o vlasti kakva je bila pre 50 godina.

Moram nešto da kažem i o Slobodanu Miloševiću, odnosno o onom glogovom kocu i grobu. To je uradio neko iz Otpora, udruge koja zaboravlja da je predstava za koju je ona planirana završena, da se više ne daje, ne igra se. Oni pokušavaju da podignu tu svoju delatnost na neki maltene naučni nivo, da pišu udžbenike kako se svrgavaju diktatori. Ali bez obzira što pišu udžbenike, oni ostaju u zamci svog otpora Miloševiću i čak i kada Miloševića više nema, jedan od članova tog Otpora odlazi na njegov grob i probija ga glogovim kocem. Oni ostaju u zamci bitke koja je završena. Ako baš žele da se profesionalno bave opiranjem vlastima, da budu, kako se to ružno kaže – otporaši, onda bi trebalo da se opiru onome što proizvodi aktuelna vlast. Tu bi opet imali jako bogato i veliko polje rada.

Moram nešto da kažem i o našima koji pregovaraju sa Albancima u Beču. Jedan od tih naših pregovarača je člana albanske delegacije, Bošnjaka ili Goranca, praktično uterao u laž ispričavši o čemu su razgovarali dok su pili kafu, a Koštuničin savetnik i blizanac, Simić, nam je ispričao kako se on obraća Albancima sa kojima tamo o našem trošku razgovara – vrlo često ih nazivam dragi građani ili naši prijatelji građani iz južne srpske pokrajine, srpski građani, naši prijatelji Šiptari, naši prijatelji Albanci. Drugi član našeg pregovarajućeg tima, Duško M. Čelić, ima kolumnu u Glasu, u kojem piše zajedno sa Branom Crnčevićem, Vjekoslavom Radovićem i Miroslavom Konjskim Repom Toholjem, koji tamo objavljuje ratni dnevnik i neopisive hvalospeve Karadžiću. Ali vratimo se Dušku M, koji  je u Glasu ispričao svoj tobožnji san, košmar u kojem kućni savet prodaje temelj njegove zgrade tuđincima, koji će zauzvrat da je okreče. Takvu neku pošalicu je smislio. E, on je opisao svoj razgovor sa članom albanske delegacije i ja sam to doneo da pročitam: U kafe pauzama ne dužim od 15 minuta koje smo provodili u za to predviđenim prostorijama imali smo kontakte, ali vrlo sporadične. Razgovarao sam jedino sa gospodinom Idrizijem, koji je ministar zdravlja Kosova i koji mi se obratio na srpskom jeziku. Kada sam ga pitao šta je po etničkoj pripadnosti – što je nepristojno i na šta niko nije dužan da odgovori – odgovorio mi je da je Bošnjak, što me je začudilo, jer sam od 1999. živeo i radio na Kosmetu, ali nisam znao da ta zajednica postoji. Naravno, reč je o etničkom Gorancu, koji kao oportunista želi da se izjašnjava kao Bošnjak. Kraj citata. Ovo citiram zato što mislim da kao društvo nismo svesni koliko u nama ima nečeg imperijalnog, imperativnog i, ako hoćete, imperijalističkog – ja ću ti reći kako se zoveš, vi ste srpski građani, vi ste Šiptari, ti si Goranac, ne postoje Bošnjaci, mi iz Beograda ćemo da vam damo imena ili da vas podsetimo na njih, ako ste vi pokušali navrat-nanos da se pokrstite i da se lažno predstavite. To ne doprinosi pregovorima i onoj drugoj strani pokazuje da je suživot sa nama, ako ne nemoguć, ono neprijatan. Naš predstavnik koji je čoveku rekao da on nije nikakav Bošnjak već Goranac, jer Bošnjaci ne postoje, ne može da shvati da nije on taj koji može da imenuje druge ljude.

Imam prijatelje muzičare Rome. Sedmorica ili osmorica su svirali, a jedan je sam sebi dao pauzu i seo da sa mnom pije špricer. Oni između sebe imaju jednu rang listu po tome koji od njih je po koži crnji od drugih. I jedan od tih koji spada u crnje se malo ljutio što ovaj sedi sa mnom i brblja, a ne svira, a posle će da deli bakšiš, ako ga bude, sa njima. I pogledao ga je ljutito i pokazao mu glavom da dođe da i on svira, a ovaj koji je sedeo sa mnom za stolom kaže njemu – crnčugo. Sad, ja se, na primer, nikad ne bih usudio da nekome od njih kažem – crnčugo, ali oni jedni druge mogu da zovu crnčugama ako tako hoće. I ako oni kažu – mi smo od 13. jula te i te godine postali Romi, ja moram da ih zovem Romima. E, to član našeg pregovaračkog tima uopšte ne može da shvati, a izgleda da se i ne trudi. Ako negde na jugu Amerike kažete nekome dečku – boy, ta reč sama po sebi ne nosi ništa uvredljivo, ali u jednoj rasi ona budi uspomene na ropstvo i taj način ophođenja tu nije dozvoljen. Koliko puta u filmovima vidimo šta crnci govore jedni drugima, ali to se odvija u okviru njihovog kruga i to je udešeno tako da nikoga ne vređa. Jedna ista reč može nekoga da uvredi, a da sama po sebi nije uvredljiva.

Ne znam da li je već usvojen ili će biti usvojen predlog da se Bulevar AVNOJ-a preimenuje u Bulevar Zorana Đinđića, ali ako je to urađeno u bespoštednoj borbi protiv svega što je antifašističko, onda je tu ime Zorana Đinđića zloupotrebljeno da bi se utamanilo i poslednje sećanje na taj mrski AVNOJ koji je stvorio mrsku Jugoslaviju. Ako smo hteli da dodelimo neku ulicu Đinđiću, to nije morao da bude baš Bulevar AVNOJ-a. Na zasedanju AVNOJ-a je kralju zabranjeno da se vrati u zemlju, ali ljudi sada hoće da vrate kralja. I kralj se vraća u velikom stilu – u obliku moštiju. Nisam stigao da pogledam neki rečnik i ne znam kada se te kosti preobraze u mošti, da li se to dešava odlukom crkve, da li su to ostaci svetaca ili kada god neki kralj umre, pa bio to kralj Milutin ili kralj Petar, mi ga donesemo u obliku moštiju. I prosto mi je neverovatno kako nama tih moštiju i tih sahrana, pogreba i premeštanja kostiju – nikad dosta. Ovde se javlja potreba za pravljenjem nekog zagrobnog rečnika. Ja sada u sebi čujem reči kao – moštana srž, presađivanje moštane srži. Znam da to ne postoji i da zvuči krajnje blesavo, ali dotle ide taj pritisak.

Ono što je razoreno u poslednjih 15-20 godina, osim države, fabrika i infrastrukture, i što ni u najmanjoj meri nije obnovljeno, to je sposobnost ljudi da se uopšte postide. Videli smo ljude koji su uhapšeni zbog prodaje ispita. Daleko sam od toga da pravdam profesore na univerzitetu u Kragujevcu, ali svako od njih je u jednom trenutku mogao da kaže – pa ovo je takvo društvo, spasavaj se ko može, svi to rade i zašto da budem idiot koji neće da se uklopi. Pretpostavljam da je na ljude koji su se poslednji odlučili da primaju novac da bi puštali studente na ispitu, ta sredina koja je već postala preovlađujuća, vršila izvestan pritisak da se i oni uklope – ne budi kvariigra. To je kao mafija, koja nekome dečaku kome su tek kupili odelo u Njujorku 30-ih godina, naredi da i on nekoga ubije, iako bi to mogao da uradi neko ko je već ubio 16 ljudi, ali oni mu daju da i on nekoga ubije da bi ga primili u bratstvo. Neki ljudi su prihvatali da prodaju ispite iz siromaštva, iz pohlepe, ali i iz želje da se uklope u sredinu. U tom smislu sam pesimista, jer da bi se bilo šta promenilo, prvo mora nešto da se shvati: ne znam nijednu drugu državu čiji stanovnici manje drže do istine nego što je ova u kojoj sam se rodio i živim.

Nigde nisam video takav nehaj naspram činjenica, takav otpor da se saberu dva i dva. Imam druga koji je inteligentan, koji je čestit, koji je duhovit, koji je zaljubljen u Slobodana Miloševića i ne može da prihvati činjenicu da politički atentati nisu mogli da budu izvedeni bez Miloševićevog naređenja ili znanja ili makar bez njegovog miga. Ljubav je ta koja njemu ne da da sabere dva i dva. I nije on jedini, ljudi ovde generalno odbijaju da obave tu prostu operaciju, nego kažu – nije ovo prava dvojka, ovaj plus je kriv, rezultat je neki sedmi. Prosto je neshvatljivo da ljudi tako malo drže do istine. Ima i ljudi koji se trude oko istine, ali oni su u tom rastvoru čestice koje bivaju pojedene, apsorbovane i izgubljene. Često mi se vraća Brehtov stih o ondašnjoj Nemačkoj: U tvojoj kući urla laž, a istina mora da ćuti. Skoro svakog dana pomislim – u tvojoj kući urla laž.

Mirjana Karanović:

U tvojoj kući urla laž,

a istina mora da ćuti. Je li tako?

Zašto te svuda hvale tlačitelji,

a potlačeni te okrivljuju?

Izrabljivani prstom ukazuju na tebe,

a izrabljivači hvale sistem

što je u tvojoj kući izmišljen.

A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,

krvav od krvi tvog najboljeg sina.

Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće

smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža

kao da vidi haramiju.

O Nemačka, bleda majko,

ala su te udesili tvoji sinovi,

da među narodima sediš kao ruglo

ili kao užas.

Svetlana Lukić: Slušate istoričara, Nikolu Samardžića.

Nikola Samardžić: Trenutno su karakteristične dve devize. Jedna je – ne damo Kosovo – koje odavno nije pod suverenitetom Srbije, a druga deviza je ona Veljina, kada su odlučivali da li će ulaziti u pregovore o vladi – ljudi, mora da se radi. Ne damo Kosovo – potpuno je besmisleno reći, jer konačno, Srbija ne odlučuje o statusu Kosova, nego to umesto Srbije čine Savet bezbednosti i Kontakt grupa. A to – hajde da radimo, znači – nemojte, ljudi, da kradete, možete da kraduckate, ali nemojte mnogo – što će reći da je posao ministra i dalje veoma unosan, pre svega zato što predstoje privatizacije velikih javnih preduzeća. MMF je još pre godinu dana dao neku vrstu ultimatuma Srbiji da završi privatizaciju NIS-a, koja će ukazati na opšti budući politički kurs Srbije. Dakle, da li će NIS biti prodat nekom evropskom ili evroameričkom konzorcijumu ili će biti prodat Rusima. Dakle, da li će Srbija ući u krug zemalja koje se reformišu, u kojima vlada sistem tržišne privrede, ili će Srbija zaista postati neka Putinova gubernija, po uzoru na Belorusiju. To je tačka na kojoj se lomi naša politika, ali to pitanje nije dovoljno vidljivo, jer je naša javnost uglavnom opsednuta pregovorima o vladi.

Pregovori o vladi su ovako nakazni i gotovo uvredljivi, pre svega zato što je napuštena forma koja predsedniku nalaže da odredi mandatara, koji se nakon toga bavi sastavljanjem vlade. Problem radikala je jedna od konstanti ovdašnje politike. Iako su najjača stranka u Srbiji, oni više nemaju istorijsko-politički legitimitet, dakle, glasovi za radikale nisu legitimni u istorijskom kontekstu, jer su zasnovani na idejama i vrednostima zločina, na idejama i vrednostima socijalne pravde i socijalne države koje više ne postoje ni u jednom efikasnom i uspešnom političkom i ekonomskom sistemu. I na kraju, mada je to veoma politički nekorektno reći – to su glasovi nepismenih. Mi imamo dva, možda i tri miliona funkcionalno nepismenih građana, dakle, građana koji nisu u stanju da pristojno obave nijedan posao i to su glasovi Srpske radikalne stranke. To je vrlo nekorektno reći, ali mislim da bi sociološke analize to dokazale. I zbog toga su ti glasovi nelegitimni. Naravno, opšte pravo glasa je demokratsko dobro savremene civilizacije i svih otvorenih demokratskih društava. S druge strane, uvek se može postaviti pitanje legitimiteta glasova, dakle, ko odlučuje o budućnosti, ko je kompetentan da o njoj odlučuje. I to nije nikakav politički elitizam, to je konkretna stvarnost koju mi doživljavamo od obnove višestranačke parlamentarne demokratije u Srbiji, od kraja 80-ih godina. Upravo su protesti kao 9, mart, Vidovdanski sabor, Šetnje, 5. oktobar, imali ulogu da skrenu pažnju tom nepismenom, zaostalom, polururalnom, konzervativnom delu Srbije na to šta su prioriteti. Svi ti protesti su bili glas jedne svesne manjine, koja je bila u stanju da artikuliše prioritete koje osećaju građani u celini, pa i oni koji nisu u stanju da ih izraze svojim glasom na izborima. Mislim da to je osnovni politički problem Srbije. Prioritet naših građana je ipak njihova ekonomska, materijalna i porodična budućnost, a ne ko će biti ministar telekomunikacija, niti kakav će biti definitivni status Kosova.

Kod nas postoji režim koji je ustanovljen na nomenklaturi, koja uspeva da opstane uprkos svim promenama. Ona je kao klovn u jednom od romana Stivena Kinga, koji živi u kanalizaciji i ubija i proždire decu. Na taj način se ostaci Miloševićevog režima pojavljuje u liku Borke Vučić, koja predsedava novim parlamentom, iako je jasna demokratska većina u Srbiji glasala protiv vrednosti koje ona zastupa, a te su vrednosti oličene i u tajnim tokovima novca koji se isisavao iz privrede i sa bankovnih računa građana i odlazio na Kipar. Naravno, taj klovn će postaviti pitanje – a šta je radila delegacija petooktobarske Srbije na Kipru, kada je trebalo utvrditi gde je taj novac nestao. To je pitanje za Mlađana Dinkića i G17 plus, kojima je Tadić, nažalost, ostavio dovoljno prostora da ospore njegovo pravo da ima  mandatara zadržavajući za sebe funkciju predsednika republike, koju je dobio neposrednim glasanjem građana. Ako je danas Demokratska stranka osnovno uporište demokratije i reformske politike u Srbiji, ona nedovoljno vodi brigu o ličnostima koje bi trebalo da budu simboli te politike. Gotovo se zaboravilo da je DS krenula u kampanju ističući Gordanu Matković kao svog kandidata za premijera. To rešenje je imalo simboličku vrednost, budući da je ona bila ministarka u vladi Zorana Đinđića, da je svoj posao radila veoma prilježno i korektno, da tu nije bilo nikakvih skandala niti nepravilnosti, da je taj predlog bio i politički korektan, u smislu da je ona bila jedina kandidatkinja za premijera ili premijerku Srbije. I ona je negde nestala.

Sada se pojavila kandidatura Božidara Đelića, ali se njegovo premijersko mesto ne osporava iz te kanalizacije, koju simbolišu radikalna i socijalistička partija, nego se osporava upravo iz onih krugova, koje su građani Srbije podnoseći ogromne žrtve izneli na vlast tokom petooktobarskog prevrata. To je nešto što bi trebalo da nas zabrine kao građane, koji su konkretnim ličnostima poverili konkretne mandate da sprovode jednu veoma konkretnu politiku. Katastrofalna greška Demokratske stranke je bilo podržavanje politike radikalne partije i Koštunice vezane za budućnost Kosova, katastrofalna greška je bila podrška radikalsko-socijalističko-narodnjačkom ustavu. To su one andrićevske greške, oni veoma simbolični pogrešni potezi. Ako stanete iza jedne ličnosti, morate u tom smislu biti dosledni. I mislim da je Demokratska stranka, kao ogromno telo demokratije u Srbiji, napravila grešku, ne zato što ovih dana prodaje Đelića da bi se dogovarala sa Koštunicom, nego zato što je prodala Gordanu Matković. Takve pogrešne odluke opisane su u književnosti i u političkoj teoriji. Naći ćete bezbroj primera koji vam ukazuju koliko u političkom, ljudskom i sudbinskom smislu takve odluke mogu biti dalekosežno pogrešne.

Svetlana Lukić: Kada gledam taj sto u Beču, stalno se zbunjujem – ko ono beše Tadićev, a ko Koštuničin savetnik?

Nikola Samardžić: Da, svi su oni pod stresom i holesterolom. Kosovski mit je konstanta srpske istorije i problem te istorije i uopšte modernizacije i reforme u Srbiji je nepostojanje jednog modernog ili postmodernog mita, koji bi kosovski mit učinio jednom vrstom tradicije, koja je jednom zauvek arhivirana. Obnovom kosovskog mita je počela dezintegracija Jugoslavije, a suočavanjem sa istorijskim ishodom tog mita završiće se dezintegracija Jugoslavije. Ja sam lično za to da Kosovo ostane u Srbiji, ako me pitate koji je moj lični stav – mada to nije stav LDP-a. To podrazumeva da se Albanci reintegrišu u politički sastav Srbije, da njihove partije učestvuju, sa srpskim i ostalim partijama registrovanim u Srbiji, na parlamentarnim izborima, što će reći da Albanac može biti premijer ili potpredsednik vlade i da će Veton Suroi biti ministar spoljnih poslova. Međutim, ja mislim da to ne želi većina građana Srbije. Ja želim da Kosovo bude deo Srbije, kao što mi nije smetalo da Slovenija ili Hrvatska ili Bosna ili Crna Gora u bilo kakvom statusu ostanu u zajednici sa Srbijom. Druga Jugoslavija je bila ogroman kulturni i privredni rezervoar, koji je Albancima mogao da pomogne da se delimično asimiliraju u svoje slovensko okruženje, kako bi kao nacionalna zajednica bili otvoreniji za komunikaciju sa okolnim svetom, kako bi usvojili tuđa znanja i iskustva i uključili se u modernizacijske procese. Nezavisnost Kosova će albansku zajednicu dovesti u situaciju u kojoj će ponovo biti upućena na sebe, opsednuta sama sobom kao svako konzervativno društvo. Kosovski Albanci će biti sopstvene žrtve i žrtve dezintegracije Jugoslavije, na onaj način na koji su svi podneli teret tog događaja, koji nije bio ni u čijem interesu, osim u interesu Slobodana Miloševića i njegovih pljačkaša i koljača.

Kosovo nikada neće dobiti onaj oblik nezavisnosti, koji danas priželjkuju albanski nacionalisti, jer ti oblici suvereniteta su osporeni u tekućim procesima evropskih integracija. Devetnaestovekovni san o albanskoj nacionalnoj tvrđavi, koja će biti novi albanski pijemont, zaista je odavno prevaziđen i u tom smislu niko u Srbiji ne treba da strahuje. Ovde se namerno podstiče strah da će Kosovo dobiti tu vrstu nezavisnosti. Nikada Kosovo neće imati tu vrstu sopstvenog suvereniteta, u smislu u kojem se suverenitet tumačio, doživljavao i bio stvarnost pre 100 ili 150 godina.

Naš pregovarački tim nastupa sa političke, vrednosne i etičke platforme, koju je definisala skupština Srbije u prošlom sazivu. Ta je platforma rasistička, naravno. Ta platforma doživljava Kosovo kao jedan neodređen, prazan prostor, koji u ogromnoj većini naseljavaju ljudi, koji to sasvim nisu. Pregovarački tim zastupa određene vrednosti, koje sama Srbija nije uspela da dostigne u svom demokratskom razvoju. Drugim rečima, ne možete zahtevati denacionalizaciju i restituciju na Kosovu, a da taj proces niste sproveli u samoj Srbiji. Ne možete zahtevati od Kosova da bude liberalno, demokratsko društvo, ako te vrednosti nisu većinske u Srbiji. I konačno, ne možete negirati veoma jasno izraženu volju albanske većine da dobije državnu samostalnost. Što se tiče samih pregovarača, veoma su problematična njihova osnovna uverenja i zaista se nedovoljno međusobno razlikuju izaslanici predsednika Tadića i premijera Koštunice. Ali pregovarački tim je odraz kohabitacione politike. Ne možete od pregovaračkog tima očekivati više od onoga što je stvarnost političke Srbije.

Jedan od osnovnih argumenata našeg pregovaračkog tima je taj da mi ne možemo svojom voljom ustupiti deo teritorije. Stav predsednika Tadića je da nećemo pristati na nezavisnost Kosova, ali i da nećemo ratovati. Tu se postavlja pitanje šta mi u stvari hoćemo. Ako je politika toliko udaljena od realnosti, stvoriće se jedan prazan prostor u kojem će se razviti vrlo nezgodna osećanja. Vi kod građana podstičete frustracije, koje prirodno potiču iz nacionalnog ponosa – taj ponos ima svaka nacija. Ako vi ta osećanja podgrevate, ako ih pothranjujete, naravno da ćete dobiti neki rezultat. Ali nama nije potreban rezultat osećanja poraza, frustracije i osujećenosti. Onoliko koliko Srbija polaže neku vrstu istorijskog prava na Kosovo, toliko istorijskog prava će Mađari polagati na Vojvodinu. Drugi problem koji otvara kosovizacija srpske politike u spoljnopolitičkom smislu je pitanje budućnosti Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Građani Republike Srpske srpske nacionalnosti su opredeljeni za samostalnost. Tu se postavlja pitanje genocida u Srebrenici, koji je ušao u međunarodno pravo presudom suda u Hagu. Načinom na koji se branila na tom suđenju, odgovornost za taj zločin Srbija je prebacila na svog zapadnog, siromašnijeg suseda, što zaista nije bilo fer. Vi ste te ljude tamo podsticali da zarate sa Bošnjacima, odobravali ste bombardovanje Sarajeva, koje je trajalo tri godine. Uništavan je taj grad, u kojem je na kraju nestala srpska zajednica koja je tamo živela 300 godina. Moj deda je imao fabriku u predratnom Sarajevu i mi imamo pravo da taj grad smatramo delom svog identiteta, bez obzira na to u kojoj će državi on biti – to nas ne interesuje kao Evropljane XXI veka.

Postoji istorijski argument da države nastaju genocidom i zato je genocid tako strašna i ozbiljna stvar. On poriče osnovne vrednosti savremene demokratske i liberalne civilizacije, koja bi trebalo da ukazuje na pojedince koji poseduju individualnost koja nije nacionalne prirode. I zaista je dirljiva odluka gradonačelnika Trebinja da se podigne spomenik jednom njihovom građaninu srpske nacionalnosti, koji je ubijen zato što je zaštitio svog prijatelja Bošnjaka. Ta Bosna je zapravo ostala ista vrsta inspiracije koja je Andriću donela Nobelovu nagradu. Ono što će se desiti u budućnosti jeste otvaranje političke krize, koja će liderima Republike Srpske otežati situaciju u kojoj su oni obavezani ugovorima, na koje su sami pristali, da nastave integraciju sa ostatkom BIH. Ta integracija se pre svega odnosi na stvaranje zajedničkih policijskih snaga. Naravno, taj problem nije vezan za identitet i za otpor državnoj integraciji sa bošnjačko-hrvatskom federacijom, već za vezanost srpskog društva za policiju. To je jedna organska sprega, instrument identifikacije. Pad Rankovića je bio udarac na srpski nacionalni identitet. Prve velike antirežimske demonstracije u Beogradu nakon 27. marta 1941. je bila Rankovićeva sahrana 1983. Naš reformski put, naš razvoj, naše integracije koje su nam potrebne u biološkom, ne u političkom smislu, nisu moguće s Legijom, Bulatovićem,Tomićem, Koštunicom i Jočićem. Dakle, bez pada Rankovića, drugog, trećeg ili četvrtog – to je kao onaj Radovan Treći – nemoguć je naš budući razvoj.

Modernizacija Srbije je jedan isprekidan put – kreni-stani, koji se često završava incidentima. Reformatori u Srbiji, ličnosti i organizacije, još uvek ne uspevaju da se nametnu većini srpskog društva kao njen organski deo. U kraljevini Jugoslaviji imali ste Milana Stojadinovića, koji je bio najveći reformator, koji je završio u izgnanstvu. Prvo je bio interniran u Keniju, a na kraju je završio kao reformator argentinskog monetarnog sistema, pa su mu podigli spomenik. Posle Drugog svetskog rata ste imali generaciju reformatora u Srbiji i Hrvatskoj, od kojih su jedni proglašeni anarholiberalima, a drugi ustašama. Zatim ste imali reforme Milke Planinc, koja je ipak uspela da stabilizuje ekonomiju i da obezbedi prostor Anti Markoviću, koji se opet pojavljuje kao neki stranac, kao neki ustaša u Srbiji, odakle ga proteruju u trenutku kada Srbija doživljava svoj neviđeni ekonomski uspeh. Onda dovode Dragoslava Avramovića, bio je tu i Milan Panić, onda dolazi Zoran Đinđić. Svi se ti ljudi doživljavaju kao stranci, kao neprijatelji, kao nama suštinski i organski tuđe ličnosti i oni bivaju proterani, vređani, ubijani.

Evo, govorimo na četvorogodišnjicu Đinđićevog ubistva. Taj dan je zaista simboličan. On pokazuje da mi kao svesna demokratska zajednica, ponoseći se tom tisućljetnom ili slavnom istorijskom prošlošću, nismo u stanju da vrednujemo trud pojedinaca koji ulažu u naš razvoj bez ikakvih ličnih interesa.To se pokazalo na primeru svih naših reformatora, koji su napuštajući ovu zemlju bili uspešni ma gde da su išli. A 12. marta će biti definitivno jasno da Zoran Đinđić sa onog sveta ima veći politički uticaj, ugled i snagu svojih misli i postupaka nego što ima celokupna politička elita koja danas vlada Srbijom ili učestvuje na njenoj političkoj sceni na bilo koji način. Ta okolnost bi trebalo da nas kao političko društvo navede na razmišljanje – gde su naši propusti i zbog čega nismo u stanju da stvorimo jednu novu političku generaciju. Zbog čega su naši političari zapravo neka vrsta klonirane nomenklature, koja već zalazi u duboke godine. Zbog čega nismo u stanju da usvojimo političke stavove i vrednosti, koje bi ovo društvo učinile srećnijim. U ovom trenutku, u kojem je Srbija opkoljena granicama koje ne može da prekorači, a to su istovremeno i granice njenih sopstvenih nesposobnosti, mi i dalje dižemo pogled u nebo, gde se sticajem prilika nalazi ne samo jedna značajna politička i istorijska ličnost, nego i jedna ideja za čijim ostvarenjem tragaju i oni koji tu ideju još uvek nisu u stanju da jasno formulišu svojim konkretnim političkim opredeljenjem.

Svetlana Lukić: Za vreme devetomartovskih demonstracija pre 16 godina, posle izlaska tenkova na beogradske ulice, u parlamentu Srbije vodila se rasprava između tadašnjeg ministra policije, Radmila Bogdanovića i jednog mladog poslanika.

Zoran Đinđić: Predsednik vlade, Zelenović, je na neverovatan način objasnio pojavljivanje tenkova na ulicama Beograda. Predsednik vlade je rekao da su republički organi zamolili JNA da spreči sudar demonstranata i građana koji su nameravali da se okupe protiv onih koji su demonstrirali. Te građane koji su nameravali da se okupe, niko nije video. Da li jedan predsednik vlade može sebi u takvom trenutku da dozvoli ovakvu stvar?

Radmilo Bogdanović: On uzima ovde, i iz izveštaja i iz događaja, samo ono što mu treba i glavno mu je da se okomi na ministarstvo.

Zoran Đinđić: Tako je u ovom izveštaju, na primer, iz govora Borislava Mihajlovića – Mihiza, koji je naveden kao jedan od govornika koji je pozivao na rušenje ustavnog poretka, navedeno da je on svoj govor završio rečima – lomiti, lomiti, lomiti. Ako uzmete taj govor, onda ćete videti da je on kao pisac upotrebio jednu metaforu i da pre toga –  lomiti, lomiti, lomiti, pretpostavljam da toliko smisla za literaturu imate, on kaže – To nakazno drvo neslobode, čiji koreni su delimično sasečeni, ali to drvo neslobode, koje još uvek ima neke grane, treba lomiti, lomiti, lomiti. I tu se završava njegov govor. To nakazno drvo neslobode, gospodo, je jedna metafora koja se odnosi na naš život, na naš poredak. Čovek može imati ovakvo ili onakvo mišljenje o tom govoru, ali on nije rekao – treba lomiti izloge. Jadno je to ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je prinuđeno da jednom uglednom piscu stavlja u usta poziv demonstrantima da lome izloge po ulicama Beograda.

Radmilo Bogdanović: Sve to što on mene pita, piše. Očigledno da gospodin Đinđić nije hteo to da pročita, jer hteo je ovo da prebaci sve na teret ministarstva.

Zoran Đinđić: Gospodine Bogdanoviću, vi me očigledno niste dobro razumeli. Kada sam rekao da očekujem od jednog ministarstva unutrašnjih poslova demokratske Srbije da bude na visini zadatka, ja nisam mislio na to da ministarstvo unutrašnjih poslova čita letke neke organizacije i da na osnovu toga donosi dalekosežne političke odluke, nego da ministarstvo unutrašnjih poslova analizira stvarno događanje u toj organizaciji, pa da vidi da li iza letaka stoji neka namera. Inače bi vas svaki treći dan neko mogao da uznemiri, da štampa 100.000 letaka u kojima će da kaže – sada ćemo da srušimo Beograđanku, treći dan ćemo da srušimo most na Savi i da vi svaki put reagujete kao da će to zaista da se desi.

Radmilo Bogdanović: Ja sam stekao utisak da gospodin Đinđić uopšte nema nameru da pogleda istini u oči.

Zoran Đinđić: Mi smo imali jedan susret od pet minuta sa nekim predstavnicima vlade i sa predsednikom vlade. On je, verovatno u to vreme znajući da tenkovi idu prema Beogradu, pokazao takvu ravnodušnost kakvu mogu pokazati samo apolitični ljudi. Jedino pitanje koje je on imao je bilo – ko je organizovao demonstracije i da taj koji ih je organizovao, treba da ih raspusti. To je isto kao kada biste imali jednu bebu koja bi htela da jede, a onda biste vi pitali ko su njeni roditelji, oni neka je nahrane i dok se oni ne pojave mene to ne interesuje, ona može da umre od gladi.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, vidimo se u ponedeljak, 12. marta, na našoj uobičajenoj šetnji od onih vrata republičke vlade do Novog groblja.

Emisija Peščanik, 09.03.2007.

Peščanik.net, 09.03.2007.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija