„Specijalna vojna operacija“ (zakonom je zabranjeno da se to naziva ratom) je počela loše, nastavlja se u svoj svojoj brutalnosti već više od godinu dana i ne nazire joj se kraj. Ipak, mnogi u Rusiji je podržavaju. Mada je veliki broj muškaraca pobegao iz zemlje kada je proglašena mobilizacija, ima mnogo dobrovoljaca koji grle žene i decu, ukrcavaju se u autobuse i odlaze na front. Savezna vlada je prvo obećala 300.000 rubalja svakome ko se prijavi da bi zatim povukla ponudu i naložila regionalnim upravama da podrže porodice regruta.
Guverneri su davali šta su mogli: novac i kupus, brašno i ogrev. Pakete smrznutih knedli. U Tuvi je svaka porodica mobilisanog regruta dobila po jednu živu ovcu. Od prijatelja i porodica se očekivalo da spreme regrute za front. Verske organizacije, volonterske grupe i građani su pozivani da priskoče u pomoć. I pomagali su, skupljali su vreće za spavanje i vojne čizme, komplete prve pomoći i pancire, donji veš i čarape.
Neki od mobilisanih ubrzo su se našli zaključani u kampovima za obuku bez dovoljno hrane, pa su im porodice doturale hranu kroz ogradu („kao životinjama u zoološkom vrtu“, smejali su se ukrajinski blogeri). Žene mobilisanih su se obraćale državnim vlastima, žalile se na lokalne zvaničnike i zahtevale da se proces bolje organizuje. Mobilisani su se oglašavali na društvenim mrežama: „Trenutno se nalazimo u blizini Belgoroda. Ima nas oko 500, svi smo naoružani, ali niko nema raspored. Već nedelju dana živimo u nepodnošljivim uslovima i ne znamo kuda idemo. Kupujemo hranu svojim novcem. Dobili smo oružje, ali ne na svoje ime.“
Taj video je objavljen na jednom patriotskom Telegram kanalu koji ima više od milion pratilaca. Kako su objasnili urednici kanala, „ovi muškarci gore od želje da brane svoju domovinu, ali ne shvataju šta se dešava. Za to su krivi sistemski problemi u ministarstvu odbrane.“
Očigledno je da je „specijalna vojna operacija“ krvavi fijasko. Ustalili su se izrazi kao što je „bakmutska mašina za mlevenje mesa“. Ali mnogi podržavaju taj fijasko. Angloamerički komentatori pribegavaju totalitarnim klišeima da bi objasnili ovu neobičnu činjenicu: pišu da su Rusima isprani mozgovi, da su oni depolitizovani i u paničnom strahu od policijske represije. Istoričari se okreću prošlosti da utvrde poreklo ovog fenomena. Ekaterina Pravilova, istoričarka koja se bavi carskom Rusijom, primećuje da su danas, kao i u 19. veku, oni kojima je dozvoljeno da govore u ime društva usko povezani sa državom i da je „među milionima ljudi koji podržavaju Putina i njegove planove o imperijalnom preporodu većina odrasla na državnoj propagandi. Oni ne preispituju mitove koje ta propaganda proizvodi. Uzbuđeni su zbog vojnih pobeda jer im ni škola ni crkva ne nude drugačije ideje. Mnogi od njih žive u bedi, a emotivnu utehu ne traže u samilosti, već u iluzornoj pobedi u ‘specijalnoj operaciji’.“
Ali zašto ljudi podržavaju rat čak i ako otvoreno kritikuju ratno vođstvo, metode i ciljeve? Na mrežama i u svakodnevnom životu, u zvaničnim obraćanjima i u viralnim strimovima ljudi u Rusiji se žale na kriminalno nekompetentne postupke i odluke svojih političkih i vojnih lidera. Osuđuju vojnu infrastrukturu, taktiku i strategiju. Najveće patriote su najoštriji kritičari. Uzmimo Igora Girkina, zvanog Strelkov. Međunarodni krivični sud mu je sudio u odsustvu za obaranje malezijskog putničkog aviona u julu 2014. dok je predvodio pobunu u istočnoj Ukrajini, tzv. Novorosiji. Girkin danas mirno živi u Moskvi i kritikuje poteze svoje države u ratu u Ukrajini.
Nedavno je izjavio da svi ruski vojnici koji se bore na ukrajinskom tlu mogu biti proglašeni ratnim zločincima jer „specijalna vojna operacija“ nije objavljeni rat, da zbog neuspele invazije ljudi širom sveta ismevaju rusku vojsku i da Putin koristi dvojnika za susrete sa civilima i da nikome nije dozvoljeno da mu priđe. Girkin otvoreno vloguje o stvarima koje bih se ja plašio da izgovorim zbog kazni u slučaju „diskreditacije ruskih oružanih snaga“.
Ima ljudi koji već robijaju zbog daleko blažih stvari. Jedna žena je nedavno na Telegramu napisala da je ruska vojska u martu 2022. bombardovala pozorište u Mariupolju koje su civili koristili kao sklonište. Osuđena je na 6 godina zatvora (iako je opisala istiniti događaj). Glavni Girkinov kanal na Telegramu ima 800.000 pratilaca. Često gostuje na drugim kanalima. Ljudi ga slušaju, citiraju i pozivaju se na njega u svakodnevnim razgovorima. On im daje parametre kritike države i vojske. I za sve to vreme on se šeta po Moskvi i uopšte se ne krije.
Girkin nije jedini. Aktivna onlajn zajednica vojnih blogera kritikuje državne lidere i politiku zahtevajući više rata, više imperijalizma, više nasilja. Oni preziru pravni poredak, a svoju patriotsku podršku pružaju rusko-sovjetskoj imperiji, koju veličaju zbog njenih ne-liberalnih kolektivističkih vrednosti. „Neka to reši narod“, poručuju vojni blogeri starim generalima. Ako pređu nepisane granice slobode govora, kada znaju previše ili nekom zasmetaju, bivaju uklonjeni sopstvenim metodama.
Izgleda da se to dogodilo Maksimu Fominu (alijas Vladlen Tatarski), najpoznatijem po tome što je vlogovao sa ceremonije u Kremlju povodom proslave pripajanja ukrajinskih teritorija Rusiji: „Pobedićemo. Sve ćemo pobiti i opljačkati. Vršiće se naša volja“. Fomin je ubijen 2. aprila na proslavi u restoranu čiji je vlasnik Jevgenij Prigožin, vođa Vagner grupe. Žena koju je ranije upoznao u Listvi, knjižari povezanoj sa Girkinom, uručila mu je zlatnu bistu izrađenu po njegovom liku. Ispostavilo se da je u bisti bila bomba. Osumnjičena je uhapšena već sledećeg jutra. Mediji su objavili celu priču o njenom zločinu do najsitnijih detalja, kao da su dobili već pripremljen tekst. Fomin je sahranjen kao heroj. Ruski mediji su za njegovo ubistvo okrivili Ukrajinu i pozvali na odmazdu.
Ostaje nejasno kako ljudi istovremeno kritikuju i podržavaju „specijalnu vojnu operaciju“. Kritikuju je zato što je podržavaju, a što je više kritikuju to je više podržavaju. Na pitanje zašto je ona neophodna pristalice obično navode dva razloga. Prvi je da je zemlja u opasnosti. Sa teme Nato saveza brzo se prelazi na jezički šovinizam i kulturalni rat, jer je domovina amorfan koncept: više se tiče jezika i društvenih odnosa nego nacionalnih granica i prava.
Drugi razlog je to što ne možemo da izneverimo naše momke, zajedno smo u ovome. To osećanje je više od prirodne reakcije ljudi koji se međusobno ispomažu da prežive teška vremena: ono je centralno za državnu propagandu, tajni sastojak njenih populističkih objava. Dok se zvanični ciljevi „specijalne vojne operacije“ stalno menjaju – da se Ukrajina očisti od nacizma, da se Rusija zaštiti od Natoa, da se oni koji govore ruski zaštite od jezičke represije, da se pobedi satanizam – njen zvanični slogan ostaje: своикх не бросаем, mi svoje ne napuštamo. Simbolizovana naizgled besmislenim slovom Z, to je moćna poruka.
Anonymous, London Review of Books, 12.04.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 25.04.2023.
UKRAJINA