Pobuna mladih danas podseća na pobunu mladih ’68. pre svega po reakciji sredine, naročito one kontrolisane: vaše je deco da studirate i učite, a ne da se bunite. No tada je to bio kontrolisani odgovor jednog stabilnog društva sa jasnom hijerarhijom moći, a danas je to kontrolisani odgovor društva u rasulu sa haotičnom, kapilarnom moći koja nema nikakvog autoriteta – sem nasilja. Po školama i fakultetima većini je jasno da je njihovo da se bune, jer više nema nijedne druge linije odbrane. Vi ste, deco, jedini koji još nešto možete da uradite. I upravo zato treba se nekih stvari podsetiti, da nijedno sletanje ne bude pad.
Kalendar je uvek neprijatelj revolucije: te praznici, te raspusti, te zimovanje, te letovanje, te upisi, te ispiti, te matura, te diploma… Poštovati kalendar je veština koja se u mnogim pobunama razvila, mogućna su prilagođavanja, kompromisi, pa i prisila, ako je potrebna. Masovna pauza u pobuni može biti odlična strategija, igra sa kalendarom može biti iskorišćena za najviši cilj – promenu školskog sistema u okviru promene društva, a na osnovu prakse isprobane za vreme pobune. I ništa nije bolje od proveravanja sopstvenih ciljeva na novim preprekama. Šta bi u današnjim okolnostima zapravo bila revolucija? Na osnovu mnogih izjava, usmenih i napisanih, realni povod bio je kap preko ruba, a ciljevi su opštedruštveni: normalizacija života, pravna država u svim granama vlasti, istrebljivanje korupcije – bar na državnom nivou, više jednakosti u svemu, posebno u zdravstvu i školstvu, zabrana govora mržnje i kliničke ludosti u javnosti (sa ukidanjem infektivnih medija), socijalna zaštita, zaštita svih manjina, razumna spoljna politika. Otprilike polovina su zahtevi istorijskih revolucija prethodna dva veka, druga polovina su zahtevi koji su sasvim nerevolucionarni – pre svega oni najvažniji, koji zahtevaju normalizaciju: ta znači i efikasnu birokratiju, i stabilne državne službe, i građanske, ako ne i malograđanske vrednosti: mir, udobnost, zadovoljenje osnovnih potreba. Društvo je toliko utonulo u blato da minimalni standardi izgledaju kao utopija. Revolucija, ruku na srce, izgleda sumnjivo konzervativna… No zabrinutost je suvišna: u normalizovanom društvu kultura će se već pobrinuti da niko ne zaspi u novoj udobnosti. Utopija na globalnom nivou nešto je neuporedivo opasnije.
Zato se vratimo domaćem, možda mogućnom mehuriću, društvu koje se zahteva. Na pobunu ne reaguje samo pobesnela vlast: tu su i pristalice! Jedni, ljubitelji i ljubljeni sadašnjeg sistema, daju izjave koje ne znače ništa, i samo najzaljubljeniji mogu da ih tumače kao podršku; drugi, koji su se suviše uživeli u šarenu lažu, kleče ili čuče; popovi, kao i obično, tu su da teološki objasne nužnost vlasti koja god je, dok je; i konačno, eto nam i očeva naroda, da donesu konačnu odluku o tome šta je srpstvu i njima u škripcu najpotrebnije. Najozbiljniji primer je izvesno lik koji se rado pojavljuje sa tradicionalnom srpskom kapom Šerloka Holmsa, Matija Bećković. Prvo je u nekadašnje društvo književnika uveo muške autore koji su znali skoro sva slova azbuke i skoro sve padeže, onda je po sličnom kriterijumu punio SANU. Pred rat i tokom rata snabdevao je borbenim izjavama svakoga ko je onako iskreno zaželeo da zakolje komšiju, siluje mu ženu i odveze sve električne aparate. Tokom rata izrekao je mnoge jake i skupe reči na Novom groblju, ali samo uglednim nacionalistima, od kojih nijedan nije pao na bojnom polju. Davne ’68. zalazio je u dvorište Filozofskog fakulteta da prodaje viceve, ali javno nije govorio. A i zašto bi, to su ionako bili studenti-idealisti, koji su hteli jednakost, blagostanje za sve i slobodu izražavanja, čuvao se za bolje prilike i bolju nadoknadu za pravu stvar, nacional-patriotizam. I dočekao ih je – rascvetao se kao smrdljevak u junu na prozoru junaka koji je uveo nacionalizam kao jedinu ideologiju. Nekadašnji ratni huškač se uspešno provukao kroz kraj Miloševića, bio je bogme i protiv njega, a i sad je krajnji trenutak da se oslobodi od Vučića i da nacionalizam povede u novu fazu. Bilo bi sasvim zadovoljavajuće da na tom putu zastane, ali ne među đacima i studentima.
Revolucija proizvodi nove mlade voditelje, kreativce, diplomate i savesne službenike, ali uvek se deo šljama provuče sa njom. Uvek su tu i mladi karijeristi. Jedini način odbrane je očuvanje kriterijuma, kada se jedanput uspostave. I podsećanje, kada se učini da je pobeda na dohvat ruke. No ništa nije dragocenije od pobune same, od sreće/vremena zajedničkog razumevanja.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
