Beograd 2010.

Jim Sumkay, Beograd 2010.

Izvinjenje umesto pomirenja

Oni koji prate mehanizme i procese tranzicione pravde u Srbiji znaju da Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) nije popularna institucija. Tribunal je suočen sa nepoverenjem, frustracijama, odbijanjem, lažima, političkim manipulacijama.1 Moja uvodna teza je da takvi stavovi ne govore mnogo o ciljevima, organizaciji, proceduralnim pravilima ili dostignućima MKSJ. Oni nam otkrivaju dominantnu društvenu i političku kulturu u Srbiji, po kojoj je samo postojanje Tribunala dovoljan razlog za njegovu negativnu procenu.

Zašto je to tako? U središtu dominantne srpske kulture nalazimo poseban odnos prema masovnim zločinima nedavno počinjenim u ime nacije. Njegova najvažnija odlika je poricanje istine, kao i nedostatak elementarnog ljudskog saosećanja sa stradanjem žrtava. Takav stav se može opisati kao kultura poricanja i moralne ravnodušnosti. Ova kultura predstavlja moralno pogrešan odgovor na jučerašnje zločine i ona se ne može opravdati. Dakle, dužnost srpskih elita i svakog pripadnika srpskog naroda jeste da radi na promeni postojećeg kulturnog obrasca. Radi se o dužnosti da na pravno, politički i moralno ispravan način odgovorimo na jučerašnje zločine. Tvrdim da bi važan deo ovakvog odgovora trebalo da predstavlja izvinjenje žrtvama i njihovoj zajednici, te da je, u kontekstu nasleđa jugoslovenskih ratova, ovakav pristup adekvatniji od strategije pomirenja.

Nakon ovog uvoda slede tri odeljka. Prvi govori o karakteru zločina počinjenih u ime srpske nacije. Drugi se bavi dominantnom srpskom kulturom: glavni argument je da je ova kultura nasleđe zločina.2Treći se bavi izvinjenjem. Konceptualna pitanja – ideja izvinjenja, njeni oblici i ciljevi – preispituju se u svetlu tvrdnje da priroda srpskih zločina nameće dužnost izvinjenja, i da ova dužnost funkcioniše i na zvaničnom i na međuljudskom nivou.

Kolektivni zločin

Nakon propasti režima koji je organizovao i sprovodio dugogodišnji masovni zločin3, ljudi se često spore oko prošlosti. Nesporazumi se tiču i činjenica i njihove interpretacije: šta se zaista dogodilo, zašto se to dogodilo, ko je to uradio i kako, da li je to ispravno ili nije, da li je danas važno ili nije? Ipak, smatram da su u svim poznatim slučajevima kriminalnih režima i masovnih zločina neke činjenice i neke procene nesporne. Prvo, što se tiče činjenica, svi masovni zločini predstavljaju tiču se ubijanja i povređivanja ogromnog broja nevinih ljudi. Drugo, na nivou interpretacije, osnovna procena takvih dela je nesporna: ona su loša i nijedno od njih ne može se opravdati.4 Nijedan istorijski, kulturni, ideološki ili politički argument u odbranu masovnog zločina ne može se prihvatiti kao relevantan u pokušaju objašnjavanja i procene takvih događaja.

U srpskom slučaju, ove dve činjenice govore nam sledeće: ozbiljne nepravde nanete skorijih godina, mogu se identifikovati kao zločini počinjeni od strane nekih Srba, u ime svih Srba, a protiv nesrpskog stanovništva. Dalje, identifikovaću Srbiju pod Miloševićem kao populistički zločinački režim, a njena nedela kao kolektivne zločine. Populistički zločinački režim je režim koji čini masovne zločine oslanjajući se na podršku većine svojih podanika, ili preciznije, na podršku onih podanika koji pripadaju grupi u čije ime režim vlada. Suštinski činilac ovih odnosa nije represija, već populistička integracija, koja obuhvata visok nivo ideološkog i praktičnog slaganja po pitanju zločina. Takvi zločini mogu se okarakterisati kao kolektivni zločini. Sledeći Lindu Radzik, kolektivni zločin je delo počinjeno od strane znatnog broja pripadnika jedne grupe, u ime svih pripadnika te grupe, uz podršku većine članova grupe, i protiv pojedinaca označenih svojom pripadnošću drugoj grupi.5

Kolektivni zločin je kvalifikovana podvrsta masovnog zločina, sa nekoliko karakteristika. Prvo, on se odvija kao koordinirano, hotimično delovanje velike grupe pojedinaca, institucija i organizacija. Drugo, opravdava se zaštitom nekog navodnog dobra grupe u čije ime režim deluje. Treće, zločin je ideološki, pravno i politički institucionalizovan i „normalizovan“: političke institucije, pravne norme i vrednosni sistem, verovanja i stavovi, sve je ovo oblikovano na način koji dopušta, opravdava i čini rutinskim nanošenje patnje onima koji su arbitrarno označeni kao neprijatelji. Četvrto, većina podanika režima internalizuje ovaj izvitopereni vrednosni sistem, uključujući i ubijanje i druge oblike naročito okrutnih povreda ljudskog dostojanstva.

Iz toga sledi da je kolektivni zločin nešto više od skupa pojedinačnih zločinačkih aktivnosti. Zato se njegova evaluacija ne može svesti na procenu zasebnih činova pojedinačnih počinilaca, saučesnika i posmatrača. Ovim se ne želi umanjiti značaj krivične pravde – ona ostaje jedna od najvažnijih odlika tranzicione pravde. Ali priroda ovog zločina zahteva pluralitet pristupa u procesima suočavanja sa prošlošću: potrebni su nam mehanizmi i strategije koje će uzeti u obzir specifične moralne i kulturne aspekte zločina i njegovih posledica.

Kultura poricanja

Za potrebe ove analize, ‘kulturu’ ću definisati kao način života jedne društvene grupe ili zajednice, uobličen standardizovanim procedurama i normativnim zahtevima koje regulišu veze, stavove i dela.6 Drugde sam pokušao da pokažem7 da je glavni zločinački kulturni stav pod srpskim populističkim zločinačkim režimom bilo poricanje istine. Ovo poricanje i dalje oblikuje dominantnu srpsku kulturu nakon promene režima, doduše na nov način. Dakle, možemo govoriti o dvema usko povezanim kulturama poricanja.8 U populističkom zločinačkom režimu, kultura poricanja predstavlja jedan od najvažnijih aspekata kolektivnih zločina. Ona se sastoji od obrazaca osećanja, spoznaje i ponašanja kroz koje većina ‘običnih ljudi’ podržava režim.

Drugo, u tranzicionom kontekstu, ova kultura označava dominantni grupno-specifični odnos prema bivšem režimu, počinjenim zločinima i njihovim posledicama. Vodeći kulturni obrazac sada se sastoji od empirijski primetnog odbijanja većine da se suoči sa elementarnim činjenicama iz nedavne prošlosti. Opet, on obuhvata razne modalitete osećanja, evaluacije i ponašanja koji odbijaju istinu o počinjenim zlodelima. Budući da više nema totalitarnog pritiska i manipulacije, čini se da je ova kultura stvar izbora.9 Koji je rezultat tog izbora?

Kultura poricanja u današnjoj Srbiji funkcioniše kao odbijanje da se prizna prava priroda onoga što se zna da se dogodilo. Preovlađujući kulturni i politički stav prema skorijoj prošlosti u Srbiji počiva na tvrdnji „ništa nismo zgrešili“: čak i da su „naša“ nedavna dela izazvala štetu i patnje, ona se navodno mogu politički i moralno opravdati. Posledica je da su, naročito posle ubistva premijera Đinđića 2003, najgora nasleđa prošlosti ponovo isplivala na površinu: odbijanje da se prihvati bilo kakva odgovornost za zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu; očuvanje destruktivnog jezgra tribalnog nacionalizma, prerušenog u očuvanje „pravih tradicija“ i „identiteta“; uzdizanje ratnih zločinaca na pijedestal nacionalnih heroja, praćeno odbijanjem da se prizna legitimitet MKSJ.10 Javni diskurs je kolonizovan autoritarnim obrascem „prijatelj-neprijatelj“, gde su neprijatelji ne-Srbi, međunarodna zajednica, i oni pojedinci i organizacije koji se trude da knjiga prošlosti ne bude zatvorena i koji insistiraju da put ka demokratiji u ovoj zemlji zahteva osudu zločina i izričito odbacivanje nacionalističkog nasleđa.

Glavni rezultat je očuvanje činjeničnog i moralnog neznanja među stanovništvom.11 Može se reći da je u pitanju kultura moralne ravnodušnosti. Neki će i dalje insistirati da se zločin uopšte nije dogodio; drugi će reći da nisu znali i nisu mogli znati šta se dešava; neki će, priznajući da su mnogi pobijeni, protumačiti ove događaje ne kao zločine nego kao „legitimnu odbranu nacionalnih interesa“ pa čak i „herojska dela“; drugi će, pak, priznajući da su se događale loše stvari, insistirati na tome da se radi o zločinima režima, koji se ne mogu povezati sa „običnim ljudima“. Intelektualna i politička elita će takođe oscilirati između doslovnog i interpretativnog poricanja i tvrdnji o primarnom značaju normalizacije i stabilnosti. Ove strategije otkrivaju da jučerašnja „etika zla“ ostavlja kao svoju najopasniju zaostavštinu političku kulturu u kojoj se previše ljudi upušta u samozavaravanje. Ti ljudi ne samo što odbijaju da priznaju elementarne činjenice o zločinima – on ne razumeju ili ne žele da razumeju razliku između ispravnog i pogrešnog, pravde i nepravde, dobra i zla.

U najkraćem, odbijanje da se razmišlja o prošlosti umnogome je doprinelo političkoj i normativnoj konfuziji, koja je efektivno poništila demokratsku nadu nakon promene režima. I građani i političke elite zatočenici su prošlosti. Tvrdnjom da je na delu pokušaj očuvanja temeljnih stubova diskreditovane prošlosti ne opovrgava se tvrdnja da Srbija odbija da se suoči sa nedavnom prošlošću. Ovaj paradoks je lako razrešiv: prošlost, kako je definišu današnje elite, nikad se nije ni dogodila. U smislu istinitosti, dominantna reprezentacija prošlosti samo je himera. U političkom i kulturnom smislu, ovo je revizionistički program koji oblikuje i brani novu verziju ideologije mitskog nacionalizma: nedavne zločine, počinjene u ime srpskog naroda, treba reinterpretirati tako da ih se integriše u novu pozitivnu predstavu nacionalnog identiteta.

Takav revizionistički poduhvat, kako nas uči komparativno iskustvo, nikad ne može potpuno uspeti. Ali u srpskom slučaju, on je proizveo teške posledice. Društvo je duboko podeljeno po pitanju posledica rata, zločina i političke i kulturne zloupotrebe njihove percepcije. Zid ćutanja i poricanja podignut oko nedavne prošlosti samo održava političko i kulturno stanje u kojem je linija između istine i laži o prošlosti nejasna, i gde se laži s lakoćom prevode u manipulativni politički diskurs. Umesto prepoznavanja istinskih žrtava zločina, Srbija je očuvala stare narative o samožrtvovanju, koji i dalje služe kao pribežište desničarskih političkih opcija, od srpske verzije liberalnog nacionalizma do srpske verzije uličnog fašizma. Mi smo nesposobni da ispunimo zahteve ljudskih prava, demokratije i pristojnosti danas, jer nismo spremni da se suočimo sa istinom o zločinima počinjenim u naše ime juče.

Izvinjenje

Naša je dužnost da radimo na promeni opisanog obrasca. Jedan manje važan razlog za to tiče se budućnosti Srbije: pretvaranjem da je prošlost irelevantna ili da nije loša nećemo njeno nasleđe učiniti ništa manje prisutnim. Ono što se dogodilo ne može se izbrisati nikakvom odlukom, ni iz našeg pamćenja, ni iz naše sadašnjosti – Srbija neće dostići demokratsku normalnost ukoliko se ne suoči sa prošlošću. Važniji razlog je vezan za prošlost i tiče se žrtava: to što se dogodilo je takve prirode da se ne sme zaboraviti. Ako mi, u čije ime se ubijalo, tvrdimo da knjigu prošlosti treba zatvoriti, ili ako poričemo i lažemo, onda šaljemo snažnu poruku: nama koji danas živimo u Srbiji nepravde počinjene u naše ime juče ostaju irelevantne; konkretno, patnja žrtava je irelevantna. A niko nema prava da tako nešto kaže.

Dakle, pitanje je šta možemo i šta treba da uradimo povodom skorije prošlosti. Da prvo razmotrimo jednu važnu kulturnu posledicu kolektivnog zločina: on stvara nove grupne identitete. Pre zločina svi smo bili moralno ravnopravni. Živeli smo kao pristojni građani u zajednici koja je priznavala principe moralne jednakosti, kako među građanima, tako i u načinu na koji je država tretirala svoje građane. Zatim su se stvari preokrenule: većina nekada pristojnih lhudi svrstala se uz jednu militantnu ekstremno nacionalističku grupu, postepeno prihvatajući ideologiju te grupe kao sopstveni vrednosni sistem. Ova grupa je došla na vlast „demokratski“, zahvaljujući podršci nove većine, i krenula da sprovodi svoju ideologiju, ponovo uz većinsku podršku. Usledila su masovna ubistva nevinih sugrađana.

Zaključak je jasan: za vreme zločina, moralna jednakost svih pripadnika napadnute grupe ukinuta je na najgrublji način, u ime nove moralne pozicije svih pripadnika grupe počinilaca. Nakon zločina, pripadnike ove dve grupe nalazimo pozicionirane kroz nasleđa onog što su morali da istrpe, onog što su učinili, ili onog što nisu učinili.

Prvo ćemo identifkovati žrtve, neposredne i posredne.12 Potom, pripadnike grupe u čije ime je zločin počinjen možemo razvrstati u tri podgrupe. Prva je ona čiju odgovornost određuje krivično pravo: počinioci, pomagači, vojne starešine, politički lideri itd. One koji nisu krivično odgovorni možemo podeliti na one koji su moralno krivi i one koji nisu. Prva grupa obuhvata posmatrače. Posmatrači su pripadnici grupe koji nisu krivično ili politički odgovorni, ali koji su na različite načine podržavali režim i njegovo delovanje. Oni zaslužuju osudu jer nisu prepoznali razliku između ispravnog i pogrešnog: izabrali su da podrže pogrešna verovanja, stavove i postupke. Konačno ’pristojne osobe’ su ljudi koji nisu ništa zgrešili. Oni nisu ni krivično odgovorni niti zaslužuju moralnu osudu. Ipak, ostaje pitanje da li su ovakve osobe oslobođene od svake dužnosti prema žrtvama, ili treba da se suoče sa pitanjem ispravnog stava prema nasleđu postupaka počinjenih u njihovo ime. Ovome ću se još vratiti.

Postoji jedno optimističko sagledavanje krivične pravde i njenog uticaja na kulturni milje. Uz kažnjavanje počinilaca, dokumentovana presuda motivisaće posmatrače da shvate da su pogrešili. Ovo se ponekad naziva „doprinosom Haškog tribunala sužavanju prostora za poricanje“.13 Ali krivična pravda – i međunarodna i domaća – nije promenila dominantnu percepciju zločina u Srbiji. Kad se suoče sa konkretnim činjenicama o konkretnom slučaju, većina onih koji odbijaju istinu pomeraju poricanje na drugi nivo, tvrdeći na primer da je MKSJ antisrpska institucija, ili da je određeni zločin bio tek „legitimna odbrana nacionalnog interesa“. Ponavljam, držim da je krivična pravda centralni mehanizam odgovornosti u okviru onoga što nazivamo tranzicionom pravdom. U određenim istorijski poznatim postzločinačkim kontekstima, ona je doprinela promeni dominantnih kulturnih obrazaca.14 Ali imajući u vidu prirodu srpskih zločina, čini se da krivična pravda, uzeta sama za sebe, ne može promeniti dominantne srpske stavove prema skorijoj prošlosti. Što je najvažnije, krivična pravda ne može da se suoči sa moralno relevantnim nasleđem zločina koje osećaju žrtve, njihova grupa i zajednica.

Sledi da se pokušaj identifikovanja dodatnih mehanizama odgovora na nedavno počinjene zločine mora fokusirati na delegitimizaciju dominantne kulture, sa jedne strane, i na moralna prava žrtava, sa druge. Ako su zločinom zaista stvoreni novi identiteti, onda je neophodno zapitati se o moralno relevantnoj vezi između članova ovih novih grupa. Suština ovog odnosa trebalo bi da bude u pravima onih koji pripadaju grupi žrtava i dužnostima onih koji dele grupni identitet sa počiniocima. To je asimetričan odnos koji ukazuje na različite pozicije članova grupe žrtava, s jedne strane, i grupe počinilaca, s druge. Princip moralne jednakosti koji je ukinut zločinom ostaje ukinut u tranziciji, iako ova suspenzija sada zadobija drugo značenje. Ona prvo ukazuje na to da žrtve i njihova zajednica imaju posebna prava: oni imaju pravo da zahtevaju odgovarajuću reakciju od onih povezanih sa zločinom. S druge strane, počinioci i pripadnici njihove grupe nemaju nikakve prava da bilo šta zahtevaju ili očekuju od žrtava. Njihova moralna pozicija temelji se na dužnostima. Konkretno, njihov moralni položaj zahteva odgovarajući odgovor svakoga od njih. Šta je odgovarajući odgovor zavisiće od odnosa pojedinca prema zločinu – da li je nešto zgrešio ili nije – ali osnovna tvrdnja je da promenom grupne etike zločin kompromituje moralni integritet svakog člana.

Ovaj nedostatak moralne jednakosti dveju grupa i njihovih pripadnika predstavlja problem za strategiju utemeljenu na pomirenju. Pomirenje zahteva saglasnost dveju grupa da se prevaziđu najgora nasleđa prošlosti i da se krene u zajedničku budućnost na nekonfliktan način. Ova strategija pretpostavlja da se dve strane međusobno pritnaju kao ravnopravne. Ali, ponavljam, ova ravnopravnost ne postoji, i pitanje je šta treba učiniti da bi se ona povratila. Najkraći odgovor glasi: mi, Srbi, moramo priznati zločin.15 Priznanje je čin, ili tačnije, proces odgovora na zločin, gde javno kažemo da smo svesni činjenice da su se ubijanja, i druge vrste najbrutalnijeg povređivanja nevinih ljudi, nedavno dogodila, i da su ti zločini počinjeni u naše ime. Priznanje činjenice trebalo bi da bude praćeno normativnim priznanjem, koje treba da formuliše sledeće izjave: zločin je bio pogrešan; nije smeo da se dogodi; nijedan argument ga ne može opravdati; on se ne sme poricati; moramo pronaći odgovarajući odgovor na njega; glavni primaoci ovog odgovora treba da budu žrtve i njihova zajednica.

Ovako shvaćeno, priznanje se približava ideji izvinjenja. Izvinjenje je složena strategija, koja zahteva preciznu idenitifikaciju aktera, sadržaja, ciljeva, emocionalne autentičnosti i vremena kada se ono treba izreći.16 Potpuno teoretsko razmatranje koncepta izvinjenja prevazilazi okvire ovog rada, i samo ću se ukratko pozabaviti nekim njegovim karakteristikama, ostajući pritom fokusiran na kontekst srpske nevolje. U uvodnom smislu, izvinjenje je prizanje zločina praćeno izjavom o žaljenju. Nešto detaljnije, izjava ili gest, kroz koje osoba, grupa, organizacija ili politička zajednica: 1) priznaju da je loše (štetno, uvredljivo, neodgovarajuće) delo17počinjeno, 2) prihvataju odgovornost za to delo, 3) saopštavaju žrtvi svoje žaljenje, i 4) obećavaju da se takva dela neće ponoviti.18

Iz perspektive aktera, izvinjenje je proces komunikacije dveju strana: počinilaca (i/ili onih sa njima povezanih, uključujući grupe, organizacije i političke zajednice kojima pripadaju), i žrtava (i/ili onih sa njima povezanih, kroz porodične veze, emotivnu privrženost, grupnu ili političku pripadnost). Takva široka identifikacija dveju strana pokazuje da komunikativna praksa izvinjenja može obuhvatati široku kombinaciju aktera. U svojoj klasičnoj studiji o izvinjenju Nicholas Tavuchis pravi razliku između sledećih kombinacija aktera: „1. interpersonalno izvinjenje jednog pojedinca drugome, ili jedan na jedan, 2. izvinjenje pojedinca kolektivu, ili jedan mnogima, 3. izvinjenje kolektiva pojedincu, ili mnogih jednome, 4. izvinjenje jednog kolektiva drugome, ili mnogih mnogima“.19 Priznajući značaj ovih kombinacija aktera u slučaju kolektivnog zlodela, osvrnuću se nakratko samo na interpersonalna izvinjenja, poredeći ih sa zvaničnim. Ovaj uski izbor vođen je ubeđenjem da – imajući u vidu prirodu srpskih zločina – interpersonalna izvinjenja predstavljaju osnovu procene značaja svake druge kombinacije aktera.

Zvanična izvinjenja su izrazi žaljenja izrečeni od strane političkog režima koji predstavlja zajednicu ili grupu u čije ime su činjeni zločini. U zavisnosti od toga ko je bio glavna meta zločina, primalac zvaničnog izvinjenja može biti druga politička zajednica, etnička, socio-kulturna ili rasna grupa, ili grupa čiji je identitet definisan zločinom, pa čak i pojedinac. Sudeći po impresivnom broju takvih zvaničnih činova, reklo bi se da živimo u doba političkog izvinjenja.20 Lideri postjugoslovenskih država sledili su ovaj trend, i pružili svoj doprinos.21 Njihove pokajničke izjave najčešće su dočekivane uzdržano, sa skepsom, nepoverenjem, pa čak i cinizmom i otvorenom agresivnošću. Poslednje dve reakcije, očigledno radikalnije u svojoj negativnosti, dolazile su od građana i organizacija u državama čiji su lideri upućivali izvinjenja. Iako se takve reakcije mogu protumačiti kao još jedan dodatak već prebogatom arsenalu oblika poricanja, jedna stvar zaslužuje pažnju: ovi često nacionalistički povici protiv zvaničnih izvinjenja dovode u pitanje ideju predstavništva, koja pretpostavlja da su građani poverili svojoj vladi ovlašćenje za izvinjenje. Ova karakteristika po svemu sudeći smeta i primaocima. Dominantni skeptični argumenti koji dolaze, na primer, iz Bosne, tiču se problema autentičnosti zvaničnih izvinjenja: ona se ponekad doživljavaju kao neiskrena, pragmatična, kalkulantska, ili u najgorem slučaju, lažna. Ali čak i da zvanična izvinjenja nisu rezultat neprincipijelnih motivacija, problem delegiranja ostaje. Budući reprezentativna, ova dela ostaju posredna, formalna, pa tako često nemaju one odlike koje žrtve i njihova zajednica s pravom smatraju neophodnim za autentičnost: iskren pokajnički stav, iskazan i rečima i iskrenim žaljenjem.

Povećana sposobnost i verovatnoća, za autentičnost možda je najvažniji razlog da se okrenemo interpersonalnom izvinjenju. To je čin gde se ja obraćam žrtvi, ili onima sa njim ili njom povezanim kroz porodične veze ili druge oblike emocionalne ili gupne privrženosti. Sadržajno, prvo je neophodno da priznam činjenicu zločina i njegovu moralnu težinu; drugo, treba da kažem da sebe smatram suodgovornim za zločin; treće, treba da pokažem žaljenje i osećanje tuge i srama; četvrto, treba ili da obećam da takve stvari više neću ponavljati (u slučaju da sam neposredno ili posredno doprineo kolektivnom zločinu), ili da ću sve učiniti da sprečim druge pripadnike moje zajednice da se ponovo upuste u zločinačka dela (u slučaju da ja lično ništa loše nisam učinio).

Poslednji pomenuti element interpersonalnog izvinjenja ukazuje na specifične zahteve samoidentifikacije onoga koji se izvinjava. Kad se nekome izvinjavam, govorim u svoje ime, ali ne govorim samo u prvom licu jednine. Jedna važna odlika autentičnosti interpersonalnog izvinjenja jeste priznanje moralne težine moje pripadnosti grupi. Drugim rečima: treba da se izvinim kao Srbin. Ovaj uslov proizilazi iz prirode zločina, prirode patnje žrtava, te iz prirode njihovog legitimnog očekivanja prema svakom članu zajednice u čije su ime zločini počinjeni. Ponavljam, sadržaj mog izvinjenja (naročito njegova četvrta karakteristika), zavisiće od toga kako sam se držao tokom zločina – da li sam mu posredno doprineo, da li sam bio pasivni posmatrač, ili sam se ponašao onako kako bi trebalo da se ponaša pristojna osoba. Ali niko nije oslobođen dužnosti da se izvini. Uzmimo, na primer, jednog pristojnog člana srpskog društva, nekog ko nije počinio ništa zakonski kažnjivo niti moralno loše. Ta osoba se možda nikad nije slagala sa zločinom, možda se javno od njega distancirala, ili se možda čak i aktivno suprotstavljala. Pa ipak, primaoci izvinjenja – žrtve i njihovi bližnji – ne znaju, niti im je dužnost da znaju za pristojnost te osobe. Ako je neko ubijen, ili na drugi način povređen od strane nekih Srba, u ime svih Srba, zato što nije bio Srbin, ne možemo zahtevati od preživelih i onih koji i dalje na neki način pate, da indvidualizuju svoje iskustvo i njegov uzrok. Posle promene režima, pripadnici oštećene grupe nemaju razloga za pretpostavku da vrednosti koje su podsticale zločine više nisu ključne vrednosti moje grupe. Očigledno, u svetlu užasnog iskustva, oni nemaju razloga da misle da smo u međuvremenu postali bolji, pristojniji ljudi.

Linda Radzik definiše prirodu očekivanja izvinjenja kroz pojam „opravdanog straha“:

„Čak i ako verujem da nisi ubijao svojim rukama, ne znam šta misliš o onima koji jesu. Ne znam da li si ih podsticao ili podržavao. Ne znam da li ćeš se i ti nekad ponašati kao oni. Zato te se bojim. Ako se izviniš, ako izraziš žaljenje, imaću manje razloga za strah, i možda ćemo pronaći način da zajedno živimo u miru.“22

Za sve nas koji delimo kolektivni identitet sa zločincima, izvinjenje predstavlja delovanje iz dužnosti. Umesto privatnog čina, ili niza privatnih činova izolovanih pojedinaca, interpersonalno izvinjenje je proces u kojem svaki pripadnik srpskog naroda treba da pokuša da povrati moralni univerzum u ispravno stanje. Obratite pažnju da se ne radi o povraćaju moralnog univerzuma u pređašnje stanje – oni ubijeni u naše ime neće oživeti; većina počinjenog zla se ne može ispraviti. Ali ako priznamo moralnu izopačenost onoga što se dogodilo i pokažemo iskreno žaljenje zbog toga, time barem simbolično ukidamo srpsku praksu isključivanja žrtava i njihovih zajednica iz moralnog univerzuma ravnopravnih ljudi.

Kad se izvinjavamo, ne očekujemo ništa za uzvrat. Ja nemam prava da očekujem oproštaj ili pomirenje. Ponavljam, ja to radim iz dužnosti. Ili možda, jedino što očekujem, ili čemu mogu da se nadam, jeste da će moje izvinjenje pomoći žrtvi.

Proširena verzija izlaganja na konferenciji „Prihvatanje različitosti: Ljudska prava i izazovi pomirenja“; Panel: „Odluke MKSJ i nacionalni narativi: Činjenice vs. mitovi“, Sarajevo, 29-30. aprila 2011.

Osnovna literatura:
Nenad Dimitrijević: Dužnost da se odgovori – Masovni zločin, poricanje i kolektivna odgovornost, preveli Dejan Ilić i autor, Fabrika knjiga 2011.
Jon Elster: Svođenje računa – Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi, grupa prevodilaca, Beogradski krug 2005.
Stenli Koen: Stanje poricanja – Znati za zlodela i patnje, prevela Slobodanka Glišić, Fabrika knjiga 2003.

Preveo sa engleskog Ivica Pavlović

Fotografije: Jim Sumkay

Peščanik.net, 24.11.2011.


________________

  1. Vidi, između ostalog: Diane Orentlicher, Shrinking the Space for Denial: The Impact of the ICTY in Serbia (Beograd: Center for Transitional Processes, 2008); Patrice McMahon and David Forsyth, “The ICTY Impact on Serbia: Judicial Romanticism Meets Network Politics”, Human Rights Quarterly, Vol. 30, No. 2, 2008; Marlene Spoerri-Joksić and Annette Freyberg-Inan, “From Prosecution to Persecution. Perceptions of the ICTY in Serbian Domestic Politics”, ASSR Working Paper, 2/2008, Amsterdam School for Social Science Research; Igor Bandović (ed.), The Activity of ICTY and National War Crimes Judiciary (Beograd: Belgrade Centre for Human Rights, 2005).
  2. U prvom i drugom odeljku naveden je samo sažetak koncepata kolektivnog zločina i kulture poricanja. Za opširnije teoretsko izlaganje, vidi moju knjigu Duty to Respond. Mass Crime, Denial and Collective Responsibility (Budapest: CEU Press, 2011).
  3. Masovni zločin je režimsko ili režimski podržavano kriminalno delovanje, koje se identifikuje na osnovu sledećih elemenata: broj počinilaca, broj žrtava, karakter i tipovi povreda ljudskih prava, uloga političke vlasti, ideološka osnova zločina, način na koji se biraju žrtve, priroda odgovora glavnih učesnika na nepočinstva i njihova opravdanja, ozbiljne moralne i političke posledice koje su usledile i koje prevazilaze neposrednu štetu i patnju žrtava.
  4. “Takve ‘činjenice’ jednostavno ne dopuštaju interpretaciju, nijedno značenje događaja…“ – Christopher Browning, “German Memory, Judicial Interrogation, Historical Reconstruction”, prema Saul Friedländer (ur.), Probing the Limits of Representation. Nazism and the ‘Final Solution’ (Cambridge, MA: Harvard University Press: 1992), 30.
  5. Linda Radzik, “Collective Responsibility and Duties to Respond”, Social Theory and Practice, Vol. 27, No. 3, 2001, 456.
  6. Michelle Moody-Adams, Fieldwork in Familiar Places. Morality, Culture, and Philosophy (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1997), 83.
  7. Nenad Dimitrijević, “A Continuity of Silence in Serbia: From the Irrelevance of Human Rights to Collective Crime, and Beyond”, in Gurminder Bhambra and Robbie Shilliam (eds.), Silencing Human Rights. Critical Engagements with a Contested Project (Houndmills: Palgrave Macmillan, 2009).
  8. Kultura poricanja javlja se u mnoštvu oblika. Za detaljniju analizu drugačijih oblika vidi Stanley Cohen, States of Denial. Knowing About Atrocities and Suffering (Cambridge: Polity Press, 2001).
  9. Naravno, tvrdnja da je ova kultura stvar izbora podrazumeva da nema ničeg „organskog“, „duboko tradicionalnog“, ili „autentičnog“ u ovom normativnom sistemu. On je stvoren pod starim režimom, i održavan u životu nakon promena konsenzusom političkih i kulturnih delatnosti današnjih elita. Konačno, većina stanovništva ga je dobrovoljno prihvatila.
  10. Prema anketi Beogradskog centra za ljudska prava iz decembra 2009, 72 procenta ispitanika ima negativan stav prema Tribunalu; objašnjavajući razloge za ovaj stav, ispitanici tvrde da je Tribunal pristrasan, antisrpski, nelegalan, ili da je pod uticajem SAD. Nadalje, 55 odsto veruje da Radovan Karadžić nije kriv, 64 odsto se protivi hapšenju Ratka Mladića i njegovom isporučenju Hagu.
  11. Prema istraživanju stavova o jugoslovenskim ratovima iz 2004, samo 50 odsto ispitanika tvrdi da je čulo da je Sarajevo bilo pod opsadom preko tri godine, od čega 40 procenata smatra da se opsada zaista i odigrala, a samo se 16 odsto slaže da je u tim dešavanjima bilo ratnih zločina. Isto tako, 71 odsto je čulo da su otkrivene masovne grobnice albanskih civila ubijenih 1998-1999, od čega 31 odsto smatra da je to istina, a 25 procenata da se radi o ratnom zločinu. – Igor Bandović (ur.), supra napomena 1, 336.
  12. Ova identifikacija zasnovana je na tipologiji patnje žrtava. Vidi npr. Jon Elster, Closing the Books. Transitional Justice in Historical Perspective (Cambridge: Cambridge University Press, 2004), 168.
  13. Diane Orentlicher, Shrinking the Space… supra napomena, 1.
  14. Vidi Mark Osiel, Mass Atrocity, Collective Memory, and the Law (New Brunswick: Transaction Publishers, 1999); Carlos Santiago Nino, Radical Evil on Trial (New Haven: Yale University Press, 1996); Ruti Teitel, Transitional Justice (New York: Oxford University Press, 2000).
  15. Dva izveštaja koja je priredila Diane Orentlicher – o učinku MKSJ u Bosni i Srbiji – pružaju empirijski uvid u oprečna moralna očikivanja i poglede. Dominantni srpski stav je odbijanje priznanja činjenice i moralnog uticaja zločina; dominantni bosanski stav je očekivanje da se takvo priznanje formuliše i izrazi; Diane Orentlicher, That Someone Guilty Be Punished: The Impact of the ICTY in Bosnia (New York: Open Society Institute, 2010); Diane Orentlicher, Shrinking the Space… supra napomena, 1.
  16. Vidi npr. Nick Smith, I Was Wrong. The Meaning of Apologies (Cambridge: Cambridge University Press, 2008), 28; Aaron Lazare, On Apology (Oxford: Oxford University Press, 2004), 22; Luc Bovens, “A Plea for Apologies”, Manuscript (in file with N.D.), 2007.
  17. “Delo” se ovde razume u širem smislu, koji uključuje i izražavanje pogrešnih vrednosnih sudova, stavova, verovanja, osećanja itd.
  18. Za detaljniju analizu koncepta izvinjenja, vidi Kathleen Gill, “The Moral Functions of an Apology”, in Rodney Roberts (ed.), Injustice and Rectification (New York: Peter Lang, 2005), p. 112. et passim; Nicholas Tavuchis, Mea Culpa. A Sociology of Apology and Reconciliation (Stanford: Stanford University Press, 1991), 15.
  19. Nicholas Tavuchis, supra napomena, 17, 45.
  20. Za empirijski pregled i konceptualizaciju zvaničnih izvinjenja, vidi npr. Melissa Nobles, The Politics of Official Apologies (Cambridge: Cambridge University Press, 2008), Kindle Edition, Location 136-38; Ruti Teitel, “The Transitional Apology”, in Elazar Barkan and Alexander Karn, Taking Wrongs Seriously. Apologies and Reconciliation (Stanford: Stanford University Press, 2006), Kindle Edition, Location 1475-79.
  21. Za detalje vidi Žarka Radoja, “Sorry Seems to be the Hardest Word”, E-novine (Beograd), 29/10/2010
  22. Linda Radzik, supra napomena 5, p. 465.