Stensil sa natpisom na engleskom:  Budućnost pripada robotima
Budućnost pripada robotima, foto: Slavica Miletić

Danas kad postajem ambasador… Da li tako da počnem ceremonijalno obraćanje PREDSEDNIKU, kad me jednom postavi Visokim Ukazom? Moram da proučim ima li u tim prilikama kakve svečanosti! Ko će biti ceremonijal majstor? Vulin. Može, on je vičan vežbi sa sabljama! Da li treba da stojim pred PREDSEDNIKOM? Ili možda da sedim na ivici nekog kanabea, kao u Ovalnoj sobi?

Ma, čim se pročulo po medijima (ko li je samo pustio glas?) da PREDSEDNIK u tišini, bremenitoj njemu svojstvenom kontemplacijom, razmišlja da me postavi za ambasadora, skočili su opozicioni varvari sa društvenih mreža.

Moraću da se našoj javnosti malo bolje predstavim.

Rođen sam u porodici poštene inteligencije u doba poznog komunizma. Ne sećam se svih dobrobiti tog društveno-političkog uređenja. Sa nostalgijom, međutim, sećam se dede Jugoslovena, osnivača jednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, utemeljivača uglednih nedeljnih informativnih novina, koje su se u međuvremenu izvitoperile u vodećeg kritičara PREDSEDNIKA. Vaspitavan sam u jugoslovenskom duhu dijalektičkog marksizma… Ne, ovo neće biti dobro, kakav sad jugoslovenski duh, komunizam. Ta, prva mi je dužnost da vodim računa o PREDSEDNIKU.

Rođen sam u porodici mog pra-pra strica Nikole Pašića, srpskog državnika, premijera nekoliko kraljevskih vlada, predsednika rusofilske Radikalne stranke, što je odredilo moj životni put, naročito kada sam 2012. godine, u punom sjaju, zakoračio na javnu scenu kao spoljnopolitički savetnik predsednika Tomislava Nikolića. Vaspitavan sam u tradicionalnom pravoslavnom srpskom duhu. Prema Rusiji sam, kao svaki dobar Srbin, gajio strah i poštovanje… Uh, ne ni ovo neće biti dobro. Ta, koliko pre neki dan sam, uzgredno ubrisavši onu Zaharovu, ženu niskih strasti, naglasio da je PREDSEDNIK, zamislite PREDSEDNIK! dreždao pred dverima Vladimira Vladimiroviča nekoliko sati. Ne, ne bih na to podsećao PREDSEDNIKA, pored svih njegovih bolnih problema.

Rođen sam u kosmopolitskoj porodici. Moja baka po majci bila je Jevrejka. Vaspitavan sam u slobodnom, internacionalističkom, takoreći mondijalističkom duhu, što je za diplomatu u nastajanju, latinski, in statu nascendi, od presudnog značaja. Od bake sam naučio nešto hebrejskog, o tome su pisale čak i državotvorne Novosti, premda u Telegrafu stoji da je bio jidiš. Ko će ga znati! U svakom slučaju, tri godine sam proveo u Izraelu kod rodbine, što mi je omogućilo prve diplomatske korake. Obratio sam se na hebrejskom izraelskom ambasadoru, nikad to neću zaboraviti, taj duh slobode i internacionalizma… Dođavola, a šta će reći Njegova svetost Irinej na ovo? Možda će upitati samog PREDSEDNIKA. A NJEGA niko ne sme da uznemirava. Ne zbog mene!

Tako sam se uzrujao! Ne bih mogao da podnesem da ON mora da se uznemiri zbog mene. Uostalom, šta je koga briga u kakvoj porodici i sredini sam se rodio. Za diplomatiju to nije bitno. Važno je, na primer, obrazovanje.

Studirao sam i završio prava. Studirao sam solidno, temeljno, celih osam godina, naravno duže od PREDSEDNIKA, najboljeg studenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ikad. Nisam znao da idem NJEGOVIM tragovima kad sam se 2002. upisao na prava. A da sam znao, e samo da sam znao, diplomirao bih na tom istom fakultetu. Gde sam diplomirao? Pa šta biste vi hteli? Bilo je to davno, davno, još prošle nedelje… ta, šta mi je, (bio sam u nekoj poseti, kad ono, na televiziji Mićko u nekoj opskurnoj emisiji sa još dvojicom). Hteo sam da kažem, bilo je to davno, mislim još 2010. godine, to kad sam diplomirao. Sa nostalgijom se sećam svojih studentskih dana na Pravnom. Debatni klubovi, takmičenja, naučni skupovi! A, takođe, dobro se sećam master studija na Fakultetu političkih nauka. Tako zanimljivo! Onda, posao u Institutu za političke studije, naravno, naučno-istraživački posao, tako mi i priliči! Kako su me primili u naučni institut kad sam toliko dugo studirao? Lepo, vrlo lepo su me primili. Nažalost, zbog kosovsko-metOhijske drame, morao sam svoj status tamo da zamrznem… Neee, neće ni ovo ići, sećam se svega pre i posle diplomiranja, a diplomiranje sam zaboravio! Ljudi prosto ne mogu da veruju u kojoj meri je lako potisnuti sećanja na neprijatne sitnice… Ipak, PREDSEDNIK bi se mogao uzrujati. Jer, on se dobro seća kako je diplomirao, i to sa čistom desetkom kod one veštice, njegove mrziteljke. Zato što je ON veliki čovek.

Kako sam se samo uzrujao! Ne bih mogao da podnesem da se ON uznemiri zbog mene. Uostalom, šta je koga briga za moje obrazovanje. Za diplomatiju to nije bitno. Važno je, na primer, političko iskustvo.

Još kao veoma mlad, priključio sam se pokretu Otpor. Eto, i dan danas je sačuvano sećanje na taj deo moje blistave političke karijere. Sad ga objavljuje jedna izdajnička američko-luksemburška televizija. Ali, neka. Snimak govori za sebe. Tamo sam naučio kako da se držim pred klasnim neprijateljem. Tamo sam shvatio šta su ljudska prava, dostojanstvo i ravnopravnost. Tamo sam uspeo da sudelujem u rušenju diktatorskog režima Slobodana Miloševića! Jao, jao, pa tad je srušen i PREDSEDNIK! Bio je ministar, ON, samo ministar! Ne bih želeo da uznemirim PREDSEDNIKA ovim delom svoje političke biografije… Mada, on voli preletače. Koji prelete NJEMU iz takozvanog demokratskog tabora. Jer, tada svi mi preletači postanemo grla, duboka grla. Ipak ne, ne, PREDSEDNIK ne zaboravlja da je tad bio srušen, odsečen od vlasti. Ne bi bilo lepo.

Opet sam se uzrujao. Ne bih mogao da podnesem da ON mora da se uznemiri zbog mene. Uostalom, šta je koga briga za moju nekadašnju političku karijeru. To je samo istorija. Za diplomatiju to nije bitno. Važna je, na primer, odanost, koju tako lepo nazivaju poverenjem.

U Srpsku nacional-soc…, uuu gde ja odoh! Ponela me sećanja. U Srpsku naprednu stranku učlanio sam se od samog osnivanja, 2008. godine. U njoj sam odmah zaboravio šta su ljudska prava, dostojanstvo i ravnopravnost. I naučio šta je pokoravanje. Uključio sam se brzo u političku kampanju koja, evo, traje sve do danas. U početku, pod Gospodinom Tomislavom Nikolićem, a onda pod NJIM, PREDSEDNIKOM. Koji je obasjao moj život. Najbolji deo naše saradnje odvijao se dok sam bio direktor Kancelarije za Kosovo i MetOhiju. Odmah sam Albance počeo da nazivam Šiptarima, moja saopštenja vrvela su od „šiptarskih zločina“. Upravljao sam, pod NJEGOVIM rukovodstvom, izborima na Severu, a kad ih gromoglasno dobismo, pozvao sam PREDSEDNIKA mobilnim, kličući „Aco, Srbine“. Doduše, bio sam u nedoumici da li je lepo i korektno PREDSEDNIKA oslovljavati sa „Aco“, ali su me drugovi i drugarice iz Srpske liste uverili da je poenta na onom „Srbine“. Pa sad, još uvek nisam načisto. Znam da se ON neće uzrujati što Albance zovem Šiptari. Od njega sam i naučio. Ali, sad kad postajem ambasador, moja ekselencija, pitam se kako će na to gledati truli, iako moćni liberalno-demokratski lobi, koji gospodin Tramp pokušava da suzbije. Eto, i on mora da podnosi ono Black Lives Matter, pa ništa. Kao direktor Kancelarije, naučio sam da se nosim sa neprijateljem. Evo, na primer Oliver Ivanović. Izgubio je izbore, ne volim da se hvalim, ali najviše mojom zaslugom. Lepo sam povezao izdajnički mentalitet i njegovo šurovanje sa Demokratskom strankom. Čak su i izborni spotovi, oni mračni protiv Olivera izrađivani po tom mom modelu. Posle je izgubio i život. Koliko sam velikodušan čovek, mogli su svi da vide, bio sam, teško ožalošćenog lica, kao i Ana uostalom, na samoj sahrani. Poslao nas je sam PREDSEDNIK, kaže da nas dvoje imamo urođeno ožalošćene fizionomije. Izuzev kad je ON u blizini! Posle smo svi počeli da se družimo sa Milenom, našli joj jedan krasan državni posao. Kako kojom Milenom! Bilo je još posla. Takozvani mediji su počeli da proganjaju patriotu Radoičića, ali se PREDSEDNIK genijalno odmah dosetio. Poligraf! Kakva su to pitanja bila! Od, „Vaše ime, molim!“, preko godine i mesta rođenja, sve do toga „Kakvo je danas vreme?“ Baš sam bio uzrujan, ali je Radoičić bez po muke položio.

Ne znam šiptarski, govorim samo svetske jezike. Ali pratim njihovu štampu. Kako, pa prelistavam, gledam fotografije, tu i tamo mi nešto i prevedu.

Ono po čemu sam nadaleko poznat i što je odista vrhunac moje karijere u blizini PREDSEDNIKA, jeste egzaltirani, ma šta egzaltirani, ekstatični aplauz PREDSEDNIKU. Onaj, zna se, uz poskakivanje. Ako/kad odem u Uošington (čujete li izgovor, a ne kao prost svet – Vašington), patentiraću ga. Tamo se, znate, sve može patentirati. Kako će se zvati patent? Pa jasno: Kangaroo Standing Ovation!

Eto, za skraćeni CV! Bitna kvalifikacija za visoku diplomatsku poziciju: Kangaroo Standing Ovation PREDSEDNIKU.

Naučio sam da strpljivo čekam. Još nisam ambasador. Sad sam nasciturus. Sećam se, jer bilo je predodređeno, odlično se sećam te izreke iz Rimskog prava: Nasciturus pro iam nato habetur quotiens de commodis eius agitur. U mom slučaju to znači: nastajući ambasador ima se smatrati ambasadorom ako je to u njegovom interesu. A sad: ekstatičan i frenetičan aplauz uz stojeće ovacije za PREDSEDNIKA! U NJEGOVOM najboljem interesu! A, NJEGOV najbolji interes je moj jedini. Interes.

Peščanik.net, 18.09.2020.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Put Marka Đurića


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.