Stari izborni plakat Demokratske stranke
Foto: Peščanik

Demokratska stranka više ne može da bude ni vest. Deli se Demokratska stranka! Ma hajde. Dva Glavna odbora. Idi. A šta hoće ti koji se dele? Sleganje ramenima. Ima u tim podelama i dalje imena koja su nekada nešto značila. Čudo je šta sve osoba može da uradi sa svojim imenom. Boris Tadić – nekada predsednik države, danas ništa. Vida Ognjenović – proslavila se u politici (polje kulture držaćemo ovde po strani) kada je 9. marta 1991. balkon Narodnog pozorišta otvorila za ondašnje opozicione prvake; danas može još samo da zatvori Demokratsku stranku, dakle ništa. Branislav Lečić – političku karijeru počeo da gradi tog istog 9. marta; prvi ministar kulture u prvoj demokratskoj vladi posle promena od 2000; danas ništa.

Recimo odmah, da čitalac ne bi stekao pogrešan utisak, zaista se ovde misli na imena, a ne na konkretne osobe. Kao i naziv Demokratske stranke, ta imena odzvanjaju jer su nekada nešto značila. Novoradikalski talas zbrisao ih je sa političke scene još 2012. Tako nebitna, ta imena se danas pojavljuju i nešto traže u ime svoje nekadašnje političke tobožnje veličine. Pa dobro, šta traže? Kažu, traže demokratiju. Od koga? Od Vučića? Ne, ne od Vučića. Od Zorana Lutovca. Pobogu, ko je Zoran Lutovac? Aktuelni predsednik Demokratske stranke. Koje stranke?

Čitalac zna, nebitna je postala Demokratska stranka. Takvom su je učinili upravo Tadić, Ognjenović, Lečić i ostali. Malo šta tu može da uradi Lutovac. Ali, naziv Demokratske stranke ima veću simboličnu težinu od svakog ovog imena ponaosob i svih njih zajedno. Čak i kad se ta stranka raspada, kada nestaje, kada je nepodnošljivo nemoćna – to ima svoje značenje. Svojom neobičnom novijom istorijom od devedesetih naovamo ona je stekla simbolični kapital koji garantuje da sve što joj se desi – dobro ili loše, svejedno – bude važno i znakovito za političke prilike u Srbiji uopšte. Sasvim jednostavno – Demokratska stranka u rasulu, opozicija u Srbiji u rasulu, kao uostalom i država. Demokratska stranka bez bitnijih aktera u svojim redovima, opozicija u Srbiji bez bitnog aktera. Demokratska stranka razbijena, opozicija razbijena. Demokratska stranka dezorijentisana, opozicija dezorijentisana, kao uostalom i čitavo društvo.

Lakoća sa kojom se vuku ove i slične analogije ne ukazuje na uzročno posledičnu vezu: recimo, Demokratska stranka je u središtu domaće opozicije i sve što se u njoj dogodi ima posledice po čitavu opoziciju. Demokratska stranka je trenutno margina margine opozicije. Ni za šta više ona odavno, od 2012. nije važna. Ali i dalje je ogledalo. Plošna i prazna, ona je površina na kojoj se nepogrešivo odražava (opozicioni) politički život Srbije. Ona je lakmus papir: pokazuje šta se zbiva iako na događaje ne utiče. Zato i dalje ima smisla gledati i pratiti Demokratsku stranku. Kao takva, ona će preživeti i ovu krizu, koja zaista liči na terminalnu, ali treba se nadati da nije takva.

Može se otići i korak dalje. Ono što bi bilo rešenje za Demokratsku stranku moglo bi biti rešenje i za opoziciju u Srbiji uopšte. Tadić, Ognjenović, Lečić nisu dali ništa svojoj stranci. Stranka je podigla njih, a ne oni stranku. Što se sada lepo vidi – bez jake Demokratske stranke oni su niko i ništa u politici, nebitni politički pajaci. Jednom kada to shvate, trebalo bi lepo da se zahvale stranci za sve što im je dala i da se sklone dok im imena u politici još nešto znače, makar i samo kao sećanje na neka druga vremena. Isto važi i za dobar broj opozicionih aktera mimo Demokratske stranke. Kolike su šanse da se to zaista i dogodi? Pogledajte Demokratsku stranku i – sve će vam biti jasno.

Peščanik.net, 30.06.2020.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)