Ako je čitalac mislio da postoje samo dve opcije: izaći na izbore ili ih bojkotovati – Vujo Ilić ga je razuverio. Sagovornici u raspravi na Peščaniku o bojkotu redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora koji treba da se održe na proleće, do sad su se opredeljivali za izlazak na te izbore ili protiv izlaska. Izgledalo je da treće opcije nema, dok je nije ponudio Ilić. On predlaže i izlazak i bojkot, to jest da izađemo na izbore i bojkotujemo ih. Ovako Ilić: „demokratski orijentisani glasači učestvovali [bi] na izborima tako što bi, na primer, izašli na izbore i poništili glas“.
Na prvi pogled, neobičan predlog. U drugom koraku, čini se da Ilić pravi poentu. Pokušaću da jednostavno sažmem njegov argument. Polazi se od tvrdnje da su izbori važni za održanje demokratske kulture. Hibridni režimi (do pola demokratski a od pola autoritarni) opasni su po tu kulturu baš kao i bojkot. Bojkot je opasan jer podriva u hibridnim režimima inače krhke demokratske navike. Hibridnost ili polutanstvo po demokratiju opasnih režima ogleda se, pored ostalog, u prirodi samih izbora pod njima. Ti izbori su, kaže Ilić, relativno slobodni, ali nisu nimalo fer.
Nisu fer jer akteri iz vlasti, s jedne strane, i akteri iz opozicije, s druge, ne trče izbornu trku pod jednakim uslovima. Prvi su znatno privilegovaniji od potonjih. To je jasno, i sa Ilićem oko toga nema neslaganja. Nevolje dolaze s (relativnom) slobodom. Ilić kaže da su izbori u demokratijama slobodni ako nema krađe glasova i „masovnog zastrašivanja birača i političkih učesnika“. Ne kaže, međutim, šta je mera za relativnost: koliko slobode se može uzeti od birača, a da izbori ostanu slobodni, makar i relativno? Sasvim konkretno: koliko su relativno slobodni bili izbori u Lučanima u decembru 2018?
Ili: koliko je bilo relativne slobode za ostale (opozicione) članove i nerežimske birače, kada je režimska većina u telu za proglašenje izbornih rezultata odlučila da kao legitimne prihvati dokazano ukradene glasove na predsedničkim izborima iz 2017? Iliću je jasno šta ovim hoću da pokažem: Lučani su brutalan primer masovnog zastrašivanja birača i učesnika na izborima. Odluka Republičke izborne komisije očigledan je primer (legalizovanja) izborne krađe. Ilić zna da to nisu jedini primeri, te da uzeti zajedno, oni pokazuju da izbori u Srbiji nisu ni relativno slobodni (šta god bila mera za relativno).
Već je to što izbori u Srbiji uopšte nisu slobodni dovoljno da poljulja Ilićev argument o potrebi da se na izbore izađe, makar i da bi se precrtao glasački list, jer se tako spasava demokratska kultura. Nema šta da se spasi od demokratije pod ovim režimom i zato je bojkot jedina opcija.
Ali, čuvanje demokratskih navika nije jedini Ilićev argument. On još kaže: „Ukoliko se šest meseci ili godinu dana posle [bojkota] izbora građani nađu suočeni sa veoma sličnom ili, izglednije, autoritarnijom vlasti nego danas, ta vlast će imati blago narušen spoljni legitimitet, a jedan opozicioni pokušaj promene biće već iskorišćen. Još važnije za glasače, biće manje mogućnosti da se utiče na sve lošije politike, a biće propuštena prilika i za destabilizaciju i oslobađanje novih prostora, a verovatno će porasti izborna apatija i smanjiti se poverenje u demokratske mehanizme. Postojaće iste dileme, ali će pozicija demokratski orijentisanih glasača biti teža.“
Ako dobro razumem Ilića, on strahuje da bi posle bojkota stvari mogle biti još gore, a jedina dobit bio bi tek „blago narušen spoljni legitimitet“ režima. Evo šta sve, predviđa Ilić, može krenuti po zlu posle bojkota: 1) vlast može postati autoritarnija; 2) opozicija je jedan pokušaj za smenu režima već propustila, a pitanje je kada će joj se ukazati nova šansa; 3) birači neće moći da utiču na loše politike [pretpostavljam: jer neće imati predstavnike u političkim telima]; 4) bez opozicije u predstavničkim telima izgubićemo šansu da režim destabilizujemo i „oslobodimo nove prostore“; 5) porašće izborna apatija; 6) smanjiće se poverenje u izborne procese; 7) pogoršaće se pozicija demokratski nastrojenih birača.
Vrlo je verovatno da će biti baš tako. Kako to znamo i Ilić i ja? Zato što se sve to već dogodilo i posle izbora na koje je opozicija izlazila: dakle, i posle izbora iz 2012, i posle izbora iz 2014, i posle izbora iz 2016, i posle izbora iz 2017, i posle lokalnih izbora iz 2018. U sedam godina, pet izbora. Možda su samo sredinom prve decenije ovoga veka, žitelji Srbije imali toliko prilika da vežbaju demokratiju i stiču demokratske navike. A poverenje u izborne procese – nikada manje. Stoga drugi Ilićev argument možemo odbaciti u najmanju ruku zato što on pokazuje da je u Srbiji svejedno hoćete li pod ovim režimom, dok god je on na vlasti, izaći na izbore ili ih bojkotovati: stvari će u oba slučaja biti gore nego što su bile pre izbora.
Ako i uzmemo da u ovom drugom koraku odmeravanje argumenata za i protiv bojkota ostaje nerešeno, zbog istog ishoda bez obzira na to da li se na izborima učestvuje ili se oni bojkotuju, u trećem koraku Ilićeva argumentacija opet pada. Treba odmah reći, Ilić očigledno shvata i uvažava razloge za bojkot. Štaviše, on ni ne tvrdi (otvoreno) da opozicija treba da izađe na izbore. On samo kaže da građani ipak treba da učestvuju u izbornom procesu – tako što će ga bojkotovati, da ponovimo, precrtavanjem izbornih glasova. S jedne strane, treba da učestvuju zbog sticanja i održavanja demokratskih navika; s druge, zbog vežbanja kontrole nad samim izbornim procesom. Još jednom Ilić: „Takođe bi [građani] mogli da aktivno učestvuju u kontroli izbornog procesa, kao članovi stalnih sastava biračkih odbora, ili kroz građansko posmatranje izbora.“
Čudna je ova rečenica. Ako se (otvoreno) i ne tvrdi da je bolje da opozicija izađe na izbore, u ovoj rečenici to kao da se podrazumeva. Naime, članove u stalnom sastavu biračkih odbora imenuje Republička izborna komisija na predlog poslaničkih grupa, a srazmerno njihovoj zastupljenosti u skupštini i prema numeričkom prikazu koji utvrđuje ista ta komisija. Sa ovakvom većinom u parlamentu kakvu sada imamo i rasporedom poslaničkih grupa u vlasti i oko nje, jasno je i Iliću koliko bi ka bojkotu a protiv vlasti nastrojenih građana moglo ući u stalni sastav biračkih odbora (čine ih predsednik, dva člana i njihovi zamenici – ukupno 6).
Od vlasti nezavisni građani možda bi mogli ući tek u prošireni sastav biračkih odbora, ali samo na predlog proglašenih lista kandidata na izborima. Tako se vraćamo na početni Ilićev paradoks o izlasku na izbore da bi se oni bojkotovali. Da biste, kako Ilić kaže, „aktivno učestvovali u kontroli izbornog procesa“, na izbore morate izaći. To bi značilo da se predlože liste kandidata, pa da se prikupe potpisi za njihov izlazak na izbore, a sve to da bismo ispred tih lista imali članove proširenog sastava biračkih odbora koji bi brojali koliko je žitelja Srbije bojkotovalo izbore, to jest precrtalo glasački list i na njemu i svoje kandidate.
Ko bi pristao da stavi ime na listu za precrtavanje i kako bi to uticalo na sticanje ili gubljenje demokratskih navika? Kako god, uzmimo da ima dovoljno ljudi koji bi se toga igrali. Ilić misli da je sa članovima (proširenog sastava) biračkog odbora iz redova opozicije moguće kontrolisati izbore. To je logičan izvod iz njegovog stava da su izbori u Srbiji nefer ali relativno slobodni. Videli smo pak da uopšte nisu ni fer ni slobodni. Da ih je moguće kontrolisati, čitava komplikovana igra s lažnim listama i pravim kontrolorima bila bi suvišna. Na izborima koji se mogu kontrolisati, opozicija bi morala učestvovati, sve iako uslovi nisu fer.
Tako se vraćamo na prvi korak, naprosto zato što se Ilić vrti u krug: izbore treba bojkotovati iako su relativno slobodni i to tako što ćemo na njih izaći da bismo kontrolisali bojkot, to jest brojali precrtane glasačke listove, što je opet moguće jer su izbori relativno slobodni. Još jednom, za Ilića su izbori u Srbiji pod ovim režimom samo nefer, ali ne i neslobodni. Nefer uslovi su dovoljan razlog za bojkot, ali nedovoljan za neizlazak na izbore. Međutim, stvari stoje upravo obrnuto. Da su uslovi samo nefer, opozicija bi morala da izađe i bori se na izborima; u takvim okolnostima bojkot je besmislen. Ali, izbori u Srbiji su i nefer i neslobodni, pa je jedina opcija čisti bojkot, jer nema uslova za Ilićev polutanizam: polubojkot na poluslobodnim izborima protiv poluautoritarnog režima.
Stvari su, nažalost, jasne: režim nije hibridni, nego je autoritarni; a izborni uslovi nisu nefer i relativno slobodni, nego su nefer i nisu slobodni uopšte.
Peščanik.net, 16.01.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
- Banjska, pa Banjska… - 09/04/2024
