Foto: Siegfried Modola, Reuters http://goo.gl/fFA3y6

 
Satirični sajt Onion je kao i uvek pogodio suštinu problema svojom „reportažom“ o eboli. „Stručnjaci poručuju: od vakcine za ebolu deli nas samo 50 belaca“, glasi zajedljiv naslov od 31. jula. Da su oboleli belci, kaže ovo kratko objašnjenje, problem ebole bi bio rešen. Rasizam je svakako jedan od faktora. Džeremi Farar, specijalista za infektivne bolesti i šef organizacije Wellcome Trust, jednog od najvećih humanitarnih istraživačkih centara u svetu, rekao je za Toronto Star: „Zamislite da u nekom regionu Kanade, Amerike, Evrope 450 ljudi umire od virusne hemoragične groznice. To bi bilo neprihvatljivo – ali neprihvatljivo je i u zapadnoj Africi.“

On ističe kako je eksperimentalna kanadska vakcina protiv ebole po hitnom postupku data jednom nemačkom istraživaču 2009. posle nesrećnog slučaja u laboratoriji. „Pokrenuli smo i nebo i zemlju da pomognemo nemačkom tehničaru. Kako da toga nema kad je u pitanju zapadna Afrika?“

Problem ebole se ne rešava i zato što na njegovom rešavanju ne može skoro ništa da se zaradi. U pitanju je neprofitabilna bolest. Velike farmaceutske kompanije su svesne da je tržište za borbu protiv ebole sićušno, dok su troškovi za razvoj vakcine još uvek visoki. Na čisto kvantitativnoj osnovi, neki će (možda s pravom) reći da nije dobro fokusirati se previše na bolest koja ubija manje ljudi nego, na primer, malarija (300.000 žrtava od početka ovog talasa ebole) ili tuberkuloza (600.000). Međutim, ekonomska ograničenja koja koče lečenje ebole takođe objašnjavaju zašto se farmaceutske kompanije opiru razvoju tretmana i ove i mnogih drugih bolesti.

U protekloj deceniji je zapravo bilo ogromnih pomaka u istraživanju terapije za ebolu, pretežno u privatnom sektoru ili od strane malih biotehnoloških kompanija finansiranih javnim novcem, sa različitim opcijama lečenja, uključujući poizvode na bazi nukleinske kiseline, terapije antitelima i nekoliko eksperimentalnih vakcina – od kojih je pet uspešno zaštitilo od ebole nehumane primate.

Entoni Fauči, šef Nacionalnog instituta za alergiju i infektivne bolesti, kaže da bi vakcina za ebolu bila na dohvat ruke – da nije korporativnih škrtica. „Radili smo na sopstvenoj vakcini protiv ebole, ali nikada nismo uspeli da dobijemo nikakvu podršku od kompanija“, kaže on za USA Today. „Imamo probnu vakcinu, damo je majmunima i ona radi dobro, ali podsticaj za farmaceutske kompanije da razviju vakcinu koja leči male epidemije koje se javljaju svakih trideset ili četrdeset godina – pa, to i nije neki naročiti podsticaj “, rekao je za Scientific American. Većina stručnjaka se slaže da postoji dovoljno znanja o eboli. Stvar je samo u tome što su epidemije toliko retke i pogađaju premalo ljudi da bi se istraživanje isplatilo – to jest da bi bilo profitabilno velikim farmaceutskim kompanijama.

„Ove epidemije pogađaju najsiromašnije zajednice na planeti. Iako izazivaju veliku pometnju, to su relativno retki događaji“, kaže Danijel Bauš, direktor infektivnog odeljenja Šeste Vojnomedicinske istraživačke jedinice (NAMRU-6), biomedicinske istraživačke laboratorije u Limi. „Dakle, ako pogledate interese farmaceutskih kompanija, nema mnogo entuzijazma da se ebola provlači kroz prvu, drugu i treću fazu ispitivanja i da se napravi vakcina koju će upotrebiti samo nekoliko desetina ili stotina hiljada ljudi.“

Džon Ešton, predsednik neprofitne organizacije UK Faculty of Public Health, napisao je oštar članak u nedeljnom Independentu osuđujući „skandaloznu nespremnost farmaceutske industrije da investira u istraživanje za proizvodnju vakcine i tretmana, što kompanije ne žele jer su brojke kojima se barata relativno male i ne opravdavaju investiciju. „Ovo je moralni bankrot kapitalizma koji deluje u odsustvu etičkog i društvenog okvira“, zaključio je on.

Takva situacija ne važi samo za ebolu. Već trideset godina velike farmaceutske kompanije odbijaju da se bave istraživanjem novih klasa antibiotika. Zbog ove „praznine u izumima“, lekari očekuju da ćemo za dvadeset godina ostati bez efikasnih lekova za rutinske infekcije. Brojne medicinske tehnike i zahvati uvedeni od 1940-ih zavise od osnovne antimikrobne zaštite. Produžavanje prosečnog životnog veka koje je u ovom periodu zabeleženo rezultat je brojnih faktora, ali svakako ne bi bilo moguće bez antibiotika. Pre njihovog razvoja, bakterijske infekcije bile su među najčešćim uzrocima smrti.

U aprilu, Svetska zdravstvena organizacija je prvi put u svojoj istoriji objavila izveštaj koji prati antimikrobnu otpornost u celom svetu, i zaključila da postoje „alarmantni nivoi“ bakterijske rezistencije. „Ova ozbiljna pretnja više nije buduće predviđanje, ona se dešava u ovom trenutku u svakom regionu sveta i ima potencijala da ugrozi sve ljude, svakog životnog doba, u svim zemljama“, upozorava ovaj organ UN-a.

Razlog je prost, kao što i same kompanije priznaju: farmaceutske kompanije ne nalaze logiku u toma da ulože predviđenih 870 miliona dolara (odnosno 1,8 milijardi imajući u vidu i cenu kapitala) po leku, za proizvod koji će ljudi upotrebiti svega nekoliko puta u životu kada se inficiraju – u poređenju sa ulaganjem istog novca u razvoj vrlo profitabilnih lekova za hronične bolesti poput dijabetesa ili raka, koje pacijenti moraju da uzimaju svakodnevno, često do kraja života.

Svake godine u Americi, prema podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), oko dva miliona ljudi se zarazi bakterijama otpornim na antibiotike. Oko 23.000 njih od toga umre. Identičnu situaciju imamo i kod razvoja vakcina. Ljudi, na primer, kupuju lekove protiv astme ili insulin decenijama, dok se vakcina prima jednom u životu. Već decenijama mnoge farmaceutske kompanije odustaju ne samo od istraživanja i razvoja vakcina, nego i od proizvodnje, tako da je 2003. Amerika počela da se suočava sa nestašicom uobičajenih dečjih vakcina. Situacija je toliko ozbiljna da CDC sada ima javno dostupan vebsajt koji prati trenutne nestašice i kašnjenje vakcina.

Ali barem što se tiče ebole, tamo gde tržište zakaže, američko ministarstvo odbrane interveniše i zapostavlja princip slobodnog tržišta u interesu nacionalne bezbednosti. Vilijam Šeridan, medicinski direktor kompanije BioCrist Pharmaceuticals koja radi na eksperimentalnom antivirusnom leku BCX4430, opisuje finansijske nedaće u istraživanju i razvoju lečenja ebole: „To jednostavno ne bi prošlo u nekoj većoj kompaniji“. Ali za potrebe male kompanije poput njegove, federalna vlada je podržala istraživanje i obećala da će otkupiti zalihe lekova protiv ebole kao preventivnu zaštitu od bioterorizma. „Postoji tržište i to tržište je američka država“, rekao je on za NPR.

USAMRIID, uz saradnju kanadske Agencije za javno zdravlje, takođe podržava razvoj ZMAPP-a, seruma monoklonalnih antitela koje proizvodi mala biotehnološka firma iz San Dijega MAPP Biopharmaceutical, i taj serum je nedavno ubrizgan jednom paru američkih lekara, Kentu Brentliju i Nensi Rajtbol, koji su radili sa hrišćanskom misionarskom grupom Samaritan’s Purse. Lekari su se razboleli u Liberiji negujući pacijenate inficirane ebolom. Brentlijevo stanje se brzo pogoršavalo i već je pozvao ženu telefonom da se oprosti. Sat vremena nakon što je primio eksperimentalni serum, njegovo stanje se navodno preokrenulo, disanje mu se popravilo, a osip počeo da nestaje. Narednog jutra je mogao sam da se istušira, a kad je stigao u SAD iz Liberije, uspeo je da izađe iz ambulantnih kola bez ičije pomoći.

Treba biti oprezan i ne donositi ishitrene zaključke i tvrditi da je ovaj lek izlečio misionare. Imamo probni uzorak od samo dvoje ljudi u ovom „kliničkom ispitivanju“, i nema kontrolnih grupa i tzv. slepog ispitivanja. Bezbednost i efikasnost ovog leka do sada nije testirana na ljudima. A kao i kod svake bolesti, određeni procenat pacijenata se sam oporavi.

Ovde je važno obratiti pažnju na ulogu ministarstva odbrane, koje u ovom slučaju dokazuje superiornost javnog sektora kao čuvara i pokretača inovacija. Tu se postavlja pitanje da li privatni sektor treba po sopstvenom nahođenju da bira profitabilne uslove, dok neprofitabilne prepušta javnom sektoru? Ako je farmaceutska industrija usled profitnog imperativa strukturno nesposobna da proizvede društvu neophodne proizvode, pa javni sektor (u ovom slučaju vojska) redovno mora da popunjava ovaj tržišni nedostatak, onda taj sektor treba nacionalizovati i omogućiti da priliv od profitabilnih lekova subvencioniše istraživanje, razvoj i proizvodnju neprofitabilnih lekova.

U takvoj situaciji više ne bismo morali da se prepiremo da li je važnije sprečiti malariju, boginje ili dečju paralizu; mogli bismo da istovremeno rešavamo i velike i zapostavljene bolesti. Nema nikakve garancije da bi odvrtanje ventila javnih finansija odmah dovelo do uspešnog rezultata, ali u ovom trenutku privatne farmaceutske kompanije se čak ni ne trude da postignu uspeh.

Upravo na to misle socijalisti kada govore kako kapitalizam koči dalji razvoj proizvodnih snaga. Nije problem samo u tome što je odbijanje velikih farmaceutskih kompanija da se bave zapostavljenim tropskim bolestima, vakcinama i istraživanjem i razvojem antibiotika groteskno nemoralno ili nepravedno – nego i u tome što je proizvodnja potencijalnog obilja novih proizvoda i usluga koje bi koristile ljudskom rodu i proširile domete ljudske slobode, blokirana zbog letargije i nedovoljne ambicije slobodnog tržišta.

Fokusiranje na vakcine ili lekove je od presudne važnosti. Ali raditi to bez obraćanja pažnje na urušavanje javnog zdravlja i opšte infrastrukture u zapadnoj Africi, i na šire ekonomske okolnosti koje doprinose epidemijama zoonotskih bolesti poput ebole, u najboljem slučaju predstavlja izbacivanje vode koficom iz bušnog čamca koji tone.

Gvineja, Liberija, Sijera Leone su neke od najsiromašnijih zemalja na planeti, i prema UN-ovom indeksu ljudskog razvoja nalaze se na 178, 174, i 177. mestu. Kad bi se ovakva epidemija dogodila u severnoevropskim zemljama, u državama sa najboljom zdravstvenom infrastrukturom na svetu, situacija bi verovatno bila obuzdana.

Nije u pitanju samo manjak poljskih bolnica, nedostatak odgovarajuće higijenske prakse u postojećim bolnicama, odsustvo standardnih izolovanih jedinica i ograničen kadar obučenih zdravstvenih profesionalaca koji mogu da uđu u trag svakoj osobi koja je možda izložena virusu. Niti samo činjenica da je bolja nega obolelih ključni preduslov za bolji ishod, kakav god tretman bio na raspolaganju. Širenje bolesti je takođe potpomognuto odumiranjem osnovnih državnih struktura koje bi mogle da efikasnije ograniče kretanje bolesti, da se izbore sa logističkim poteškoćama i koordinišu rad sa drugim državama.

Ebola je zoonoza, odnosno bolest koja se prenosi sa životinja na ljude (ili obratno). Oko 61 odsto ljudskih zaraza u čitavoj istoriji bile su zoonotske, od gripa preko kolere do HIV-a. Kako Bauš piše: „Biološki i ekološki faktori možda doprinose izlasku virusa iz šume, ali je očigledno da društveno-političko okruženje diktira kako će se virus dalje razvijati – u izolovani slučaj ili dva, ili u veliku i dugu epidemijiu.“

Takvi ishodi predstavljaju predvidljiv rezultat neplanskog, nasumičnog razvoja u oblastima poznatim po zoonoznom prelivanju, bez infrastrukturne podrške i egalitarne etike koja je omogućila, na primer, eliminaciju malarije sa američkog juga posle Drugog svetskog rata od strane CDC-a, u jednoj od njegovih prvih misija.

U proteklih nekoliko meseci, najgora zabeležena epidemija ebole razotkrila je moralno bankrotstvo našeg farmaceutskog modela razvoja. Borba za javno zdravlje u Sjedinjenim Američkim Državama i ujedinjena borba protiv privatizacije zdravstva u drugim zapadnim zemljama predstavljaju samo pola bitke. Cilj ovakvih akcija može se zaista ispuniti tek kada se započne nova kampanja: za obnovu međunarodne farmaceutske industrije kao službe u javnom sektoru, i kada se budemo usredsredili na probleme šire neoliberalne politike koja posredno ugrožava javno zdravlje celog sveta.

Kao uzore možemo uzeti aktivističke grupe za HIV/AIDS s kraja 80-ih i početka 90-ih, kao što su ACT UP i Treatment Action Group, i 2000-ih, kao što je južnoafrička Treatment Action Campaign, koje su kombinovale direktnu akciju i građansku neposlušnost protiv kompanija i političara. Ali ovoga puta nam je potrebna šira, sveobuhvatnija kampanja, koja ne obuhvata samo jednu bolest, nego brojne tržišne neuspehe – u razvoju vakcina, otkrivanju antibiotika, u zapostavljanju tropskih bolesti i bolesti siromaštva. Potreban nam je naučno zasnovan aktivizam sa dugoročnim, ambicioznim ali ostvarivim ciljem demokratskog osvajanja farmaceutske industrije. Potrebna nam je kampanja za uništenje neprofitabilnih bolesti.

 
Leigh Phillips, Jacobin, 13.08.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 28.10.2014.