Nekoliko meseci pre buldožera ljudi su poslednji put doneli cveće. Nisu mogli da ga polože ispred spomenika u Rigi posvećenom pobedi Crvene armije nad nacističkom Nemačkom, osuđenom na rušenje u maju 2022. Položili su ga duž ograde koju je policija postavila na desetak metara od spomenika. Buldožeri su prvo uklonili cveće, pa srušili spomenik. Kada se futuristički toranj visine 80 metara svalio u jezero prolomio se aplauz okupljenih. Vodeći letonski zvaničnici oduševljeno su tvitovali snimke događaja. A deca i unuci deset miliona poginulih pripadnika Crvene armije, većinom sahranjenih u neobeleženim grobnicama, ostali su bez mesta sećanja na svoje herojske pretke.
Rat dezinformacijama koji prati aktuelni rat u Ukrajini zadire duboko u prošlost i ne da mira mrtvima koji su pali u globalnoj antifašističkoj borbi protiv nacizma. Za razliku od naftnih kompanija koje profitiraju u stvarnom ratu, u ratu sećanja profit ubiraju revizionisti Drugog svetskog rata i pristalice nacizma. Oni potkopavaju zajednički narativ i razumevanje borbe protiv fašizma koji su činili moralnu vertikalu posleratnog poretka. Ono što bi se moglo nazvati „baltičkim narativom“ o „dvostrukom genocidu“, ili zbratimljenim „crveno-smeđim“ totalitarizmima, pomerilo se sa margine u središte javne debate, zajedno sa belim suprematizmom, teorijama zavere, antisemitizmom i demonizacijom antife. Rušenjem spomenika revizija istorije je sa reči prešla na dela.
Memorijali Crvene armije padaju širom Evrope, od Kijeva do Rige i dalje. Estonija planira da ukloni 400, dok je Letonija nedavno donela zakon o rušenju 69 spomenika. Cilj ovih poteza je brisanje poslednjih tragova sovjetske ere i statusa SSSR-a kao pobednika nad nacizmom. Istočnoevropski nacionalisti su do skoro morali da ćute i gutaju svoj ponos, ali ruska invazija na Ukrajinu omogućila je otvoreno veličanje nacističkih kolaboracionista. Uklanjaju se poslednji materijalni dokazi sovjetske pobede, a sa njima i ključne tačke stabilnosti u evropskom kolektivnom sećanju.
Ukidanje antifašističkog narativa o Drugom svetskom ratu odvija se kroz problematično izjednačavanje Sovjetskog Saveza sa nacističkom Nemačkom. Govori se o dve udružene genocidno zločinačke diktature predstavljene kroz rasnu prizmu, o nemačkoj i ruskoj etničkoj verziji iste vladavine terora usmerene protiv manjina. Takozvani „ruski nacionalni karakter“ se opisuje kao predisponiran za invaziju i pljačku. U Viljnusu je još 1992. bivše sedište KGB-a pretvoreno u „muzej žrtava genocida“, kao da je sovjetski teror imao rasni karakter, usmeren na uništavanje nejakih civila a ne političkih protivnika.
Ovde hladnoratovska oznaka „totalitarizma“ svakako ne služi podizanju svesti o nacističkim zločinima, već demonizovanju sovjetskog projekta kao ekvivalentnog nacizmu. Samoproglašeni rušitelj nasleđa Francuske revolucije izjednačen je sa njenim naslednikom. Liberalni zapad na to ćuti, jer mu odgovara to što izvan okvira ovog narativa ostaju zločini kolonijalizma i fašističkih pokreta i vlada u još desetak evropskih zemalja osim Nemačke i Italije.
Sve ovo naravno nije novo. To je povampirena verzija Historikerstreita, spora istoričara u Zapadnoj Nemačkoj 1980-ih.1 Tada su revizionisti poput Ernsta Noltea predlagali da se umesto Drugog svetskog govori o „evropskom građanskom ratu“ koji je izbio u nadmetanju komunizma i fašizma. Aušvic je po tom tumačenju samo kopija ruskog originala, gulaga.
Istoričari savremenici holokausta uglavnom više nisu među živima da se suprotstave novom talasu revizionizma, dok se među propagatorima ove istorijske konfuzije ističe Timoti Snajder, profesor sa Jejla, revnosni izučavalac tiranije, fašizma i demokratije. Od Svetskog ekonomskog foruma do velikih medija, on projektuje fašizam i genocid na savremenu Rusiju, uz neslavne pokušaje da Hitlerov genocid Jevreja uobliči kao rezultat „ekološke panike“, gde je jevrejska manjina ugrožavala dragoceno plodno zemljište prenaseljene Evrope. Snajder je primer jasne veze između prve faze revizije istorije iz 80-ih godina prošlog veka i legitimizacije današnje virulentne ultranacionalističke ortodoksije.
Snajderov „vek krvi“, sa svojim „zbratimljenim totalitarizmima“, postao je nova „zdravorazumska“ tema liberalnog diskursa. „On je Ernst Nolte prerušen u slušaoca NPR-a“, kako ga je opisao jedan kolega. Njegova knjiga Bloodlands. Europe Between Hitler and Stalin / Krvava zemlja. Evropa između Hitlera i Staljina (2010) je sofisticirani prikaz sugestivne korelacije između nacizma i Sovjetskog Saveza, koji legitimizuje nekada marginalne nacionalističke dogme pomoću krajnje problematičnih citata. Više puta se pokazao spremnim da poveže nacistička zverstva sa sovjetskim zločinima. Čak su i istoričari-veterani Vermahta, poput poricatelja holokausta Joahima Festa, izričito govorili da je Hitler, a ne Staljin, bio čovek „lišen svake civilizacijske ideje“.
Nema osnova za argument da su nacisti povezivali holokaust, ili genocid nad Romima i ljudima sa invaliditetom, sa postupcima sovjetskog režima. Blagoslov elita za priču o „dvostrukom genocidu“, prihvaćenu kao američka diplomatska norma, prećutno legitimiše napore poljske, mađarske i baltičkih država da se sudskim putem protera svako neslaganje sa ovom dogmom. Kroz dva nedavno usvojena zakona, 2018. i 2022, Poljska je inkriminisala procese protiv Poljaka za zločine nad Jevrejima i obustavila restituciju imovine oduzete tokom holokausta. U Poljskoj je osnovana antiklevetnička liga koja finansira procese protiv istoričara koji istražuju saučesništvo Poljske u holokaustu. (I u Turskoj i Ruandi „dvostruki genocid“ se koristi za pokušaj vandalizacije razumevanja genocida, tumačeći ga kao „građanski rat“.)
Snajderov narativ osnažuje i legitimizuje brisanje sećanja na sve što je sovjetsko, dok ujedno skreće pažnju sa sve šireg pejzaža memorijalizacije fašističkih kolaboracionista. Jednom kada se takva linija uspešno utemelji, žig „komunizma“ može se upotrebiti protiv svakog odstupanja, za ućutkivanje sistemskih alternativa i uništavanje kapaciteta za razumevanje aktuelnih zločina kapitalizma. Iz istih krugova širi se rehabilitacija saradnika nacista izvan Baltika, sve do uspona ekstremno desnih partija u Švedskoj i Italiji. Godišnje fašističko hodočašće do Musolinijeve grobnice u Predapiju, u čast Marša na Rim, mobiliše sve veći broj ljudi, često uz blagoslov italijanskih vlasti. U međuvremenu, u Sjedinjenim Državama, republikanci u Predstavničkom domu agituju za donošenje zakona o „izučavanju komunizma“ kako bi se njegova demonizacija uvela u škole.
Minimizatori
Polaznu tačku ovih narativa čine dobro finansirani i centralizovani muzeji okupacije u baltičkim zemljama. Osnivani početkom 1990-ih, pored državnog budžeta, raskošnu podršku duguju privatnim fondacijama sa malim odborima koji prikupljaju sredstva u Sjedinjenim Državama. U pitanju je poricanje razmera holokausta, gde je 90 odsto stalnog izložbenog prostora posvećeno zločinima komunizma, a svega 5 odsto holokaustu.
Tu su izostavljene druge genocidne kampanje nacista protiv Sinta i Roma i onih koji su načelno smatrani „defektnima“. Ova namerna disproporcija komplementarna je sa činjenicom da je na Baltiku zabeleženo najveće lokalno učešće u ubistvima Jevreja, među svim zemljama koje su okupirali nacisti. Zapravo, bio je to jedan od retkih regiona u Evropi gde su ubice bile dobrovoljci i regruti iz opšte populacije. Takođe je jedinstveno to što su ove masovne ubice zatim odlazile u druge zemlje da nastave da ubijaju Jevreje. U ovim takozvanim muzejima ide se do same granice poricanja holokausta. Na primer, muzej u Rigi, osnovan 1993, prikriva svedočanstva o nacističkom logoru smrti na teritoriji Letonije u kome su sprovođeni eksperimenti na deci.
Posebno mesto u narativu ovih muzeja zauzima Pakt Molotov-Ribentrop (Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a iz 1939) kao nacističko-sovjetski savez za uništavanje malih naroda centralne i istočne Evrope. Rutinski i netačno predstavljen kao „savez“, ovaj žalosni pakt o „nenapadanju“ sa tajnim klauzulama nastao je kao posledica niza napetih i očajničkih prilika. Ukratko, zemlje na zapadu i istoku već su ranije potpisivale takve sporazume sa nacističkom Nemačkom – takav je britanski sporazum o pomorskom naoružanju 1934. i poljski pakt o nenapadanju iste godine. Dve godine kasnije, gotovo se samo Sovjetski Savez suprotstavljao fašističkim režimima na ratištima Španskog građanskog rata, gde nijedna druga sila nije pritekla u pomoć demokratski izabranoj republikanskoj vladi koja se branila od fašističkog puča.
Konačno, do zloglasnog Minhenskog sporazuma iz 1938, gde su Britanija i Francuska pristale na rasparčavanje poslednje demokratske i višenacionalne države u centralnoj i istočnoj Evropi, Čehoslovačke – došlo je bez ikakvih konsultacija sa sovjetima. I nacistička okupacija baltičkih zemalja počela je bez sovjetske saradnje ili učešća, zauzimanjem Klajpede u martu 1939. Zapadni establišment kasnih 1930-ih video je Hitlera i Musolinija kao manje zlo, kao poslednju liniju odbrane „zapadne civilizacije“ od „istočnog varvarizma“, što je ideja koja se danas vraća u mejnstrim. Ugovore o kolektivnoj bezbednosti koji bi uključivali i sovjete mnogi su smatrali nezamislivim, a taj stav je rat učinio neizbežnim i mnogo gorim nego što bi bio, dok su teret posledičnih strahota uglavnom podneli narodi SSSR-a.
Stalni eksponati u „muzejima okupacije“ direktno izjednačavaju iskustvo pod nacističkom okupacijom i iskustvo sovjetske republike, i obavezni su deo obrazovanja dece u svim baltičkim zemljama. Od samog ulaza u muzej portreti Hitlera i Staljina su upareni stvarajući nepogrešive asocijacije. Posebno je ironično to što muzejske postavke ne pominju da su baltičke sovjetske republike bile eksperiment u preokretu tradicionalnog imperijalnog toka resursa sa periferije u metropolu. Bile su „republike za izlog“, a njihova industrija je u posleratnoj eri porasla i do 15 puta u odnosu na predratnu. Ove zemlje su takođe bile pošteđene kulturalne represije, gde su zabranjene knjige i proganjani pisci bili slobodno dostupni za razliku od drugih oblasti SSSR-a.
Memorijali koje baltičke države uklanjaju uglavnom su služili za godišnja hodočašća ruske zajednice, da na Dan pobede oda počast članovima svojih porodica koji su položili živote za antifašističku ideju. Uništavanje tih spomenika sve je spektakularnije, upriličeno za oduševljene mase. Ovi postupci istorijske negacije liče na damnatio memoriae iz doba starog Rima, posthumnu osudu i brisanje nepopularnih elita i careva iz javnih evidencija. Ali to je uvek bila suštinski nepotpuna praksa; rupe i praznine na statuama i mozaicima čuvale su „negativno sećanje“ na sam čin brisanja iz istorije.
Savremena verzija brisanja odražava neke dublje težnje i možda temeljniju agendu iskorenjivanja istorijskih dokaza. U Ukrajini je, na primer, već 2015. u potpunosti uklonjeno oko 1.500 Lenjinovih statua. (Ni daleka prošlost nije bezbedna jer je u Ukrajini srušeno oko desetak spomenika afro-ruskom književnom geniju iz 19. veka, Aleksandru Puškinu, a čak je i Katarina Velika iz 18. veka na sličan način gurnuta u zaborav.)
Pored komunističkih ikona, čini se da je skrajnuto i ono nešto preostalog poštovanja za poginule u antinacističkoj borbi. Litvanija je rešila da zadrži samo one spomenike na kojima se nalaze konkretna imena palih vojnika, a takvi su slučajevi retki. Kao dokaz da se, kada čistka jednom počne, njen zamah brzo radikalizuje, tu su i spomenici litvanskim umetnicima koji su gajili simpatije za komunizam, koji su takođe pod pretnjom bagera. U Helsinkiju je demontiran sovjetski spomenik svetskom miru iz 1989. godine, deceniju nakon što je propao pokušaj njegovog dizanja u vazduh.
Čistka sećanja
Nemačka je poseban slučaj jer je svojim Osnovnim zakonom (Grundgesetz) ustavno obavezana da čuva spomenike iz sovjetske ere. To je možda jedina evropska zemlja u kojoj je nedavno podignuta Lenjinova statua – gest svesti o rasprostranjenom brisanju istorije. Ipak, evropska hegemona sila možda je i sama utabala put čistkama javne sfere kada je srušila berlinsku Palatu Republike i zamenila je obnovljenom imperijalnom palatom Stadtschloss. Srušeni parlament istočne Nemačke, Palast der Republik, bila je građevina iz 1970-ih čija gradnja nije bila povezana sa kršenjem ljudskih prava iz komunističkog doba. Ako ništa drugo, bio je to prostor za potencijal socijalističkog društva da daje prioritet zajedničkom ulaganju u opšte dobro.
Pored parlamenta tu su se nalazili nekoliko restorana, hala za rok koncerte i modne revije i podzemna kuglana. Njihovo rušenje i obnova bivšeg doma Kajzera, vredna skoro milijardu dolara, govori o imperijalnom kapitalističkom prosperitetu kao krajnjoj vrednosti, uz jasne tonove desničarske nostalgije. Vodeća zemlja Evrope kao da nema gde da gleda osim unazad. (Čak i ako je rušenje zaista bilo podstaknuto prisustvom azbesta u istočnonemačkoj građevini, da li je obnova imperijalne palate bila neophodna?) U osnovi svega je poruka da je kucnuo čas za čistku sećanja, kao što kaže jedan grafit u blizini lokacije: Die DDR hats nie gegeben (Nemačka Demokratska Republika nikada nije postojala).
Želja da se izbrišu svi tragovi komunizma proizlazi iz dubokog izvora opsesivne emotivnosti, gotovo edipalnog sukoba sa „lošim roditeljem“ (priča se da je već u maju 1945. general Georgij Žukov rekao generalu Konstantinu Rokosovskom: „Mi smo ih oslobodili i oni nam to nikada neće oprostiti“). U baltičkim zemljama se izraz „okupacija“ koristi samo za sovjetski period, a ne za gotovo dva i po veka ruske vladavine tokom autokratske carističke imperije, kada je baltičkim narodima jedva bio dozvoljen fizički pristup njihovim današnjim prestonicama.
Ima ironije i u tome što je od pristupanja Evropskoj uniji veoma malo krupne industrije ili nekretnina ostalo u rukama baltičkih naroda; uglavnom su u vlasništvu nemačkih, švedskih i irskih kompanija. Talas rušenja spomenika, ta posthumna osveta, duboko je antidemokratska uprkos tome što navodno slavi demokratske vrednosti. Performativna kontradikcija, nedavno rušenje memorijala u Rigi upriličeno je uprkos izričitim željama većine u zajednici koja govori ruski, a koja čini blizu 40 odsto ukupnog stanovništva. Štaviše, od sticanja nezavisnosti većem delu njene starije generacije su uskraćena osnovna prava na državljanstvo, kao i kulturalna i obrazovna autonomija, kroz birokratizovani skup nejasnih zahteva i represiju nad onima koji se smatraju građanima nižeg reda.
Uništavanje spomenika takođe je simptom siromaštva mašte, podrivanje kulturalnog nasleđa i discipline istorije. Ono naprosto negira istorijske izvore i dokaze, dok sprovodi čistku javne sfere. Moć tih figura mogla je biti simbolično preusmerena, na primer, okretanjem naopačke ili ukopavanjem u zemlju, ili čak oplatom od šarenog papir-mašea kao što je to nedavno zadesilo statuu Bizmarka u berlinskom Tirgartenu.
Savremeni revizionistički damnatio memoriae jaše na talasu desničarskog okcidentalističkog ultranacionalizma koji zamenjuje tradicionalni konzervativizam. Ono što je nekad bilo tiho gunđanje, preraslo je u urlik: intelektualna žrtva ukrajinskog rata je kolektivno obavezujući narativ o Drugom svetskom ratu zasnovan na antifašizmu. Sve glasniji tutanj opsesivnog revizionizma mogao bi biti nova neoliberalna ortodoksija, kao i povratak oportunističkog antikomunizma. Obračun sa upokojenim komunizmom, koji se bizarno vodi nekih tri decenije nakon raspada SSSR-a, više je od skrivenog prolaza za ultranacionalizam. To je kulturalni kanibalizam, koji proždire sećanje i istoriju. Konačno, odmah iza „dvostrukog genocida“ nailaze sablasti „belog genocida“, „Vajmara 2.0“ i „sukoba rasa“.
Autor se bavi kulturnom istorijom moderne Evrope i Rusije. Nedavno je doktorirao na Braunu.
Adam J Sacks, Jacobin, 27.01.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 26.08.2023.
REVIZIJA ISTORIJE________________
- Kod nas o tome vidi na primer knjigu Todora Kuljića „Prevladavanje prošlosti – uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka“, Helsinški odbor 2002, prim. ur.
