Da li će politika izmeniti ljudsku rasu? Već je uveliko menja: krizne navike, bar u Evropi, temeljno su promenile neke oblike ponašanja, a na putu su, u celome razvijenome svetu, da promene razdvojene klase. Bogataši će biti zdraviji i dugovečniji, ne samo u Africi i Aziji, nego i u Evropi i Amerikama. Sirotinja će umirati i rađati se brže, i moglo bi se desiti i da počne da izgleda drugačije posle izvesnog vremena. O tome ubedljivo govore promene koje su ljudi samo svojim načinom života prouzrokovali u životinjskom svetu – o prirodi bolje da ne govorimo: medvedi i rakuni koji se hrane skoro isključivo đubretom u Severnoj Americi, gradske lisice u Engleskoj, endemske promene na pticama, povlačenje i selidbe vrsta kakve ranije nisu zabeležene. U tako maloj zemlji kakva je Slovenija, došlo je do velikih promena u ponašanju životinja. Vukova, koji su monogamni i žive u hijerarhijski organizovanim čoporima, ima u Sloveniji manje od 50. Nekoliko vučica bilo je, u okviru projekta Slowolf, označeno posebnim ogrlicama, koje su emitovale poruke, tako da su njihova kretanja beležena. Zahvaljujući tome, naučnici su uspeli da izrade efikasnu zaštitu ovaca na udaljenim imanjima, čime su sprečili povremenu štetu, i osigurali saradnju seljaka. No u kratkome vremenu, lovci su potamanili sve obeležene vučice – sa njima su poginuli i njihovi mladunci. Naučnici su utvrdili da smrt alfa vučice potpuno destabilizuje čopor, i da zbog toga vukovi prelaze u poligamiju, koja uništava efikasnost čopora pri lovu, sigurnost mladunaca i sam opstanak čopora. Slovenačkih pedesetak vukova je dakle u kratkom vremenu prešlo na potpuno drugi tip ponašanja i zapravo promenilo genetski upis vrste.
Bolje sreće nije ni ris: uvezeni iz Poljske, jer su ih austrijski lovci potamanili u 19. veku, risovi u poslednje vreme obolevaju i umiru. Ne zna se tačno zbog čega: ris je izuzetno samotna i obazriva mačka. Tvrde da risa koji živi u Zoološkom vrtu u Ljubljani ni čuvari ne vide često. Šta će se dešavati između oslabljenih risova i divljih ili podivljalih mačaka, ostaje pitanje. Nije isključeno da će se stvoriti nova životinjska vrsta.
Slovenija bi mogla biti privilegovani prostor medveda, pa nije. Medveda ima nekoliko stotina, i tu se zadržavaju – ne odlaze u Austriju, a tu ostaju kada dođu iz Bosne. Nije loša šala – za vreme rata su medvedi uistinu bežali iz Bosne na sever. Iz toga vremena je ostala nezaboravna novinska vest, da je medved noću rasturio jedan od kampova oko Bledskog jezera, sa primedbom da je to verovatno bio… bosanski medved. U devedesetim se žalosno završio slovenačko-francuski projekt naseljavanja slovenačkih medveda u Pirinejima: uglavnom su ih pobili španski lovci. Šta zna medved šta je državna granica! Upravo je procurila vest da je Srečko, meče koje su “zbog propisa” nasilno oduzeli od požrtvovanog spasioca i zaštitnika, i zatim poslali u Rumuniju, jer u Sloveniji nema skloništa za medvede – poginuo još u julu, kada su ga pustili na slobodu: odmah ga je ubio neki veći medved. Kako su se odlučili da ga puste u “slobodu” ostaje nejasno. Letos su lovci ubili mečku koja je za svoja dva mladunca ukrala nekoliko kokoši i zečeva iz šumskog kokošinjca, gde je vlasnik ostavio svoje životinje da se “snalaze”, ne bi li uštedeo. Zatim su ubili i oba mladunca.
Upravo se vodi žučna rasprava o zloupotrebi životinja u cirkusu i pod tzv. “dresurom”. Ona je uglavnom besmislena ako ne postoji nijedno sklonište za stare, bolesne i mučene životinje, dakle i cirkuske: zoološki vrtovi bi mogli postati takva skloništa, umesto da u njima postepeno lude zdrave, mlade životinje. Priznajem da je za neke, kao upravo za Srečka, jedini izlaz da žive sa ljudima – i takvi su viđeni za doživotnu negu u novom tipu zoološkog vrta. Sećam se jednog dokumentarca o nekom vrtu-skloništu za životinje u Severnoj Africi, gde je kombinacija bila naprosto izazvana siromaštvom. U njemu je stari čuvar na rukama izneo isto tako starog lava, reumatičnog i artritičnog, skoro paralizovanog, na sunce da tu umre. Držao ga je u zagrljaju, jecajući u lavlju grivu, dok lav nije izdahnuo.
U svom tome užasu, u kojem paramilitarni lovci jedva čekaju odstrel nekog strašno opasnog medveda, koji je zbog starosti izabrao ovcu, a ponekad baš i ne čekaju, nego proganjaju sve, čak i obeležene vučice, eto i žarka nade: dabar, koji je u Sloveniji istrebljen zbog krzna još krajem 18. veka, izgleda da se odlučio da se vrati i zauzme svoje stare prostore. Primećen je tek kada su neke reke i potoci počeli da menjaju tok. Niko ne zna koliko ih je. Lovci se već spremaju na odstrel zbog “štete” koju nekako treba odrediti. Dok se ne napiše još neki suludi zakon protiv dabrova – a nadajmo se da neće, jer je vlast zauzeta donošenjem zakona protiv ljudi – mali podzemno-podvodni gerilac u doslovnome smislu nagriza i potkopava osnove države. Ostaje da dabrove posmatramo i od njih se učimo.
Peščanik.net, 14.10.2012.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
