Na izborima pobeđuju oni koji uspeju da preuzmu administraciju, a pobedu odnose ideje koje se institucionalizuju a zatim i realizuju. Politička javnost Srbije ušla je u najnovije, prevremene izbore ozbiljno podeljena oko osnovnih pitanja prošlosti i budućnosti, dodatno zbunjena ogromnim pritiskom iz izbornih poruka kojima se zahtevala relativizacija sistema vrednosti; ušla je uz obećanja, ali i potiskivanje prioriteta koji podrazumevaju pretresanje prošlosti i oslobađanje budućnosti. To se pre svega odnosi na važne ugovore, poput SSP, ugovora sa „Fijatom“ ili sporazuma o ustupanju energetskog sektora ruskoj državi, što je prepušteno novoj republičkoj skupštini. Ujedno i liberalizacija i etatizacija. Opšta sinergija. Evropeizacija i samoizolacija. I Brisel, i Moskva, i Kumrovec, itd. Iako je u novu političku budućnost uložen ogroman optimizam, o čemu su utisci gotovo nepodeljeni, ta osećanja, koja su podstakla i fantastične skokove na berzi, sputana su i, ponovo, vrednosno ograničena i relativizovana postizbornim prebrojavanjem. Izbori nisu uspeli da uklone pretnje evropeizaciji i otvaranju, pošto o tim pitanjima nije ostvarena jasna, odlučna većina ni u kom smislu. Osim toga, postoje haške obaveze i uticaj Rusije.
Jedan od najvećih umova i liberalnih mislilaca Imanuel Kant proveo je ceo život u Kenigsbergu, današnjem Kalinjingradu, ruskoj eksklavi na Baltiku, i putovao je samo jednom, u neko obližnje mesto, na svega oko 60 km od tadašnje nemačke provincije Istočne Pruske. Danas je Kalinjingrad verovatno tužna provincija s Poljskom i Litvanijom u zaleđu, članicama EU i NATO. Ali su razum, unutrašnja, suštinska sloboda i beskrajna mudrost Imanuela Kanta izuzetna pojava s kojom se primer Kalinjingrada, jedne od paradigmi izolacionizma, ne može dovesti u idejnu i mentalnu vezu. Srbiji je potrebno da hitno napusti politički i mentalni prostor koji je vezuje za opasne predele sopstvene prošlosti.
Ishod proteklih izbora kao referenduma o nastavku evropskog puta, nasilno prekinutog 12. marta 2003, biće razjašnjen tek pošto budu poznati rezultati postizborne aritmetike. Ona će ili institucionalizovati evropsku manjinu u ukupnom biračkom telu, između ostalog na osnovama političkog partnerstva sa EU, kao i najboljeg izbornog rezultata evropskih političkih snaga u čitavoj srpskoj političkoj istoriji, uključujući izbore iz 2000, ili će uvažiti stvarnost koja, u najboljem slučaju, odražava većinski evroskepticizam, u oklevanju i konfuziji. Ako je potrebno podsećati na petooktobarski prevrat, u međuvremenu se deo nekadašnjeg DOS-a izrodio u antievropsku, rusku klijentelu, čemu su uvek i bili skloni. Ponovo su se pojavili zaboravljeni birači opterećeni utopijom socijalnog parazitizma i teorijama zavere, zagledani u sopstveno tavorenje i siromaštvo.
Evropske vrednosti relativizovane su potresima koje su proizveli odlazak Crne Gore i Kosova. Haška obaveza emotivno je vezala populističku kulturu za prošlost ispunjenu politikom nasilja, pljačke i zločina. Miloševićeva administracija delimično je potisnuta tek pošto je delu konzervativnog biračkog tela podmetnut njegov istomišljenik koji će okončati politiku uzastopnih poraza. Istu ličnost tada su u evropske snage uvele službe bezbednosti, vojska i jedna strana država, nesklona liberalnoj demokratiji, koja se ponovo počela promaljati kao činilac u međunarodnim odnosima. U takvoj atmosferi skorovi evropskih političkih snaga, bez obzira na njihovu vrednosnu strukturu i politički racionalizam, zaista se s pravom smatraju uspehom, dok postizborna aritmetika, i kao energija lepih želja i dobrih namera, ostaje političko čudo: „prirodno je da SPS bude u demokratskoj vladi“ (R. Ljajić), „u srpskoj politici postoji prostor za socijalističku partiju koja je … moderna, proevropska i u potpunosti posvećena vladavini prava“ (S. Vodsvort, ambasador V. Britanije u Beogradu), „EU će podržati svaku stabilnu vladu“ (H. Solana), „Dačića za premijera“ (Z. Panović, „Danas“), „ne moram mnogo da se pravdam i da objašnjavam zašto je za mene Dragan Marković Palma simbol te nove racionalnosti koja će i dalje ispovedati mitove, ali gledati na to od čega se sada i u bliskoj budućnosti bolje živi“ (V. Dimitrijević).
Uh.
Ili se time uglađeno podrazumeva gutanje žaba, koje ovoga puta kreće od one najdeblje.
Da li će i EU dozvoliti da Srbiju proguta kao žabu? Da li je ta žaba najveća? Možda i nije. Uslov svih uslova, isporučivanje Hagu preostalih masovnih ubica, koje bi trebalo da pokrene preispitivanja najnovije prošlosti u svim sferama društva, prepušten je budućoj vladi, koja će u svakom slučaju sadržati recidive ideja, ličnosti, političkih i vaninstitucionalnih snaga vezanih za zločinački poduhvat koji je razvalio drugu Jugoslaviju. I Srbiju, u svakom smislu. Zato su opšti prevremeni izbori, doživljeni kao referendum o pristupanju EU, u celini prožeti obavezom koju deo vladajuće elite, koja se smatra evropskom, uporno vezuje za Hag kao instituciju i ucenjivanje, umesto za sopstvenu moralnu i istorijsku potrebu. U svakom slučaju, zasad je izvesna antihaška većina u budućem parlamentu, koja će evropeizaciju dodatno usloviti podgrevanjem kosovskog mita. Takav parlament biće verovatno raspoložen da ratifikuje svaku podlost, poput predaje energetskog sektora ruskoj državi, kako bi Srbiju omamljivao prastarim, pretprosvetiteljskim mitom o Petru Velikom. Taj se mit usput transformisao u mitove o Staljinu i Putinu, ali on sintetiše njene najgore političke osobine, s kojima Moskva nema uvek sasvim jasne ili neposredne veze.
Događaji koji su prethodili izborima, i njihov ishod koji je konkretizovao i stabilizovao evropske i demokratske snage, ukazali su na jednostavnu istinu da evropeizaciju Srbije nije moguće zamisliti bez Evrope. Bez njene aktivne uloge i dobrih namera. I prilagođavanja. EU je progutala veće žabe od Srbije – Grčku, Kipar, Poljsku, Bugarsku, Rumuniju. Slovenski i istočno-pravoslavni svet, ograničen kulturom, istorijom i mitologijom, imao je više potrebe za dodatnim podsticajima. Evropska poruka Srbiji tim pre se može smatrati odocnelom i škrtom. Srbija će se zato, u najboljem slučaju, utvrditi na evropskom putu s koferom punim žaba. I to je nešto, u ovdašnjem predvorju evropske civilizacije ispunjenom večitom traumom i svežim leševima. Istorijska misija EU, koja se katkad svodila na rigidno administriranje, mogla je da podrazumeva i prethodno ukidanje viza, štaviše i haškog uslova. I u kontekstu uloge pojedinih evropskih vlada u jugoslovenskim ratovima, u kojima su one podsticale ili nisu ometale zvaničnu politiku Srbije, i u kontekstu zamora ljudskog materijala u samoj Srbiji, koji traži da se podstiče, obnavlja, umesto da se u beskraj zamara i troši. Politička Srbija upravo je dokazala da oseća poruke ohrabrenja, da ih možda i razume kao sopstvenu pokretačku snagu. Iako se upravo u tim danima odigralo i izvesno prelivanje evropskih i demokratskih snaga u tabor koji tvrdi da je pobednički, evropski i demokratski, takve pojave bi, zbog njihovog karaktera, takođe trebalo uvrstiti u ozbiljne izazove neposredne budućnosti. Srbija je ovog puta bogatija za sopstveno iskustvo da je optimizam ponekad osnovni sadržaj političkog racionalizma. Politika je ionako kolektivni ljudski proces koji zahteva vreme i razumevanje usputnih paradoksa.
Close to the Edge
Peščanik.net, 15.05.2008.
