Dok se imperija raspada, njena prestonica cveta. Cvetovi, doduše, nisu uvek skladni i mirišljavi, ali to se u današnje vreme od sveća i ne traži – važnija je ekstravagantnost i utisak ponekad brutalne, ponekad blazirane moći. Bogata Moskva usisava tri četvrtine ruskog kapitala, pa nije čudo što je veći deo zemlje siromašan. Čudno je nešto drugo: koliko je ljudima stalo da makar na sjaj prestonice mogu biti ponosni, kad već ne mogu biti ponosni na sopstveni status, rad, perspektive. Žal za izgubljenim (straho)poštovanjem celog sveta se kako-tako kompenzuje skorojevićkim sjajem, ali i ponekim istinskim remek-delom savremene arhitekture.
Kao i toliko puta, pokazalo se da su najbolja rešenja istovremeno i najpristupačnija. Evo, naprimer, četvrt Ordinke: pored pompezno renovirane Tretjakovske galerije, koja donekle kvari prijatnu, gotovo nežnu atmosferu tog starog, udobnog dela Moskve, tu je mnoštvo obnovljenih crkava i manastira, i manjih palata i domova sa dvorištima, obično jednospratnih. Obnavlja se ona stara intimna Moskva za koju smo verovali da je nepovratno nestala pod naletima proletkulovskih buldožera (po stepenu razaranja živog gradskog tkiva Moskvu prevazilazi možda još samo Kalinjingrad, u kome posle bitke nije ostalo kamen na kamenu).
Šetnja kvartom je pravo zadovoljstvo. Ima tu i lepih spomenika, kao ono pravo malo modiljanijevsko čudo od spomenika Ahmatovoj, koje nenametljivo kraljuje u dvorištu jedne veće stambene zgrade.
Spomenici oko kojih je bilo mnogo galame i koji su progutali hiljadostruko više novca, gigantske konstrukcije lužkovskog zvaničnog vajara koje nagrđuju celu Moskvu, naprotiv, prava su nesreća. Isto, mada u nešto manjoj meri, može se reći za najveći pravoslavni hram posle Svete Sofije, svojevrstan spomenik finansijskoj moći Lužkova (jer je izgrađen u rekordnom roku), za hram Hrista Spasa. Verovatno je već njegova prva, devetnaestovekovna verzija bila čist promašaj – ako sakralna arhitektura treba da posluži da ljude približi nebu. (Znam da se na ovakve primedbe naručioci, novi moćnici, samo cinično smeju, kao što se dosta dobrodušno smeje i vajar Cereteli, kada po ko zna koji put čuje da je u nekoj javnoj anketi proglašen za najvećeg kvarioca moskovskih pejzaža. Baš njih briga.)
Kad govorimo o monumentalnoj skulpturi, pomenimo još i veliku grupu bronzanih alegorija poroka koji su upropastili našu civilizaciju – delo kontroverznog Mihaila Šemjakina. Njegova barokna inspiracija mu je donela kako pristalice, tako i ogorčene protivnike več povodom spomenika kojima je zasejao Peterburg (da spomenemo samo Petra Velikog u prirodnoj veličini, ali sa smešno malom glavicom, na čijim kolenima, ispred Petropavlovske crkve, vole da se fotografišu kikotave šiparice, dok patrioti i poštovaoci istorije škrguću zubima). I ove moskovske bronze na obali reke deluju izazovno i zastrašujuće istovremeno, iako glatko obrađene njihove površine nose i odbljesak lepote. Šemjakin isuviše igra na spoljašnji efekat, pa i onda kada predstavlja ludsko zlo (osuđujući ga, pretpostavljamo) to nije bez zlokobnog sjaja barbarogenija, kojim se on svesno, a ponekad i sasvim izveštačeno, zaogrće.
Moskva se gradi ubrzano i u toj gradnji, pored onog tihog, restauratorskog, vidimo, grubo rečeno, još dva arhitekturalna pravca i stila. Donedavo je kao “zvaniča,”, “lužkovski”, preovlađivao stil velikih kamenobetoskih zdanja, sa tornjićima u obliku zigurata, očigledna reminiscencija na staljinski klasicizam. (Zanimljivo poređenje: sličan, hitlerovski klasicizam je u Nemačkoj prokazan i nepoželjan – u Moskvi je dominirao celom poslednjom decenijom. Nemci se svog trečeg Rajha stide, Rusi se još nisu odrekli nostalgije za ulogom velike sile.)
Drugi, po upotrebljenim materijalima kao i po oblicima savremeniji način gradnje: složene metalne konstrukcije i staklo. Pešačk most, fontana i cela esplanada nasuprot Kurske železničke stanice su primer kako i očigledno ambiciozan i skup projekt moze da izgleda provincijalno. Ili agresivno, poput Doma muzike na obali reke Moskve. Doduše, kad su u pitanju nove metalne konstrukcije, ono glavno i nije njihova spoljašnja privlačnost, nego funkcionalnost unutrašnjeg prostora.
O ukusima se ne raspravlja. Ovo sasvim subjektivo viđenje arhitekturalnog preobražaja savremene Moskve ću stoga zaključiti jednom neutralnom konstatacijom: u tom ogromnom gradu ima svega i za svakoga. Samo nema dovoljno vremena da bi namernik mogao u njemu mirno da uživa. Za šetnje Moskvom nisu dovoljni dani ni meseci. Mozda bi se u njoj vreme moralo meriti godinama?
Dopisnica – Moskva
Danas, 25.09.2003.
Peščanik.net, 24.09.2003.
