Sve što znam o medicini naučio sam iz TV serija i kao pacijent. Zato moj komentar na odluku da domovi zdravlja dobiju i noćnu smenu, da postanu svojevrsni dragstori zdravstvenih usluga treba uzeti s velikim ogradama. Samo što ovde o tome i nećemo govoriti iz ugla medicine. Odluka da domovi zdravlja rade noću samo je još jedan primer idiotskog upravljanja ustanovama u Srbiji.
Nema neke velike razlike između odluke o trećoj zdravstvenoj smeni i, recimo, odluke da se pripremni, takozvani predškolski razred kao obavezni uvede u obdaništa, ili u škole (ako u vrtićima nema mesta). Isto važi i za formiranje fakulteta za srpske studije (šta god to bilo, a budale misle da to ima veze s identitetom, kao da se identiteti uče). Nijedna od tih odluka nije utemeljena u stvarnosti.
Pri tom, stvar čak nije ni u činjenicama. Možda bi činjenice pokazale (nema sumnje, recimo, da je predškolsko neophodno), da nešto od toga i ima smisla. Stvar je u tome da oni koji su odlučili pojma nemaju o činjenicama, njih stvarnost ne zanima, to jest – oni misle da imaju božanske moći da stvarnost oblikuju (što posebno važi za očeve osnivače, a zapravo idiote koji bi da naprave srpske studije).
Recimo, ideja o obaveznom pripremnom, predškolskom razredu, što naginje ideji o devetogodišnjoj osnovnoj školi, zaista nije loša. Više je razloga za to (od pedagoških do socijalnih). Prelaz iz obdaništa u školu, kao i sam polazak u školu, može biti vrlo traumatičan za decu. Iz vremena u kom su se uglavnom igrala, deca ulaze u razdoblje kojim dominiraju obaveze. Privikavanje ide teško, naročito za decu sa malim – nazovimo to tako – kulturnim kapitalom.
Zato prelazak treba da bude blaži, ne bi li se deci dale koliko-toliko jednake šanse (što je zapravo nemoguće, ali tome treba težiti). Ali, iz nekog drugog ugla, ta obavezna predškolska godina pokazuje se, naravno, kao velika greška. Ona gubi smisao i dodatno uništava ionako bezmalo nepostojeće resurse obdaništa.
Da odmah kažemo – nije stvar u tome da li vaspitači (namerno vaspitači, a ne vaspitačice, jer nema razloga da pretpostavljamo da mogu biti samo vaspitačice) mogu to da realizuju. Mogu, naravno. Ali, pored toga, sve drugo je protiv njih. Naša obdaništa nemaju ni dovoljno vaspitača ni dovoljno prostora za taj posao. Da o platama i ne govorimo. O održavanju zgrada, takođe.
Dakle, krene se od dobrih razloga, ali se ne mari za kapacitete (pri tom, škole su u istom ili još gorem stanju od obdaništa), pa se dati ljudi i postojeći kapaciteti koriste i natežu da ispune još jednu funkciju iako je očigledno da to ne može. I onda od rešenja napravimo novi problem. I tako sve još malo urušimo.
E, ista logika stoji i iza odluke o trećoj smeni u domovima zdravlja. Možda je pritisak na urgentni centar (što se navodi kao razlog) zaista bespotrebno velik, i možda bi tu ustanovu zaista trebalo rasteretiti. Ali, to se ne postiže uvođenjem treće smene. Pritisak na urgentni centar će ostati isti (mnogo je razloga za to, a neki su i čisto administrativni, za urgentni centar vam ne treba uput).
A dodatno će se srozati usluga u domovima zdravlja. Jer tamo nema dovoljno lekara ni za dve smene, a kamoli za tri. A i to lekara što ima, više se bavi administrativnim poslovima nego što leči. Kao što rekoh na početku, ovo je iskustvo pacijenta, ali zbog toga nije manje važno. Jer još jedan od razloga za treću smenu je i navodno poboljšanje usluga. Jasno je pak, usluge će biti još gore.
To mi kaže iskustvo pacijenta. A šta mi kaže iskustvo gledaoca TV serija. Uzmimo na primer ovogodišnju izvanrednu seriju HBO-a – „The Pitt“. Iza serije stoje isti ljudi koji su radili i čuveni „ER“. U glavnoj ulozi je perfektni Noah Wyle. Uz njega, savršeno glume i svi ostali. Prva sezona serije u 15 epizoda prikazuje 15 sati u jednom danu u jednom izmišljenom urgentnom centru u Pittsburghu.
Kritičari su seriju silno nahvalili, s dobrim razlogom. Serija ima i pregršt nominacija i nagrada, opet s dobrim razlogom. O seriji svi u glas ponavljaju da ona predstavlja povratak klasičnoj televiziji, to jest klasičnim TV serijama. Nisam siguran da bih umeo da objasnim razliku između starijih (dakle, klasičnih) i novih TV serija, ali dok se gledaju epizode, zaista se ima utisak da se gleda nešto dobro i nešto dobro poznato.
Pa ipak, neke razlike između drugih serija iz žanra medicinskih serija i „The Pitt“ (ova serija, istini za volju, ide u podžanr proceduralnih medicinskih serija) očigledne su. Najuspešnije takve serije („Grey’s Anatomy“, na primer, pored „ER“) više su sapunske opere, nego medicinske serije, što je i logično s obzirom na njihovo decenijsko trajanje (da ne ulazimo sad ovde u načine da se priča produži, to jest da se učini da ona „neograničeno“ traje).
„The Pitt“ je dakle nešto drugo. Ono što ostale serije (u priči) rešavaju izlaskom iz bolnice i ulaskom u privatni život junaka, „The Pitt“ rešava na licu mesta i tako postiže jedinstveni fokus. A fokus je na doživljaju posla samih medicinskih radnika. U datom urgentnom centru u Pittsburghu ne gledamo samo niz više ili manje složenih operacija, gledamo i same lekare.
Kad kažem gledamo, mislim na to da ih vidimo kao ljudska bića koja nisu ravnodušna prema svom poslu, a ni prema pacijentima. Uz to, vidimo kako se njihov doživljaj posla i pacijenata prelama kroz njihova lična iskustva i događaje iz njihovih privatnih života. Oni su ljudska bića i zato što saosećaju s pacijentima, ali i zato što imaju svoje živote izvan bolnice, a ti životi, opet, utiču na njihov rad.
Reklo bi se – serija šalje jednu banalnu poruku: i lekari su ljudi. Jeste, poruka je banalna, ali smo kao pacijenti često skloni da je smetnemo s uma. Što nam se može i oprostiti, jer nam je naša muka s više ili manje dobrih razloga – najveća. Ali, onaj ko upravlja sistemom to ne bi smeo ni za trenutak da zaboravi i svaku odluku bi morao da donese s tim na umu.
Odluka o trećoj smeni u domovima zdravlja pokazuje da oni koji upravljaju sistemom ne vide lekare kao ljude. I zato se usuđuju da nategnu njihove moći preko svake granice. Lekari imaju živote i izvan domova zdravlja i bolnica. Ti životi su okvir unutar koga oni saosećaju manje ili više s pacijentima i rade manje ili više dobro svoj posao. Odluka o trećoj smeni ukida život van bolnice, a time i sve ovo drugo.
Nije dovoljno reći samo da je to loša odluka, pa ni to da ona nema veze s činjenicama i realnim stanjem. Nešto drugo je još važno – oni koji upravljaju sistemom ne vide osobe u tim sistemima kao ljude i nije ih briga za njihove živote. U tom smislu, isto je, odnosno svejedno je da li se radi o domovima zdravlja, obdaništima, školama ili fakultetima. Iz ugla tekućih vlasti, u Srbiji ne žive ljudi. A šta smo zaista u njihovim očima, rekao nam je policajac dok je pesničio ljude u Novom Sadu.
Peščanik.net, 21.11.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
