Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Antiliberalni pokreti u vreme pre Drugog svetskog rata su bili populistički bilo da su bili levičarki ili desničarski. Staljin je govorio o postojanju dve desnice, one prave liberalne i one prikrivene, trockističke. Fašisti i nacisti su takođe prevashodno napadali liberale. Tako da je verovatno ključna karakteristika populizma to da u liberalima vide ne samo protivnike već neprijatelje.

Jedan važan prigovor, jedna ključna karakteristika, neprijatelja jeste neautentičnost. Njihovi interesi nisu narodni: obični, pravi ljudi, oni koji čine populus, nisu ni na koji način slični, a nekmoli predstavljeni, tim otuđenim, nastranim i nakaradnim, kosmopolitskim čak bogatašima, verskim i drugim manjinama, i onima čiji je stil života izopačen, dakle u neskladu sa stvarnim, pravim, običnim ljudima, sa narodom jednom rečju. Oni i ne govore tako da ih običan čovek razume, već su navodno stručni i uopšte gotovo svakom rečenicom koju izgovore kao da kažu kako oni znaju više od ljudi koji žive od svoga rada. Čak da znaju šta je u interesu običnog naroda i pravih ljudi. Kao da oni sami nisu isti kao i taj običan svet, otkuda optužba o licemerju, u najmanju ruku, a o odrođenosti, to jest o neautentičnosti, zapravo.

U poslednjih nekoliko decenija donekle je izgubljen taj smisao populizma i o njemu se najviše govorilo kao o levičarskom pokretu koji obećava prearaspodelu u korist siromašnijih, koji su, posebno u manje razvijenim zemljama, u velikoj većini. I zapravo najviše se raspravljalo o izvodivosti populističkih političkih mera, sa osnovnom tvrdnjom ili zaključkom da su te mere u neskladu sa odabranim, populističkim ciljevima. Osnovni prigovor levom populizmu je bio upravo taj: sredstva koja bi oni da upotrebe ne samo da neće obezbediti ostvarenje ciljeva kojima teže, već će zapravo udaljiti vlasti, zemlju, narod od njih. Populizam, praktično uvek levičarski, jeste zapravo, blago rečeno, zabluda o tome kojim se sredstvima mogu ostvariti ciljevi kojima se teži.

Neostvarivost levog populizma se obično dokazivala tako što bi se tvrdilo kako je privredna politika preraspodele u korist siromašnijih u nesaglasnosti sa međunarodnim privrednim odnosima, jer će se, iz jednog ili drugog razloga, pogoršati spoljna privredna ravnoteža – povećaće se, recimo, uvoz ili će se smanjiti strana ulaganja ili će se otežati javno finansiranje, jer će se povećati kamatna stopa usled ubrzane inflacije ili sve to zajedno. Ukoliko bi se, pak, levi populistički program sprovodio u uslovima protekcionizma, trebalo bi očekivati pogoršanje privrednog razvoja, jer naprednija tehnologija postaje nedostupna, a i ograničena konkurencija na malom domaćem tržištu ne podstiče inovativnost.

Može se, naravno, raspravljati o valjanosti ovih prigovora levom populizmu, no nije netačno da su poznatiji primeri, posebno u Latinskoj Americi, često davali za pravo kritičarima. Drukčije, međutim, stoji stvar sa desnim populizmom, koji je danas ponovo popularan i to pre svega u razvijenijim zemljama Evrope i u Americi, posebno u pretežno tradicionalno liberalnim zemljama. On je sličan levom populizmu na rečima, jer teži da mobiliše gubitnike u nekonkurentnim industrijama. Ali to nije ključno za desni populizam.

Ako se samo uzme ono što se može čuti u SAD i Britaniji i potom se pogleda šta nude populisti u Evropi, mobilizacija radnika u industrijama koje nestaju jeste samo sredstvo. Stvarni ciljevi su slični onima iz tridesetih godina prošloga veka. Karl Šmit je to zvao, ako se dobro sećam, decizionizmom, a moglo bi se svakako nazvati voluntarizmom, opet u smislu iz tog vremena. Reč je o pokretu koji je revolucionaran u tom smislu da se ne smatra obaveznim prema nasleđenim odnosima. U unutrašnjoj politici, kao što vidimo u Mađarskoj ili Poljskoj, reč je o promeni ustava sa idejom da se iz njega izbaci ono što ga karateriše kao liberalan. Otuda i pozivanje na neliberlnu demokratiju ili na demokratiju koja je utemeljena u stvarnim karakteristikama naroda, kako bi se to reklo. Dakle, reč je o promeni liberalne u nacionalnu demokratiju.

U spoljašnjoj politici je reč o odustajanju od obaveza, bilo da je reč o članstvu u Evropskoj uniji ili o tragovačkim sporazumima. Sa tim delom još uvek imaju probleme desničarski populisti u zemljama članicama Evropske unije, ali nema nikakve sumnje da je to njihov ključni politički zahtev. To što se naziva suverenizmom jeste upravo ono što je imao na umu Karl Šmit kada je definisao suverenost. Reč je o moći da se donese odluka koja nije ograničena nikakvim unutrašnjim ili spoljašnjim obavezama. Kao da je reč o odlučivanju u vanrednom stanju, gde je potrebno suprotstaviti se unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima. Mobilizacija masa, populizam dakle, jeste samo sredstvo da se taj voluntarizam, to stanovište da suverena odluka nije ničim ograničena, legitimiše.

Kako god se dakle populizam posmatra, on je ne samo retorički već stvarno neliberalan, s tim što sada on počinje da prevladava i tamo gde se činilo da nema nikakve izglede. To je novo.

Novi magazin, 26.12.2017.

Peščanik.net, 26.12.2016.

TEMA – POPULIZAM