Populizam i politika emocija

Čovek sedi u kancelariji

Foto: Alamy/The Guardian

Autoritarni nacionalizam osvaja pozicije u Evropi, SAD i Brazilu zahvaljujući plimi negativnih emocija u javnosti i popustljivosti elita prema tome. Ali to nije repriza 30-ih godina 20. veka. Pre svega, za razliku od tadašnjih elita u Nemačkoj, Italiji i Španiji današnje elite ne žele fašizam. Naprotiv, njihov problem je u tome što ne znaju kako da ga suzbiju.

Već 15 godina politikolozi vode dobro dokumentovanu, ali ne previše plodnu raspravu o razlozima uspona partija kao što su Ukip u Britaniji, Partija slobode (PVV) u Holandiji ili Nacionalni front u Francuskoj. U toj raspravi je utvrđeno da su razlozi pomeranja političkog spektra udesno pre kulturni nego ekonomski. Ali to ne znači da delovanje na polju ekonomije ne bi zaustavilo navalu plebejskog rasizma. Tu pre svega treba razumeti da je razlog neuspeha narativa političkog centra ugrađen u sam projekat ekonomije slobodnog tržišta.

Profesor Will Davies sa Univerziteta Goldsmits je ponudio verovatno najbolju kratku definiciju neoliberalizma kao sistema (ne ideologije), opisujući ga kao „razotkrivanje (disenchantment) politike ekonomijom“. Pod tim se podrazumeva prinudno uvođenje tržišne logike u sve forme društvenog života, čime se drastično sužava prostor političkog izbora.

Na primer, ako želim da sačuvam čeličanu u Port Talbotu, ne mogu se pozvati na nacionalnu bezbednost, ili na sentimentalan poriv da dam prednost britanskim proizvodima, ili na činjenicu da će grad umreti bez svojih visokih peći. To mogu postići jedino pažljivo formulisanim argumentom koji zadovoljava uslove svih postojećih nacionalnih, evropskih i globalnih pravila o trgovini i investiranju. Ako bih želeo da to učinim samo zato što se dobro osećam dok prolazim pored tog proizvoda ljudske genijalnosti na putu do plaže na kojoj surfujem, moji emocionalni razlozi bili bi blokirani pravilima koje je moja država davno potpisala i na njih se obavezala.

Daviesova definicija se može parafrazirati i kao kasapljenje (evisceration) politike pravilima ekonomije, to jest hirurško odstranjivanje svih emocionalnih razloga iz procesa donošenja političkih odluka.

Ljudi intuitivno znaju da se njihova osećanja identiteta, mesta, nacije i klase mogu vratiti u proces odlučivanja jedino suspenzijom postojećeg sistema – što objašnjava jačanje opozicije neoliberalizmu i sa levih i sa desnih pozicija.

Drugi važan faktor u emotivno motivisanom revoltu jeste promena shvatanja radnog mesta. Za političke nauke i ekonomiju radno mesto više nije deo političke arene. Pre 40 godina, na svom prvom poslu u jednoj fabrici svakodnevno sam prisustvovao političkim skupovima dobro obaveštenih ljudi. U odnosu na to doba primećujem dve bitne promene.

Prvo, moderni menadžment zahteva visoki nivo performativnosti na poslu, naročito od radnika sa najmanje moći: od njih se traži da nam požele srećan put, dobar dan ili da nam prodaju toblerone kada kupujemo vodu u trafici. Drugo, za ljude sa niskim kvalifikacijama ili niskim dohotkom rad danas podrazumeva više prinude nego što je to bio slučaj u pred-neoliberalnoj eri. Pretnja otkazom nije samo implicitna: njome se preti svakoga dana. Uz to idu slučajevi maltretiranja, favorizovanja i seksualnog zlostavljanja. Na najizloženijim pozicijama, u zanimanjima kao što su vožnja taksija i kamiona, obezbeđenje i čišćenje, postoji neprekidna pretnja stvarnim nasiljem. U svakodnevnom životu, na samom dnu platne lestvice svako poznaje nekoga ko je povezan sa organizovanim kriminalom niskog intenziteta.

Sve to dovodi do jakih iako potiskivanih frustracija, koje bi se verovatno prelile u revolt da ljudi nisu neprekidno zabavljeni netrpeljivošću prema rasnim i verskim razlikama svojih sugrađana.

Prva lekcija za liberale centra, ako žele da opstanu, je to da im je potreban emocionalni narativ sa inspirativnom ponudom u svojoj osnovi. Ta ponuda mora biti uobličena kao ekonomska nada: nigde nije propisan monopol radikalne levice na politike fiskalne ekspanzije, redistribucije, državne pomoći i stimulativnih plata. Problem je u tome što u neoliberalnim udžbenicima piše da je sve to nemoguće. „Strah od budućnosti“ na koji ukazuju kvalitativna istraživanja populacije birača koja podržava nacionalističku desnicu za mnoge od njih je racionalan. Oni su uplašeni, depresivni i gnevni u svetu realno nesigurnih radnih mesta, loših uslova stanovanja i porasta nejednakosti.

Ako nemate dobar odgovor na pitanje „Kako moj život i život moje porodice može biti bolji?“ neće vam pomoći nikakve veštine komunikacije. Levi centar takođe treba da donese važnu stratešku odluku o udruživanju levice protiv desnice. Rasprave o populizmu koje izbegavaju taj izbor postale su bespredmetne.

Ako u Google ukucate reči Sajid Javid i fašizam, videćete da on pokret Momentum kome i ja pripadam naziva „neofašističkom grupom“. Još nisam pronašao komentar Sajida Javida o neredima u Vajtholu gde je blizu 10.000 sledbenika Tommya Robinsona, među i njima pravi sieg-heil nacisti, ciglama i flašama gađalo policiju. Krajnji je čas da se završi faza dvostrukih standarda i poricanja na levom centru.

Ne verujem da će kriza demokratskog konsenzusa na zapadu popustiti. Ona će se nastaviti kao talas koji će se prelomiti u niz nacionalnih kriza čija se koreografija već nazire: pomeranje CDU udesno posle Angele Merkel; duel Jean-Luc Melénchona i Marine Le Pen na sledećim predsedničkim izborima u Francuskoj; ubedljivo većinska Salvinijeva vlada u Italiji; obračun nostalgičnih španskih falangista i katalonskih separatista; dalji pad Mađarske i Poljske u ruke demagoga.

U takvom okruženju, partije koje se u novoj seriji tekstova u Gardijanu o „novom populizmu“ opisuju kao stranke „populističke levice“, treba da preuzmu odlučniju ulogu u organizaciji otpora. Pritom treba da se bore pametno, a ne da kao Tsipras u Grčkoj trče pravo na farove dolazećeg voza. Ali iznad svega, levica treba da sklapa saveze – kao što su to učinili Podemos i Barcelona en Comú u Španiji.

Tako ćemo, ako se stvari pogoršaju, imati narativ nade. U Španskom građanskom ratu, u bici na Harami 1937. na „brdu samoubica“, među ljudima koji su jurišali kroz kišu metaka da spreče Frankov ulazak u Madrid bilo je i britanskih socijalista, komunista i bivših pripadnika IRA. Memoari preživelih boraca nam otkrivaju da su ti ljudi različitih ubeđenja bili povezani nadom u budućnost, ponosom zbog čina otpora i verom da se nešto može učiniti. Aktivno promovisanje takvih uverenja je najjače oružje koje imamo u borbi protiv pogubnog nihilizma autoritarne desnice.

The Guardian, 26.11.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 07.12.2018.

TEMA – POPULIZAM