Ono što su Kronova čeljad učinila svom babajku sitnica je spram onoga što je takozvani Javni servis učinio svom slavnom pretku – Radio Beogradu. Pri čemu Kron nije bio nikakva cvećka, a Radio Beograd bio je više od cvećke. Sinoć je Radio bio poprište medijskog čišćenja, muzičkog ponajviše: ništa od onoga što je bilo vredno u Radio Beogradu nije ostalo na priredbi povodom stogodišnjice njegovog osnivanja, u svakoj od mnoštva tačaka Javni servis je uradio nešto što na talasima Radio Beograda ne bi moglo da se desi; RTS kao da je promišljeno i dosledno udarao čifte, terao inat svemu što je Radio bio: gledao sam delimično prvi deo rođendanske proslave, posvećen šlagerima i valjda klasici, drugo veče, proveo sam prikovan za ekran slušajući tobože narodnu muziku, a zapravo muziku koja je poruga svemu što se u Radiju snimalo i što se preko radija slušalo.
Ko god bi zažmurio i izgubio veličanstvenu koreografiju (svetleću ribarsku mrežu u konobi na Jadranu i milione sirotih ruža, živih sahranjenih duž valjda bine), pomislio bi da mu je uključen Pink, sa karakterističnim vulgarnim glasovima, sa jezivim pesmama, komponovanim za pevače koji nisu pripadali sazvežđu zvanom Radio Beograd: voditelji bi, u stilu besmrtnih resitala o Titu, ili o našim ustancima, rekli jedan po jedan nešto lepo o Carevcu, ali bi se odmah posle toga zaorila pesma od koje bi se Vlastimiru Pavloviću digla ionako nepokorna kosa na glavi; dva orkestra, od kojih jedan posve mrzovoljan, svi pospani kao ja kad sam u pozorištu – umetnici koji su morali svirati za upravu logora verovatno su to činili sa više poleta – svirala su kola, najdosadnija kola ikad nastala u Srbiji, nepogrešivo su sva davež-kola (osim jednog baš živog, rumunskog ili vlaškog) bila uvrštena u rođendansko slavlje, pa i takva kakva su, još su uvek bila bolja od pesama koje su poveravane te horu, koji peva o Milkinoj kući u dva glasa, kao dve druge na poselu, te pevačima od kojih većina kao da nikad nije slušala Radio Beograd, kao da nisu čuli nijednu ploču koju je svojevremeno izdao RTB.
Pesme koje su za Radio Beograd decenijama bile blasfemija i bruka sad su za njegov jubilej izvedene sa za mene neshvatljivom bezobzirnošću, kao da je Radio Beograd, pošto nas je decenijama kinjio svojim pravovernim čistunstvom, umro, pa sad možemo da raskalašno i slavodobitno pevamo ono što je Radio prezirao, i stilom koji su kapelnici i producenti smatrali nedostojnim javne izvedbe.
Drugo, ili prvo: jeste falširanje očekivano i donekle dopušteno kad puno ljudi peva uživo, ali je na priredbi, za tri pišljiva sata, bilo falša više nego što se na talasima radio Beograda čulo za sto godina. Ovoliki sunovrat ne verujem da je iko očekivao, možda to nisu očekivali ni sami umetnici, ako pogledaju šta su učinili postideće se i pokajati, moguće je da nisu sebe mogli dobro čuti na bini, jer je ta svetkovina bila sad i nikad više, i možda nije bilo dovoljno tonskih proba (kao što nije bilo dovoljno truda i ukusa da se proberu pesme za ovako svečanu i opširnu priredbu), ali opet je i tu udaren šamar Radiju, koji je svakome pevaču omogućio ili da neposredno čuje orkestar, ako se snimalo ili izvodilo sve odjednom, ili mu je u slušalicama pružao mogućnost da glas kako Bog zapoveda kontroliše: pevača je instrumentalna matrica ohrabrivala, vodila i nadahnjivala da svoj deo obavi tako da mu s druge strane staklenog zida svi podižu palac uvis.
Nesklad između nostalgične govorancije voditelja i onoga što će uslediti odmah nakon pominjanja nekog od velikana narodne muzike bio je šokantan: potpuri savremenih kvazinarodnih pesama u sve gorim i gorim pevačkim izvedbama; ugađano je publici koja voli da srbuje, bila je pesma o janičaru koji umalo da odrubi glavu vlastitoj materi, bio je Vidovdaaaan, sunovraćujuća se iznova u sebe rodoljubiva i mitoljubiva poema, pripremljeno je mnoštvo da kažemo rukoveti kosovskih pesama ili pesama čija je radnja promišljeno smeštena na Svetu zemlju, Kosova je na Tašu bilo više nego što ga ima u stvarnosti, čak i više nego što ga ima u slavnoj preambuli Ustava, priredba je bila izuzetno rodoljubiva, iz prvog reda je sva umetnička dela obe večeri pratio dostojanstveni Bujke, medijskom emeritusu uz koleno sedijaše popečitelj kulture, na majici veliko slovo A i sa strane krila, da li anđela ili nekog drugog stvora kadrog da leti, to sam shvatio kao pozdrav vladaru, na čijim je krilima ministar i uzleteo toliko koliko je uzleteo.
Radio Beograd bio je jugoslovenska radio stanica, a priredba je bila ne srpska, nego velikosrpska, što će reći provincijalna, falilo je samo „Veseli se, srpski rode“ u interpretaciji Lončar Zlatibora i bratije, setio sam se prvog leta kad su se Crnogorci oslobodili našeg jarma, napravili su na podgoričkoj televiziju emisiju narodne muzike, ali sa idejom da sve pesme budu crnogorske i da svi izvođači budu Crnogorci, i legendarni vođa narodnog orkestra, harmonikaš, bio je unapređen u pevača, pa opet jedva su skrpili tri četvrt sata programa. Toga sam se setio jer sam zahvaljujući Radio Beogradu prvi put čuo Zehru Deović, Nikolu Badeva…, a sada satima slušam samo pocupkujuću i podvriskujuću Srbadiju.
Ali baš u taj mah voditelji rekoše da je Radio Beograd negovao muziku svih naroda Jugoslavije, doveli su goste iz Severne Makedonije, i iz Bosne, koji ne bi na audiciji u Radiju dobro prošli, ali dobro, gosti su, dali su sve od sebe, dok se iz Hrvatske i Slovenije nije ugruvao niko: za bečkim konjušarima i za onima koji Srbiji ne žele dobro i koji štaviše odboluju svaki od neprebrojenih srpskih uspeha – nije bilo potrebe!
Kad smo već kod osvete – nije krvna, ali jeste osveta – nisam, kad su pominjane legende sportskog izveštaštva, čuo ime Milojka Pantića, „Nebo se otvoriloooo“ bilo je u špicama kao i „Gool, gool“ Radivoja Markovića, moguće je da mi je to promaklo, da sam istinski istraživački novinar zvao bih lično g. Pantića, možda je pratio događaj dana, ili bih iznova pregledao ceo antiradijski galimatijas, za šta nemam snage. Ne bi me iznenadilo da je Milojko Pantić rodoljubivo prenebregnut, jer se javno i istrajno protivi jednovlašću koje nas je sve progutalo (u teskobnoj nutrini samodržavlja bićemo duže nego Jona što je boravio u kitu); mogao bih – ali ko bi to čitao, ko bi to trpeo, i k chemu? – da pročešljam svaki ubogi što se kaže segment velike vašarske svetkovine, to bi po scenaristu i po muzičkog urednika (ili tima) bilo kudikamo pogubnije od ovih nasumičnih redaka: Radio Beograd izneveren je sa svih strana, bio je okrenut svetu, priredba u njegovu čast bila je etnički čista i stilski očišćena od svega što krasi istinsku narodnu muziku. Radio je negovao humor, dramu, u njemu su snimane i čuvane pesme koje su i danas biseri, a za proslavu su odbrane pesme koje čak ni nekolicina dobrih živih pevača nisu mogli da spasu; u publici sam ugledao lice Olivere Kovačević, smeši se i raduje se boginja kulture, kao kroz maglu se sećam da je dveri RTS-a građanka Kovačević otmeno zatvorila i iznutra još poduprla da ne uđu neke pevačice, međutim je Tašmajdan bio preplavljen onim što je Radio bio žigosao kao šund, za razliku od nepromišljenog i preteranog slogana „Vaše pravo da znate sve“, koje se svelo na naše pravo da znamo sve ono što raduje cara, na Tašmajdanu dobismo novi slogan – „Vaše pravo da čujete sve i svašta“.
I zaista, prvopomenuto pravo nikako da ostvarimo, ovo drugo odmah je stupilo na snagu.
Peščanik.net, 26.08.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
