Osnovni problem nije u poreskom sistemu, mada ga je potrebno reformisati. Već u javnim rashodima, i uostalom u javnom sektoru u celini. I to ne toliko u njegovoj veličini, mada je i to problem, već u opsegu i u nameni. Da to objasnim.

Ako su javni rashodi dati, poreski sistem može da obezbedi njihovo finansiranje na manje ili više efikasan način. Štaviše, može i da poveća efikasnost privređivanja u meri u kojoj je tržište neefikasno. Ne može, međutim, da odredi namenu oporezovanih sredstava. Ukoliko se ona troše, recimo, na različite vidove subvencija, ukupni efekat javnih finansija, čak i uz najbolji mogući poreski sistem, može da bude negativan po privrednu efikasnost.

U tim okolnostima, preporuka da se, recimo, smanje porezi kako bi se podstakla privredna aktivnost ne moraju da daju očekivane rezultate. Pretpostavimo da imate javna preduzeća čija bi efikasnost bila povećana privatizacijom ili pretpostavimo da je neka privredna aktivnost monopolisana, poreske olakšice, koje se često daju upravo u tim okolnostima, ili tek smanjenje poreskog tereta, mogu da budu podsticajni u negativnom smislu. Isto tako, ako se manje oporezuje rad, to može da dovede do neefikasnog zapošljavanja i do smanjenog interesa da se ulaže u sticanje znanja i u poboljšanje ljudskog kapitala uopšte. To ne znači da su visoki porezi dobri, već da sama činjenica da se neki poreski teret smanjuje ne mora da znači i da se povećava privredna efikasnost. Ovo pogotovo ukoliko se poreski novac troši na namene koje utiču negativno na privrednu efikasnost.

Jedan način da se adresiraju javni rashodi jest predlog o fiskalnoj odgovornosti. Veoma je dobra ideja da se rashodi planiraju na duži rok i da se finansiraju na održiv način. Problem je u tome što ti zahtevi – dugoročnost i održivost – ne određuju strukturu javnih rashoda. To je kao da kažete da je potrebno da se odredi suma i da ona ne može da se menja više nego što je utvrđeno. No, iz toga ne sledi na šta će se ta suma trošiti. Pre toga, nije tako jednostavno ni odrediti nivo javnih rashoda, jer je za to potrebno i odrediti nivo javnog duga, budući da ne samo da država može da ima fiskalni deficit, već može da bude poželjno, sa stanovišta privredne efikasnosti, da ga ima. Kaže se da javni dug ne bi trebalo da pređe 40% bruto domaćeg proizvoda. Obrazloženje je da javni dug veći od toga ima negativan uticaj na privredni rast. Recimo da je to tako sa dugoročne tačke gledišta, da li to znači da taj dug ne bi smeo da bude veći u nekom periodu, ako će biti niži u nekom drugom?

Ovo pitanje nije besmisleno iz sledećeg razloga. Uticaj povećanog javnog duga na privrednu aktivnost ide preko viših kamatnih stopa budući da raste rizik da država neće biti spremna da u celini izvrši svoje obaveze prema poveriocima (recimo štampaće novac i inflacijom obezvrediti javni dug). Nasuprot tome stoji neefikasnost viših poreza. Ukoliko ne možete da pozajmite, morate da oporezujete. Pitanje je šta ima veći negativan efekat na privrednu efikasnost? Uzmimo, recimo, da se izdaci za penzije finansiraju u celini iz poreskih prihoda, a ne iz doprinosa. To bi moglo da ima negativne posledice po štednju. Ukoliko je potrošnja manje elastična od štednje, povećano oporezivanje, recimo, putem poreza na dodatnu vrednost bi moglo da dovede do manje štednje, pa tako i do manje sredstava za ulaganja. Neefiaksnost koja nastaje usled zaduživanja mogla bi da bude manja od one koju nosi povećani porez.

Usled toga, ključno pitanje jeste struktura javne potrošnje. Dugoročno planiranje je tu korisno zato što obezbeđuje da se posveti veća pažnja pravičnosti, a da se manji prostor ostavi trenutnim političkim interesima. Ukoliko se donosi dugoročna odluka, veća je verovatnoća da će se paziti na pravila, a manji će biti prostor za diskrecione odluke o trošenju novca. Uz to, odživost javnih rashoda, pa i fiskalnog deficita i javnog duga, se povećava ukoliko se na duži rok ukloni neizvesnost oko mogućnosti da vlasti ne poštuju svoje obaveze. To bi trebalo da dovede do stabilizacije troškova zaduživanja, što smanjuje negativne efekte eventualnog povećanja javnog duga.

Ukoliko bi javne obaveze bile određene na duži rok, koncipiranje poreskog sistema bi bilo lakše. Pri tome bi valjalo imati u vidu da se porezi plaćaju iz dohodaka, kakogod da se prikupljaju. Pojednostavljeno rečeno, u konačnoj analizi, oni će pasti na dohodak koji je manje pokretljiv i to će uglavnom biti dohoci od rada (uz rente). Oporezivanje renti je primer kada porezi ne utiču na promenu ponašanja. No, u nacionalnom dohotku najveći udeo imaju dohoci od rada, tako da odluka o tome kolika će biti javna potrošnja neposredno utiče na to koliki će biti teret na dohotke, kakogod da se porezi prikupljaju. Štaviše, ako je javna potrošnja usklađena sa načelom pravičnosti, porezi mogu da budu gotovo linearni bilo da je reč o porezu na dodatnu vrednosti ili o porezu na dohotke.

Na kraju, možda ima smisla ukazati na jednu od zabluda kada se obrazlažu poreske reforme. Ponekad se kaže da će niži porezi dovesti do povećanog privrednog rasta pa da će tako, da se tako izrazim, sami sebe isplatiti. Ukoliko je nivo javnih rashoda dat, veći nacionalni dohodak će ga finasirati sa nižom poreskom stopom. Ali to je ostvarivo samo ako se udeo javne potrošnje u bruto domaćem proizvodu smanjuje. A da bi se on smanjivao, potrebno je da se to želi i da postoji plan reformi da se to postigne.

 
Skockajte budžet, 02.07.2010.

Peščanik.net, 03.07.2010.