Bez obzira na to kako se porezi prikupljaju, njihov teret na kraju pada na dohotke – plate, penzije, dividende. No, način prikupljanja utiče na efikasnost, dakle na javne prihode. Neposredni porezi, recimo porezi na zarade i doprinosi za fondove (penzijske, zdravstvene i druge), nailaze na veće otpore od posrednih poreza, kao što su PDV, porez na promet ili akcize. Tako da je lakše kratkoročne budžetske probleme rešavati povećanjem posrednih poreza kao što je PDV.

Veća efikasnost neposrednih poreza je razlog da se traži da se oni oprezno uvode i da se ne menjaju često. Kao što se videlo u majskoj raspravi o povećanju poreza na zarade, otpor je bio veliki. Nije pomoglo ni to što se predlagalo da teret bude pravično raspodeljen, dakle da bogatiji plaćaju više. Prigovora je manje kada je reč o tome da se PDV plaća po višoj stopi. Jedan razlog jeste u postojanju poreske iluzije: potrošačke se cene jednokratno povećaju, ali to se ne vidi isto kao neposredno smanjenje plate ili penzije. Delimično i zato što je rast cena jednokratan, a smanjenje plate je trajno. Efekat je u suštini isti jer se smanjuje kupovna moć, ali percepcija nije.

Pored toga, postoji zabluda da više cene pogađaju sve na isti način. Što takođe utiče na lakše prihvatanje posrednih poreza. Sa političke tačke gledišta, da se bi se obezbedilo da se prihvati povećanje, recimo, poreza na plate gotovo da je neminovno da se uvede neka progresivnost – da oni sa većim platama imaju višu poresku stopu. PDV se obično prihvata iako je poreska stopa za sve ista, a siromašniji snose veći teret, jer veći deo plate ide na potrošnju. Bogatiji, naravno, plaćaju nominalno više jer imaju više para, pa više i troše.

Posredni porezi su, dakle, efikasniji zato što je veća poreska iluzija. Ova efikasnost je rđava jer su porezi veći nego što su ljudi spremni da neposredno plate.

 
Blic, 19.08.2009.

Peščanik.net, 19.08.2009.