Uzmimo da se održe izbori, recimo sutra, šta se od njih očekuje? Neka neke druge stranke sastave Vladu, šta će činiti? Niko ne zna.

Problem je u tome što nema jednostavnih rešenja i ništa se ne može učiniti preko noći. Da bi se to videlo, razmotrimo tri, da ih tako nazovem, programa u povoju.

Prvi je takozvani novi model rasta kojim se zagovara izvozno orijentisana privreda, ali se ne kaže kako će se to finansirati. Ne kaže se jer je logičan odgovor manja potrošnja, život u siromaštvu drugim rečima, i to u dužem periodu.

Drugi predlog je da se pozajme pare ili obezbede investicije iz inostranstva. Taj strani novac ne bi trebalo da potekne iz državnih izvora, već iz privatnih, jer privatnici, a ne države, ulažu u industriju i uopšte u proizvodnju za tržište. Tu je problem što ima mnogo drugih zemalja u koja se može ulagati, a mnoge od njih su konkurentnije.

Rizik ulaganja u Srbiji je suviše visok, a privredni izgledi nesigurni. Tako da je interes investitora, ne samo stranih, nego i domaćih, mali. Nešto se može nadoknaditi pozajmicama iz multilaternalnih izvora, Svetska banka, na primer, i od suverenih kreditora, Rusija kako neki predlažu, ali ti krediti obično ne idu tamo gde su najpotrebniji, a i strani dug je već suviše visok.

Treći predlog jeste da se postojeća sredstva bolje koriste; da se eliminiše korupcija, recimo, u javnim nabavkama, pa da se tako dođe do potrebnog novca. Suzbijanje korupcije je bez sumnje od izuzetnog značaja, ali time se ne rešava problem kako da novac bude efikasno potrošen ili investiran.

Za to su potrebne reforme privrednih ustanova i onih koji brinu o vladavini prava, a o tome više brine Evropska unija nego srpske političke partije. Tako da će doći do izbora, a da nije jasno šta se tačno bira.

 
Blic, 20.04.2011.

Peščanik.net, 20.04.2011.