Ugašen je Peščanik. Bez namere da podsećam, bilo je osnova za pretpostavku da će odustajanje od evropskog zakonodavstva, zaoštravanje odnosa sa susedima i oslonac na Rusiju doprineti političkom zatvaranju u javnom domenu. Odatle nije dug put do osporavanja ljudskih sloboda i prava. Po sistemu spojenih sudova, brutalno nasilje se ponovo omasovilo na ulicama, uz odjek šovinističkog divljanja u susednoj Hrvatskoj. Ali, tamo je administracija blagovremeno odgovorila, izgrednike identifikovala, a proces u celini nastavila da marginalizuje.

U stvari, prilike i u Srbiji i u Hrvatskoj su se dovoljno izmenile, pa je kao dominantni ideološki ventil preostalo mahom dobrodušno gunđanje protiv globalizma, kapitalizma, Evrope i Amerike, katkad i jednih protiv drugih. Jedino se nije spustio prag osetljivosti političkih i državnih lidera na kritiku, prezir ili uvrede, poruke koje bi trebalo da su u politici legitimne i kad su kulturno i moralno neprihvatljive.

Postizborni dogovori su prilikom formiranja republičke i beogradske vlade ostavili politički sistem lišen demokratske opozicije. Stranke načelne evropske i demokratske orijentacije uvučene su, u skladu s finansijskim i političkim potrebama svojih lidera i nomenklature, u opšti sistem klijentelizma i korupcije koji generišu javna preduzeća, oligarsi i monopoli. Radikalsko-narodnjačka opozicija postala je ideološka prethodnica na putu koji osporava potrebu nastavka reformi, pre svega završetka privatizacije, liberalizacije privrede, politike i kulture, usklađivanje domaćeg sa evropskim zakonodavstvom, regionalne inicijative itd. Kad ministar spoljnih poslova insistira na političkim vezama s Moskvom on ostaje nedorečen: da li te veze podrazumevaju podražavanje autoritarne politike, ubistva novinara i fizičke pritiske na proevropsku opoziciju, slobodno udruživanje i mišljenje. U svakom slučaju, taj proces, ukoliko postaje zvanična državna politika, ne ostaje usamljen u sferi diplomatskih ili ekonomskih odnosa. Toga su veoma bili svesni oni koji su odlučili da, makar privremeno, ugase Peščanik.

Bez obzira na činjenicu da za Peščanik govore i pišu univerzitetski profesori, advokati, pisci i novinari koji su pripali ovdašnjoj opštoj kulturi, ne samo medijskoj, i svega nekoliko političara, mahom neuspešnih pa zato i bezazlenih, ta radijska emisija i njen internet portal poneli su epitete koji ukazuju na politički ekstremizam i loše namere. Mada se opšta poruka može svesti na pozive da se ovdašnje političko društvo dodatno upristoji, demokratizuje, da usvoji evopske norme i, ako ništa drugo, poštuje sopstvene zakone. Drugim rečima, u Srbiji je politički centar, u evropskom smislu, potisnut u zonu političkog delovanja koje je opasno i štetno. Zato stvarni ekstremisti i izgrednici napadaju Svetlanu Vuković i Svetlanu Lukić i njihove goste u bezličnoj masi koja ih čini individualno zaštićenim i neodgovornim.

Gašenje Peščanika još je jedan bedan, kukavični sunovrat zvanične srpske kulture, od Idola i Memoranduma, do Mokre Gore i ambasadorske konferencije. Ruski i kosovski mit srpskog mejnstrima postepeno se izliva u kanalizaciju najnižih poriva i osećanja. Samim tim jedna kultura ostaje bez svojih važnih sadržaja, koje je sama osporavala uvek kad ih je iz prošlosti i njenih fatazmagorija prevodila u sferu dnevne politike i njenih prizemnih potreba.

Gašenje Peščanika sastoji se od nekoliko krivičnih dela na koja nadležne institucije nisu reagovale. Kolateralna šteta su medijska kuća B92 i internet provajder Peščanikovog portala. Ometanje radijskog prenosa Peščanika započelo je u vreme prethodne vlade, i ono podrazumeva upotrebu tehnike koja, svojom snagom, sama otkriva svoje korisnike. Nisam raspoložen da verujem da hakeri nisu povezani s državnim službama koje su požurile da predvide i ubrzaju konačan, politički ishod aranžmana koji bi, sa gasom, trebalo da obezbedi i protok ideja.

Gašenje Peščanika odigralo se u kontekstu zvaničnog zanemarivanja poruke Evropskog parlamenta koji je jedan dan u godini posvetio sećanju na Srebrenicu, i putovanja ministra spoljnih poslova u Brisel, gde je otišao po odgovor za koji je već očigledno da će biti odrečan, kako bi odgovornost zaustavljanja evropske integracije Srbije prebacio na Holandiju i evropske institucije.

A kako izgleda novinarska karijera u Srbiji pod takvom vladom objašnjava Svetlana Lukić: „Nije normalno da ja svaku promociju moram da organizujem uz prisustvo policije, jer smo bili napadani od organizovanih grupa, od Nove Srbije, Sabora Dveri itd, pa do obaranja sajta, do velikih problema s emitovanjem emisije, do havarije s automobilom“. Ta karijera još uvek je, doduše, manje tegobna od sudbine Ane Politkovskaje i još 300 novinara, koliko se procenjuje, koji su nestali iz istih pobuda koje su ugasile Peščanik. Srebrenica je srpska Čečenija, a Peščanik jedna od svega nekoliko preostalih supstitucija političkoj opoziciji i pravu na slobodno mišljenje koje su državni i mafijaški mediji ukinuli.

 
Danas, 26.01.2009.

Peščanik.net, 04.02.2009.

Leave a Reply