Ovo sa reformom pravosuđa nije dobro krenulo. Ne bih da zakeram i kvarim veselje, ali mi se nekako čini da ta priča neće imati srećan kraj. Uz dužno poštovanje prema Visokim Instancama sve tri grane vlasti, za koje ne bismo smeli ni da pomislimo da nemaju najbolje namere, reforma pravosuđa sve se više doživljava kao šljampavi kompromis, spontana mehanička rezultanta piljarskih interesa.

Drugim rečima, u javnosti je ostavljen utisak da je princip žrtvovan nagodbi. Taj utisak je – žao mi je, ali je tako – politička činjenica. Reforma pravosuđa sada izgleda kao postmodernističko-eklektička skalamerija u kojoj sve može, u kojoj su unutrašnje protivrečnosti dopuštene, čak poželjne.

O tome je trebalo misliti na vreme, ali razmišljanje na vreme i – naročito – po crti nekih obaveznih i korisnih načela nije, međutim, svojstveno sadašnjoj administraciji. Namerno kažem „administraciji“, jer termini „režim“ ili „politička opcija“ podrazumevaju neki program i neku ideologiju. Ovi naši od metoda su napravili cilj, što na duži rok ne može dobro svršiti.

Nije, smatram, javnost kriva i ne treba da se stidi ako je loše pomislila, kako nas prekoreva onaj natpis na britanskom grbu (honi soit qui mal y pense). Ova administracija i njeni marketinški šibicari i ulični mađioničari već su nas naučili kako funkcionišu i šta od njih da očekujemo. Ako su rekli da će na pravosudne funkcije birati stručne, osposobljene i dostojne – to zaista nije bilo teško i učiniti. Ali bi onda neki ostali nezadovoljeni, jer misle da im po pravu za koje su uvereni da su ga stekli pripada neka „kvota“ (tu kobnu reč upotrebili su, naravno, naprednjaci). Pravo na „kvotu“ u svemu (ima l’ mene tute? kažu Hercegovci) pravo je koje im je vladajuća koalicija nepromišljeno ustupila, sve u strahu od vanrednih izbora. Tako smo umesto reforme pravosuđa, tačnije umesto imenovanja sudija i tužilaca kao najvažnijeg dela te reforme, dobili ovaj tužni haos. Sve je opet po dosadnom principu „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“.

Ajmo ovako: stručan, ali ima skandaloznu statistiku ukinutih i vraćenih, ili preinačenih presuda; osposobljen, ali su mu te presude ukidane iz razloga banalnih i neočekivanih za nekoga ko je položio pravosudni ispit, pa makar studirao i osam godina; dostojan, a donosio je presude skandalozne, nemoralne, protivzakonite i glupe – sve u korist izvesnih političkih opcija. Ima takvih među izabranima, ali ima i obrnutih slučajeva među neizabranima. Gde smo onda prispeli?

Zatim: proširio se aber po pravosudnoj čaršiji pre nekoliko meseci da supružnik u advokaturi znači sukob interesa itd. Mi još ne znamo je li to istina, jer nam nije jasno rečeno, ali to nije sprečilo razne da se naglo ispišu iz Komore, a neke druge da se naglo razvedu. Pritom se pitanje roditelja, dece, braće, sestara, svojte i rodbine nije postavljalo, nego samo supružnika. Pošto se „nosioci pravosudnih funkcija“ najvećim delom postavljaju za stalno (i ovi prethodni su bili za stalno, podsećam vas), a ovih osamsto i nešto novih na tri godine probnog rada, šta će biti ako se za stalno postavljeni sudija zaljubi u advokata i venčaju se na kraju? Ili ako se neko od supružnika odluči za advokatsku ili pravosudnu karijeru? Ostavljena je prevelika margina za tumačenja isuviše važne stvari, što bi trebalo da bude nedopustivo – ali ovde više ništa nije nedopustivo, kao što vidimo iz zahteva adv. Bore Borovića da se emisija „Insajder“ na TV B92 zabrani, jer da je to „pritisak na sud“ koji sudi njegovom klijentu Urošu Mišiću za pokušaj ubistva ovlašćenog radnika unutrašnjih poslova.

Idemo i dalje: ako je od 20 sudija krivičara u Vrhovnom sudu ostalo samo četiri, dovodi li to u sumnju presude tih šesnaest izostavljenih? Na osnovu tih presuda, naime, ukidane su i vraćane, ili preinačavane presude nižih sudova, što se sada uzelo kao jedno od merila za reizbor tih nižih sudija. Ne mogu da shvatim kako i zašto niko o tome nije mislio na vreme, a da jeste, ne bih danas zakerao ni ja, ni drugi. Ovako su i administracija i Skupština i najviše pravosudne instance bez potrebe dovedene u situaciju neprijatnu i složenu, a iz koje se izlaz teško vidi – osim uobičajenog arogantnog „ma, pljunete nam pod prozor“.

Dopunska otežavajuća okolnost, možda čak i politički najopasnija, jeste to što javno nisu bili ponuđeni podaci o kandidatima: o izabranima zašto su izabrani, a o onima drugima – zašto nisu. To je ranjivo mesto koje su stručna udruženja – sudija i tužilaca – naravno uočila smesta, pa sada imamo ovo što imamo. Niko im nije branio da sve to stave na internet; ionako sve imaju u digitalnom obliku: zahteve, raspravu, zaključke i obrazloženja zaključaka. Nije čak ni skupo, s obzirom na to koliko je važno, a koliko je važno tek će se videti: stručna udruženja propela su se na zadnje noge i prete merama koje nisu bezazlene; naprotiv. Što je zabrinjavajuće, njih podržava i izvestan značajan broj izabranih tužilaca i sudija. To je takođe normalno: ljudi ne vole da se nađu u lošem društvu. Gđa. Nata Mesarević je – s dozom očekivane mrzovolje – odgovorila da je sve bilo „transparentno“ i da će, uostalom, svako dobiti svoje obrazloženje zašto nije izabran. Voleli bismo i obrazloženja za izabrane, ako smem ponizno da zamolim: tako će nam biti lakše da proniknemo u merila, pa makar proučavali spise narednih šest meseci.

Kad čovek sve to opet pogleda malo poizdalje, sine ira et studio, ispada da je jednostavna stvar zamršena bez potrebe; da je bik opet zaklan za jednu šniclu. Tu ne pomažu ni rečitost Slobodana Homena, ni nesporni integritet Sneže Malović, ni autoritativna pojava gospa Nate Mesarević; ponajmanje ličnost Slobodana Radovanovića koji je u Skupštini sedeo kao svetac na fresci, umesto da nešto kaže. Svi su oni sebe prepustili sadističkim iživljavanjima bivših i sadašnjih radikala i ostalih nadripisara iz desne koalicije. To što je Čedomir Jovanović pokušao da ih izvadi iz njihovih sopstvenih pogreški nije mnogo pomoglo. Vesna Pešić im je barem rekla sve što ih spada, a to nije bilo malo.

Sada čekamo obećana obrazloženja, a sudije i tužioci presavili su tabak i prete da će stvar stići preko Ustavnog suda čak u Strazbur. I hoće, znam ih.

 
Danas, 27.12.2009.

Peščanik.net, 28.12.2009.