Postdepresivni tekst

 
Da, u pravu je Dejan Ilić kada kaže da mišljenje počinje tek u trenutku beizlaznosti (odnosno nakon mog, sada primećujem, beskompromisnog pitanja-zaključka). Jer moje pitanje je samo na prvi pogled paradoksalno: ako nema rešenja, onda ništa – besmislena je i nepotrebna čak i konstatacija da rešenja nema. Ukoliko postoji mogućnost da se dilema preformuliše, ona bi jednako efektna bila i da je ovako postavljena: „Zašto smatramo da bi trebalo da nam bude bolje?“

Možda globalni jaz između bogatih i siromašnih nije samo privremeni hir istorije koji će jednom (“kad prođe kriza”) prestati, a jaz se opet smanjiti – možda je budućnost sveta u još radikalnijim razlikama i možda smo osuđeni na sve težu egzistenciju. Možda nam predstoji povratak na kapitalizam devetnaestog veka u kojem se radi šesnaest sati dnevno za bednu nadnicu^[1]  i u kojem će država organizovati neke nove workhouses, te preteče koncentracionih logora?

Da bismo počeli misliti političke alternative^[2]  ovakvoj viziji budućnosti, potrebno je nekoliko stvari: svest o posledicama nekih od preovlađujućih politika i paradigmi, zrnce mašte za zamišljanje te distopije, malo pesimizma i identifikacija polja na kojem je moguće učinkovito delovati kao politički (a ne samo ekonomski) subjekt.

Željeni domet mog teksta je bio relativno skroman: da pokaže besmislenost (a svakako i komičnost) argumenta „just make money“ u trenutnim uslovima, i da pokaže da klasna pozicija većinskom delu populacije efektivno onemogućava bilo kakvo „uzimanje stvari u sopstvene ruke“ – da ne pominjem promenu klasne pozicije.^[3]  Samo usput: ogromnom delu populacije ona onemogućava i samu egzistenciju (narodne kuhinje, kako javljaju mediji, oduzimaju pravo na bedni obrok onima koji su radno sposobni, kao da je biti sposoban za rad jedini uslov rada i zarađivanja^[4] ).

Što se mene tiče, poenta teksta i nije samo bezizlazni pesimizam, već upozorenje u kakvu nas provaliju vodi bezrazložni optimizam i vera u vulgarni (a on je vulgaran najčešće onda kada je poistovećen sa ekonomskim interesom i pohlepom) individualizam. Poenta mog pesimizma je da politika nije isto što i ekonomija i da ekonomija neće sama od sebe rešiti nijedan jedini problem sa kojim se suočavamo kao zajednica,^[5]  naprotiv.

Ono što Brkić i oni koji argumentuju na sličan način zaboravljaju je da, ako se vi ne bavite politikom, ona će se baviti vama. Neverovatno je da neko ko se identifikovao kao antimiloševićevac (dakle protivnik jedne političke elite i jedne političke prakse) danas predlaže da ne brinemo o političkoj eliti, već da zakucamo nos u pravljenje para. Postoji nesporni antipolitički potencijal u insistiranju na nema-društva-ima-samo-pojedinaca vulgarno-ekonomskom individualizmu.

Jer, kao što je slučaj sa ljudima koji su toliko egzistencijalno ugroženi da im ne ostaje ništa drugo sem da se bore za puko preživljavanje, dok im se nameće neka autoritarna i opasna politika – isto je i sa onima koji su zatelebesani u pravljenje para: neko treći će i njima kolektivno zapržiti čorbu. Dakle, o glavi se ne radi samo onima koji žive besperspektivne živote, već će se na koncu raditi o glavi onih koji danas izgledaju kao da ih ništa ne može svući sa vrha.

Još jedno podsećanje na Veliku Britaniju: Milutin Mitrović je u jednom tekstu podsetio da je Toni Bler svojevremeno izbacio političko iz politike rekavši da nema levih i desnih vlada, već da postoje samo uspešne i neuspešne vlade. Ali opasna je iluzija da postoje pragmatične politike oslobođene ideološkog pravca. Ne postoje čiste realpolitike – sve su one uvek već obeležene nekim ideološkim svetonazorom.

Upravo je to prazno mesto i problem kod argumentacije koju izlaže Brkić i koju, uostalom, vrte sve političke partije i kampanje. Kada neko danas kaže “pragmatično” on misli na deregulaciju, a sanja privatizaciju, recimo, vazduha.

Bilo koje eventualno „uzimanje stvari u sopstvene ruke“ danas mora biti uzimanje politike nazad u svoje ruke: i to u pravcu smaknuća diskursa države^[6]  kao korporacije nabrijane za namicanje viška vrednosti (suficita), i restauracije države kao mehanizma obuzdavanja (na koncu i samo-) destruktivne korporativne trke za profitom.^[7]  I to upravo da bi se stvorili uslovi da nam nekada bude bolje.

 
Peščanik.net, 29.12.2013.