Ulazimo u drugu post – izbornu nedelju u kojoj političke partije javno testiraju jedna drugu po pitanju mogućih koalicija. Prema ponudama o kojima se razgovara stiče se utisak da svi boga mole da ne moraju da uđu u bilo kakvu vladu, manjinsku, većinsku, koncentracionu ili novonajavljenu „vladu iznenađenja“. Kada je SRS u pitanju izbegavanje vršenja vlasti je razumljivo. Oni najbolje znaju da je njihov „program“ neizvodljiv u praksi i da bi vođenje vlade podrazumevalo kompromise koji bi im prepolovili broj glasova na sledećim izborima. Uostalom, biti jaka opozicija jeste najlagodnija pozicija u politici – kritikuješ, trguješ, ucenjuješ a ne snosiš nikakvu odgovornost. Pritom se javnosti prikazuješ kao pobednik kome je uskraćena medalja.
Mnogo su zanimljiviji predlozi koji dolaze od strane DSS. Bilo bi logično da, kao stranka bez koje vlada naprosto nije moguća, predlože pa i nametnu model koji bi im omogućio najveći uticaj na rad Skupštine i vlade. Nezgoda je što to nosi i proporcionalnu odgovornost a sve je očiglednije da DSS u ovom trenutku nije spremna ili sposobna da je preuzme. Otud i njihov predlog za koncentracionu vladu kojim se odgovornost prividno deli na najveći broj stranaka.
Osim što nije nov, jer je ponuđen i odbijen i posle ubistva premijera Đinđića, ovaj predlog smatram posebno zabrinjavajućim i opasnim jer podrazumeva uključivanje SPS i SRS u izvršnu vlast. To uporno insistiranje DSS na konceptu koji zapravo znači kontinuitet, a samim tim i amnestiju, Miloševićeve politike, više se ne može pravdati „tadašnjim okolnostima“. Sadašnje okolnosti nameću DSS odgovornost za jasni izbor politike koja treba da odredi budućnost Srbije. Pravdanje ovog predloga neophodnim dvotrećinskim konsenzusom o ustavu nije uverljivo jer ako DSS smatra da takvu podršku nije moguće obezbediti u Skupštini, zašto misle da bi to bilo moguće u Vladi? Treba li podsećati da je Koštuničino izbegavanje energičnog obračuna sa Miloševićevim represivnim aparatom bio jedan od razloga sukoba i razlaza u DOS? Treba li ponavljati da se nedovoljno jasan diskontinuitet sa politikom bivšeg režima često navodi kao glavni uzrok ograničenog rezultata reformi? Treba li uopšte pominjati da DSS poziva u Vladu liste koje vode haški optuženici?
Da stvari ne mirišu na dobro vidi se iz činjenice da se na ideji koncentracione vlade i dalje insistira uprkos nedvosmislenom odbijanju SVIH ostalih koji bi u toj vladi trebalo da učestvuju. Uporno ponavljanje „Predloga koji se ne može prihvatiti“ treba da unapred oslobodi DSS od odgovornosti za dugotrajno mrcvarenje koje će se najverovatnije završiti novim izborima. Zato već sada treba jasno reči: ukoliko ne dođe do dogovora unutar demokratskog bloka za to će najveći krivac, ako ne i jedini, biti DSS.
Budući da su izbornim rezultatima oslobođeni prave odgovornosti za buduću politiku, ostalim strankama demokratskog bloka je pružena prilika da zagovaraju „odgovornu politiku“. Svi su neverovatno kooperativni u fazi u kojoj se ni o čemu ne razgovara. Tu i tamo promakne i neka ozbiljnija poruka ili lična ambicija, neko nekog, onako u prolazu, zakači laktom ili uštine, ali sve ostaje u granicama pristojnosti i shvatanja „ozbiljnosti situacije“. Pritom horski pevaju uspavanku DSS, gurajući ih u nedogledno odlaganje neizbežnih odluka, sve sa idejom novih izbora u kojima očekuju bolji rezultat za sebe. Za to vreme Srbija stoji i čeka.
Prijatelj iz Kikinde mi je umesto novogodišnje čestitke poslao sledeći tekst:
„Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa. Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina, kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi. Prošle su bajke, ovo je realan život, preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari u realnoj zemlji ili, brate, sklonite se sa političke scene, pa idite pa spavajte u nekoj bajci. Ko vama daje pravo da vi budete umorni u ime ovoga naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte, bre!“. (Zoran Đinđić, 27. januar 2003)
Ovome se nema šta dodati.
Danas, 01.08.2004.
Peščanik.net, 31.07.2004.
