U Beogradu je u toku zamena članova upravnih odbora gradskih ustanova kulture koji su formirani 2013. i čiji je mandat četiri godine. Ako je verovati prvim vestima, zamenjuju se kandidati Demokratske stranke kandidatima Srpske napredne stranke. Na sajtu grada još nije postavljena zvanična informacija o tim smenama. Članovi su obavešteni telefonom da više nisu u upravnim odborima ili su to saznali iz medija. Istovremeno, u toku je smena opštinske vlasti na Vračaru: zbog toga se oglasio – istina nevešto – predsednik Vračara, na internet strani opštine. Već neko vreme „prekomponuje“ se i vlast u Vojvodini. Upravo je otvoren i sukob između SNS-a i SPS-a, ključnih koalicionih partnera u republičkoj vladi. Ako je i od SNS-a, ova prekomerna aktivnost ipak iznenađuje. Pogotovo ako je vidimo u svetlu sada već verovatno neminovnog ekonomskog kolapsa koji predstoji Srbiji.

Kako bismo mogli da razumemo ovaj niz bezrazložnih i beskorisnih političkih gestova?

Vratimo se za trenutak u 2012. kada je otpočela nova faza domaćeg propadanja. Sve što u protekle dve godine radi Srpska napredna stranka lako bi se dalo opisati kao skup tranzicionih mera samo kad bismo mogli da odgovorimo na jedno jednostavno pitanje: odakle se pošlo u tranziciju i gde treba da se stigne? Niz spektakularnih hapšenja, nemilosrdan obračun sa strankom koja je prethodno bila na vlasti, najave radikalnih političkih zaokreta, priče o jačanju institucija i vladavini zakona – sve bi to spadalo u kategoriju vođenja politike u uslovima tranzicije. I sama retorika izrazito je tranziciona (a u nekom smislu čak i revolucionarna); u stvari, upravo je retorika i obojila poteze novih vlasti kao tranzicione.

U tom novom tranzicionom narativu na prvi pogled jasno je data pozicija s koje se kreće, kao i ciljevi ka kojima se ide. Period civilizacijskog pada, što je jedan od ključnih elemenata u svakoj priči o tranziciji, vidi se u godinama između 2000. i 2012. Ključni negativni akter tog pada jeste Demokratska stranka (u prostačkoj verziji priče takozvani „žuti“). Glavni greh zlikovaca iz redova demokrata jeste krađa zajedničke imovine i rastakanje države. Za taj greh oni se redom hapse i javno izlažu ruglu, sa ciljem da se stranka za kaznu zbriše s političke scene. I ciljevi su naizgled jasni: rešavanje kosovskog pitanja, ulazak u Evropsku uniju, ekonomski oporavak zemlje, izgradnja institucija, uspostavljanje vladavine zakona.

Da je tu reč o pukoj retorici koja sakriva stvarnost koja do krajnosti odudara od onoga što se izgovara vidi se već na drugi pogled. Za ove dve godine, a od nedavnih izbora naovamo s novim ubrzanjem, SNS je praktično obesmislila ustanovu parlamenta, sudsku vlast je do kraja potčinila izvršnoj vlasti, a policiju je obezglavila postavivši je između čekića kriminala i nakovnja dnevne politike. Uz sve to, ekonomska situacija se naglo pogoršava bez naznaka da to negativno kretanje može da se zaustavi. Kako se širi procep između realnih učinaka i deklarativne liste želja, tako jača potreba za još snažnijom retorikom i još strožom kontrolom polja (kultura i mediji) u kojima se proizvode „tranzicioni“ legitimacijski narativi.

I upravo taj rastući pritisak da se prikrije realno stanje vodi ka produkciji nečega što bi se moglo nazvati ideološkim viškom. Taj ideološki višak, pak, brutalno demonstrira da ovde nemamo posla ni sa kakvim, makar i neveštim, pokušajima tranzicije. Naprotiv, reč je o silovitoj (što treba čitati kao – siledžijskoj) obnovi snaga starog režima čiji se nosioci svete političkim protivnicima koji su ih za neko vreme bili udaljili od poluga državne moći. Ideološki višak dobro ilustruju događaji u vezi sa obeležavanjem stote godišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata: kako izjave predsednika i premijera tako i planovi za „srpsko“ obeležavanje ovog istorijskog događaja. Međutim, tu priču s vrha prati i niz epizoda koje se odvijaju na nižim nivoima vlasti, koje su nabrojane na početku teksta. U proizvođenju ideološkog viška prednjače, sasvim očekivano, članovi kabineta predsednika republike.

Ne radi se ni o kakvom razdoru u vrhu države. Premijer ni do sada nije pokazivao da se ozbiljnije ideološki razilazi s predsednikom. U nedostatku konkretnih rezultata u reformisanju domaće privrede i društva, premijer će se u stvari sve više zaklanjati ideologijom, što praktično znači da će utočište od kritika tražiti u svetonazorskom okrilju koje pažljivo i dosledno neguju predsednik i njegov kabinet (kao nerazdvojni deo tog tima nadaje se i ministar pravde s novim šefom svog kabineta – koji je inače deklarisani ljubitelj jedne puške određenog tipa). U tom smislu je za razumevanje tekućih događaja u ustanovama kulture od značaja objašnjenje koje je ponudio predsednikov savetnik za kulturu. On je ušao u oštar (i bespotreban) sukob s ministrom kulture i ponudio dva razloga za promenu sastava upravnih odbora. Ministru je ovaj savetnik zamerio da je dozvolio da na „srpskoj“ sceni zavlada ideologija jugoslovenstva, to jest „kroatizacija“ domaće kulture. To je ujedno i prvi razlog za smene članova upravnih odbora. Drugi razlog je pobeda SNS-a na izborima, koja se, po mišljenju savetnika, ne odslikava u sastavu upravnih odbora, i to sad treba promeniti.

Utisak je da je savetnik dao dobar opis trenutne kulturne politike iza koje treba da se sakriju politički i ekonomski neuspesi tekućih vlasti. To je politika „srbizacije“ koju treba shvatiti u opreci prema „jugoslovenstvu“ i „kroatizaciji“. Nevolja je samo u tome što na toj slici više ne može biti nikakve Jugoslavije, kao što ni Hrvatska više nije ni u kakvim tešnjim institucionalnim vezama sa Srbijom. Stoga je savetnik neprijatelje u vidu izdajnika morao da potraži u domaćim redovima, za šta su mu se zgodno namestile demokrate. Koliko je međutim taj ideološki manevar lišen smisla pokazuje već i jednostavan eksperiment koji zahteva neznatan intelektualni napor. Zamislite bivšeg predsednika ili nekadašnjeg ministra inostranih poslova (koji je poznat i po izvedbama notorno „prohrvatskih“ numera pred skupštinom UN-a) ili tragače za četničkim grobovima (redom svi iz DS-a) kao nosioce jugoslovenstva i kroatizacije – eto, toliko je glupa slika koju pokušava da nam predoči savetnik.

Ali od savetnikove gluposti mnogo više zabrinjava nešto drugo: nesposobnost domaćih elita da se u rešavanju ključnih problema odlepe od matrica koje dominiraju Srbijom već više od tri decenije. Srbija petnaest godina nije u stanju da započne tranziciju ne zato što je u tome ometaju nekakvo jugoslovenstvo i nekakva kroatizacija (koje nije uspeo da definiše ni nesrećni Milo Lompar na stotinama strana svoje besmislene knjige o duhu samoporicanja), nego zato što ne može da se oslobodi iz stiska svog primitivnog i večito krvi žednog nacionalizma.

Peščanik.net, 28.06.2014.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)