Pobornici teorije evolucije tvrde da organ van funkcije tokom vremena atrofira, a da na njegovom mestu ostaje samo rudiment. Tako kod savremenog čoveka na mestu gde je nekada davno bio rep, danas imamo samo njegov vrh u vidu sakrivenog pršljena na kraju kičmenog stuba. Postaje sve očiglednije da se nešto slično događa i sa spoljnom politikom Rusije. Od trenutka kada je izgubila racionalne ciljeve i počela da traga za orijentirima u skladu s predstavama koje su o međunarodnoj politici imali poručnici KGB-a u 80-im godinama, degradirala je fantastičnom brzinom. To postaje naročito uočljivo u trenucima kada domaća i međunarodna javnost od kreatora naše spoljne politike očekuje jasan odgovor na neki aktuelan izazov.

Grupa poznatih nemačkih eksperata, među kojima su bivši ministar inostranih poslova Folker Rue i generalni inspektor Bundesvera Klaus Nauman, nedavno je napisala otvoreno pismo u kojem stoji poziv za bržu integraciju Rusije u NATO. Istovremeno, po kuolarima kruže glasine da će takozvani „savet mudraca“ pod rukovodstvom Madlen Olbrajt, osim već poznate obaveze da u aprilu podnese novi projekat strateške koncepcije alijanse, morati da uruči generalnom sekretaru NATO-a i predloge za posebne odnose s Rusijom.

Odgovor na ovo pismo sedištu NATO-a nije poslat iz Moskve, već iz Brisla. Pozivajući se na tajne diplomatske izvore, tamošnji dopisnik ITAR-TASS-a je saopštio da je Rusija predala NATO-u svoje predloge o tome kako odmrznuti Sporazum o konvencionalnom naoružanju u Evropi (CFE). Napominjem da je ovaj Sporazum potpisan 1990. i da mu je cilj bio da ograniči količine klasičnog naoružanja NATO-a i Varšavskog pakta. Varšavski pakt se nakon nekoliko meseci raspao, pa je zato 1999. ponovo potpisan adaptirani CFE u koji su bile unete klauzule o ograničenom broju tenkova, aviona, helikoptera i oklopnih vozila, ali više ne za vojne blokove, već za svaku učesnicu u Sporazumu posebno. Osim toga, Rusija se ovim Sporazumom takođe obavezala da će zatvoriti svoje vojne baze u Gruziji i Moldaviji i da će povući svoju vojsku, naoružanje i opremu iz ovih zemalja, a članice NATO-a su odlučile da odlože njegovu ratifikaciju, sve dok Moskva ne ispuni ove uslove. Odgovor iz Moskve im je stigao 2007, kada je Vladimir Putin saopštio da Rusija privremeno prekida svoje učešće u radu na Sporazumu. Da je Moskva tada predložila bilo kakav realan izlaz iz ovako zamršene situacije oko Sporazuma, bio bi to ozbiljan znak da ona stvarno razmišlja o integraciji u NATO.

Inicijative Moskve mogu se tumačiti na razne načine, ali nikako ne kao ozbiljne.

Ovo se primedba odnosi i na sadržaj i na formu u kojoj se predlozi Moskve ističu. Onaj tajni diplomatski izvor nije uspeo da odoli iskušenju a da ne postane javni, te je Dmitrij Rogozin, predstavnik Rusije u NATO, požurio da obnaroduje svoje koautorstvo na izradi ovog dokumenta s premijerom. „Ideja da sastavim ovaj dokument u meni se rodila prošlog decembra, tokom sastanka Rasmusena s premijerom Putinom u Mosku. Pošto je prethodno od korica do korica pročitao Sporazum, premijer je pozivajući se na brojeve konkretnih stranica dokazivao generalnom sekretaru da Rusija, za razliku od Atlantskog bloka, ispunjava sve svoje obaveze“, pohvalio se Rogozin u dnevnom listu „Komersant“. „ Kada se pokazalo da su ovi razgovori završeni bez rezultata, pomislio sam da bi bilo dobro sačiniti jedan kratki dokument, ne duži od pet stranica, u kome bi bile izložene naše ideje za odmrzavanje Sporazuma i predati ga u NATO na razmatranje“. Rečeno – učinjeno. A krajnji rezultat je da su primaoci ovog dokumenta dovedeni u veliku nedoumicu. Šta je zapravo to što im je predato? Da li je to zvaničan predlog Rusije ili im je greškom u ruke stigao nacrt izjave premijera pripremljen od strane uslužnog činovnika.

A sam sadržaj? Još gore. Ruski predlozi protivureče jedan drugom. Prvo, Rusija zahteva da se iz Sporazuma izbace tačke o „regionalnim ograničenjima“ na teritoriji Ruske Federacije. Drugo, ona insistira da adaptirani dokument što je moguće brže ratifikuje svih 30 zemalja potpisnica Sporazuma. Treće je zalaganje Rusije da se u CFE uključe Latvija, Litva i Estonija. Osim toga, Rusija nastoji na tome da se kao kompenzacija za uvećani potencijal stečen širenjem bloka na račun zemalja bivšeg Varšavskog sporazuma, dodatno smanji broj naoružanih jedinica u zemljama članicama NATO. I na kraju, „odmah nakon ratifikacije adaptiranog Sporazuma, obavezno se mora započeti rad na njegovoj modernizaciji u duhu sa idejama Dmitrija Medvedeva u vezi sa dogovorima o evropskoj bezbednosti“.

S jedne strane, Moskva zahteva što skoriju ratifikaciju adaptiranog Sporazuma o konvencionalnom naoružanju u Evropi, a s druge traži izmene tog sporazuma. Naime, potpuno je nejasno šta Rusija zahteva od zemalja članica NATO – hitnu ratifikaciju ili nove pregovore. Čudno izgleda i zahtev za smanjenje broja naoružanih pod komandom NATO-a. Ostavimo po strani očiglednu činjenicu da je natovska „nadmoćnost“ nastala zapravo zbog ogromne količine zastarele vojne tehnike sovjetske proizvodnje, za čiju su utilizaciju potrebne enormne količine novca koga prosto nema. Stvar je u tome da je osnovni smisao adaptiranog Sporazuma novi pristup sigurnosti, odnosno da se vojna bezbednost ostvaruje sa vanblokovskih pozicija. Ovako ispada da Rusija ima nameru da bez tuđe pomoći preuzme ulogu vojnog bloka i sama dalje nastavi da glumi Varšavki pakt. I bez obzira na koje se stranice Sprorazuma pozivao Vladimir Putin, ruska armija ostaje u Moldaviji. Osim toga, Moskva je postavila nove vojne baze u Južnoj Osetiji i Abhaziji, odnosno na teritorijama koje, ako isključimo Rusiju i Nauru, sve zemlje sveta smatraju gruzijskim.

Izbor ovakve spoljne politike svedoči o tome da umesto budnog praćenja i razumnog reagovanja na promene na međunarodnoj sceni, ruski predstavnici smatraju da je bolje praviti se mutav ili izigravati budalu. Vrlo je verovatno da će u tome postići visoke rezultate, ali nažalost, to nema nikakve veze s diplomatijom. Diplomatija je u tom slučaju potpuno degradirana.

 
Ежедневный Журнал, 15.03.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.03.2010.