Užičani su dobili nadstrešnicu i sada neće kisnuti dok čekaju testiranje, ne zna se ko je odgovoran za smrt dva pacijenta iz Sjenice koje nije htela da primi užička bolnica, ljudi koji su jajima gađali Vučićev poster osuđeni su na kazne zatvora, iz lokalnog budžeta se finansira izgradnja privremene kovid bolnice koja je u nadležnosti republike, Vučićev poster je opran i sada je još lepši. Govori novinar Danasa Nenad Kovačević. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Nenade, kada bih vas zamolila da nam pošaljete razglednicu iz Užica, na jednoj strani bi bila fotografiju vašeg grada, sa obaveznim „Pozdrav iz Užica“. Ali, šta bi pisalo na onoj drugoj strani? U jednom tekstu ste rekli da ljudi koji dolaze na pregled u kovid ambulante čekaju u ponižavajućim, nehumanim uslovima. Da li se nešto promenilo?

Nenad Kovačević: Jeste se promenilo. To je bilo julu, kada su bile visoke temperature, i ispred kovid ambulanti – jedna je u centru grada, a druga je u infektivnom odeljenju Užičke bolnice – bili su stvarno nehumani prizori. Ljudi sa temperaturom čekali su satima napolju kada je temperatura išla preko 30 stepeni, a nisu mogli da se zaklone od sunca, niti negde da sednu. Ja sam pisao o tome i zbog toga sam bio u sukobu sa delom poslovodstva uprave Zdravstvenog centra Užice. U jednom trenutku direktor Centra, na moje pitanje kada će humanizovati prostor ispred kovid ambulanti, rekao mi je: „Nemojte da izmišljate“.

Tu su bile ostale kolege sa svih lokalnih i regionalnih medija, lekari Zavoda za javno zdravlje i predstavnici grada, i zamislite, niko nije reagovao i rekao tom gospodinu: „Novinar ne laže, svi smo svedoci da ljudi satima čekaju ispred ambulanti, po suncu“. Drugo, gubila im se dokumentacija, gubili su se i uzorci koje su uzimali za analize. To je bilo vrlo, vrlo nehumano. Ko laže na kraju i ko govori neistinu – ispostavilo se pre možda nekih mesec dana da je uprava Zdravstvenog centra ipak odlučila da izgradi najpre montažnu čekaonicu ispred kontejnera ambulante ispred Infektivnog odeljenja Užičke bolnice, a s druge strane, pre desetak dana vojska je podigla šator preko puta kovid ambulante u centru grada.

Međutim, pre neki dan sam video gužve na stepeništu ispred same kovid ambulante, dok je taj šator potpuno, potpuno prazan. Nije jasno da je ceo taj sistem i dalje toliko neorganizovan, a svi mi imamo iskustvo od marta meseca. Taj deo logistike potpuno ne funkcioniše. Evo, na primer, ovako: ako vi vidite da je na stepeništu kovid ambulante 30, 40, 50-oro ljudi, i svi jedni drugima duvaju za vrat: kada čekate ispred ambulante, vi ne znate ko je došao prvi put, da li je od njih neko stvarno inficiran i ko je došao od njih na kontrolu. Meni nije jasno da na primer u ambulantama jednostavno ljudima ne podele brojeve. Pa to u bankama rade. Da daju ljudima brojeve, ili na primer da ih podele u dva prostora i kažu: vi koji dolazite prvi put budite ovde, a ljudi koji su došli na kontrolni pregled ili testiranje, da budu sa druge strane. Sve mi izgleda kao da je u pitanju jedna vrsta neorganizovanog haosa, ako mogu da izgovorim taj oksimoron.

Svetlana Lukić: Opšte je mesto da novinari ne mogu da dobiju ni osnovne informacije. Da li imate nekoga koga možete da pozovete i postavite neka važna i aktuelna pitanja?

Nenad Kovačević: Zvanično od ovog čoveka u upravi Zdravstvenog centra, ne. On se meni ne javlja još od februara meseca, bez obzira na moje pozive, zahteve i SMS upute. On tvrdi kao i ranije što je tvrdio da je stanje u bolnici divno, da ima svega. Sećate se onog vremena kada nije bilo ni zaštitnih maski da se kupe? On je tada govorio da ih imaju, da imaju svega, i respiratora, i zaštitne opreme, i lekara… da bi mesec dana posle toga počele da stižu vesti o tome kako mnogi privrednici i preduzeća daju po milion i više dinara Užičkoj bolnici, da je opreme najosnovnijim stvarima.

Žene, Užičanke, su se preko fejsbuk stranica organizovale i skupljale sve, od hrane do posteljine i medicinske opreme. Znači, to govori da nije bilo onako kako se javnosti prezentovalo. S druge strane, ne samo u Užicu nego i u drugim opštinama Zlatiborskog okruga, i obični građani, privrednici, i naši ljudi u zemlji ali i u inostranstvu, su pomagali, organizovali humanitarne akcije i upućivali donacije zdravstvenim ustanovama u Užicu.

Svetlana Lukić: Meni je bila zanimljiva ona epizoda sa bolnicom Čigota koja je jednog časa ušla u kovid sistem. Istog časa su javnosti uputili apel u kome traže pomoć u lekovima, zaštitnoj opremi, hrani… a već su u kovid sistemu. Da bi samo dan posle toga taj apel povukli i rekli: „ne, ne, imamo sve, ništa nam ne treba“. Je l’ tako nekako bilo?

Nenad Kovačević: Tako je. Jao, hvala ti na tom podsećanju, ja sam već zaboravio na to koliko se događaji brzo smenjuju. Znači, ta bolnica tržišno posluje. Jedan deo troškova naplaćuje od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, ali veći deo oni naplaćuju od onih koji posećuju njihove programe. I odlukom vlade, oni su određeni za kovid bolnicu. Kada sam zvao ih zvao nezvanično, oni su bili šokirani. Rekli su mi da ne znaju ništa o tome dok ne budu dobili uputstva iz vlade Srbije. I onda kada su počeli da rade, usledio je taj apel na društvenim mrežama, gde su tražili sve, da bi to uklonili nakon 24 sata.

Oni neće zvanično da kažu, ali verovatno im je neko natrljao nos, ili ministar zdravlja ili neko drugi iz vlasti, i kao što smo i mi, prosečno inteligentni ljudi primetili – kako neko može biti u kovid sistemu, valjda bi pre toga trebalo da bude snabdeven onim što je potrebno, a ispostavlja se da oni nemaju najosnovnije stvari. Mislim da se ta priča oko Čigote odvijala po onom scenariju: Idemo, ura! Bitno da smestimo negde ljude, a neka se ljudi sami snalaze. Apropo ove priče kako se olako pristupa toj vrsti organizacije, jeste i to koliko su lokalne samouprave finansijski opterećene time što prihvataju finansijske obaveze države, Republike Srbije. Znači, Vlada Republike Srbije je osnivač svih javnih zdravstvenih ustanova, i to je promenjeno Zakonom o zdravstvenoj zaštiti koji je stupio na snagu 1. januara ove godine.

Do izmene tog zakona, primarni deo zdravstvene zaštite, odnosno domovi zdravlja, finansirali su se, odnosno bili su u nadležnosti lokalnih samouprava. E to se promenilo, sada nisu. Znači, sve javne zdravstvene ustanove bi trebalo da finansira, nabavka opreme, plate… isplaćuje država Srbija. Šta se dogodilo? Em što su merama Vlade Srbije lokalni budžeti, zbog smanjenih prihoda, smanjeni, oni su dodatno suočeni sa finansijskim problemima upravo zbog ovoga. Na primer, u Užicu, to je zvaničan podatak, za potrebe zaštite javnog zdravlja je utrošeno do 1. oktobra oko 30 miliona dinara. Samo za kovid bolnicu u bivšoj kasarni, koja je otvorena naselju Krčagovo, 10 miliona dinara je utrošeno iz užičkog budžeta.

Nije lako ni lokalnim samoupravama, ali mislim da nema načina, mehanizma, a ni volje, još manje političke umešnosti, da se kaže: dosta, nemojte nas toliko pritiskati, mi smo između čekića i nakovnja. Prosto, radi se isključivo onako kako vrhovni političar u ovoj zemlji kaže. Pa evo, na prošloj sednici Skupštine opštine Prijepolje, jedan opozicioni odbornik, obraćajući se predstavnicima vlasti, predao je natpis: „Vučiću, dođi u Prijepolje da rešiš problem“. Kaže, bez njega nijedan problem ni u jednom selu i zaseoku ne može biti rešen.

Svetlana Lukić: Samo da još malo pojasnimo ovo sa ovim lokalnim budžetima – to što je nadležnost države, ona je prebacila na lokalne budžete… Ako oni izdvajaju čak 10 miliona za privremenu kovid bolnicu, to je manje novca za neke druge potrebe. Koje, na primer?

Nenad Kovačević: Manje je investicija u vodovod, u ulice, u sve ono što čini nadležnost lokalne samouprave. Što se tiče gradonačelnice, ja moram tu dve stvari da istaknem: to je osoba koja nikada nije uskratila nijednu jedinu informaciju, i kao gradonačelnica, i kao direktorka opšte bolnice. Ne. Ona je prva na sednici Gradskog štaba za vanredne situacije, rekla kakva je situacija u Užicu u onom drugom talasu. Ali vi ne možete da budete samostalni i da odlučujete na nivou grada, jer imate unifikovano ponašanje koje diktira vladajuća stranka iz centrale. Vi imate još jedan veliki trošak. Mi imamo u Užicu još jedan drugi problem: znači, ako nas kovid ne pokosi, pokosiće nas zagađen vazduh. Znači, imate kvalitet vazduha koji je kategorisan u 6 kategorija. Mi od juče imamo najgore kategorisan kvalitet vazduha. On je opasan za zdravlje ljudi.

Svetlana Lukić: A Užice je pri tome nekako u rupi, pa nemate čak ni neku prirodnu ventilaciju, kao što recimo mi danas u Beogradu imamo košavu.

Nenad Kovačević: Tako je. E, to je taj Mordor na zapadu Srbije, imamo tu rupu kojoj nedostaje prirodne ventilacije. Međutim, stručnjaci kažu da je, osim tog fenomena, da je problem i 16 hiljada individualnih ložišta koja koriste energente koji nisu ekološki prihvatljivi, i onda i grad pokušava da motiviše te ljude subvencijama iz budžeta, da kupuju kotlove na gas, pelet, da menjaju stolariju, da menjaju termoizolaciju na fasadama i tako. To ne ide baš očekivano, i nije moguće primetiti neke veće promene. Međutim, vlast nudi svoju statistiku o smanjenom broju dana sa zagađenim vazduhom.

Svetlana Lukić: Da se na kratko vratimo na pandemiju. U Užice su jednog časa iz Sjenice prebačena dva pacijenta u teškom stanju. Bolnica je odbila da ih primi, vraćeni su u Sjenicu i vrlo brzo umrli. Vaša tadašnja direktorka bolnice, a sadašnja gradonačelnica, rekla je da će se ispitati ko je te ljude u tako teškom stanju odbio da primi. Kakav je epilog? Ima li ga?

Nenad Kovačević: Taj folder i taj problem sa tim ljudima je na mom desktopu. Ceo predmet je u Tužilaštvu, ali ono što je tu sporno jeste sledeće: znači, ljudi su došli u teškom stanju, vraćeni su i, to je zanimljivo, na otpusnoj listi piše da je lekar koji je otpustio to dvoje pacijenata to uradio po naređenju direktora Zdravstvenog centra.

Svetlana Lukić: To je onaj što vam je rekao da izmišljate da pacijenti čekaju u nehumanim uslovima?

Nenad Kovačević: Tako je, taj što je rekao da ne bi trebalo da izmišljam. Znači, lekar koji je pregledao pacijente – to piše, to sam ja objavio – da je on to uradio po nalogu. Naravno, direktor Zdravstvenog centra demantuje, kaže da on nije ni infektolog ni ne znam šta, da on to sebi ne može da priušti, i onda je reagovao mislim Ljajić, tadašnji ministar, i rekao da se radi valjda o nesporazumu. Nema dvoje ljudi, a on to naziva „dogodio se nesporazum“.

Svetlana Lukić: Usred pandemije bili su građanski protesti koji su trajali danima. Nekoliko ljudi je bilo uhapšeno, čak i jedna devojčica od 14-15 godina. Sve zbog toga što su Vučićev poster gađali jajima. Kako se to završilo?

Nenad Kovačević: Završava se tako što su neki od njih pušteni, neki su kažnjeni uslovnim kaznama, zato što su priznali to krivično delo. Advokati mi govore da tu apsolutno ne može biti krivičnog dela. Nekoliko mladih ljudi je tokom protesta 1 od 5 miliona bacalo farbu i jaja na ogromni poster Aleksandra Vučića u centru grada, iznad prostorija Srpske napredne stranke, koje se nalaze u hotelu Zlatibor. Oni su zasuli taj baner jajima i farbom, i niko od njih ne beži da je to uradio. Ja sam razgovarao sa jednim pukovnikom u penziji, bivšim komandantom vojnog aerodroma na Ponikvama, koji je pozvao nadležne da njega saslušaju jer je on organizator, i on je to radio.

To je Dragan Krsmanović. Međutim, zanimljivo je da protiv njega niko ne podnosi prijave, niko ga ne poziva na razgovor u policiji. I kad ga pitam kako to tebe niko ne zove, on kaže: „pa kako da zovu pukovnika Vojske Srbije, kako da zovu ratnog komandanta aerodroma Ponikve“. Mada, on se sam ponudio i uputio oštro, oštro, pismo Aleksandru Vučiću i državnim organima tražeći da i njega privedu i da im on onda objasni zbog čega je to uradio.

Svetlana Lukić: Ako su osuđeni na kazne zatvora, pa i uslovno, onda su bacanje jaja i farbe morali tretirati kao krivično delo.

Nenad Kovačević: Upravo tako. Ja sada ne mogu da se setim kvalifikacije…

Svetlana Lukić: Nasilničko ponašanje?

Nenad Kovačević: E tako je, bravo! Znači, oni su to kvalifikovali kao krivično delo. To je problem. Verovatno su snimali te ljude kamerama. Čujem da je većina njih priznala, neki nisu. Advokati ovih koji su priznali govore da su to oni uradili pod pritiskom, ne bi li dobili manju kaznu. I dobili su uslovne kazne.

Svetlana Lukić: Da se ne sekiram mnogo, da li je taj poster vraćen?

Nenad Kovačević: Da. Poster je skinut, ovi iz napredne stranke u gradu su pokušali da ga operu, očiste, međutim, kako nisu uspeli, oni su stavili ganc novi poster. I evo, sada šef dominira celim trgom.

Svetlana Lukić: Kako se Užičani obaveštavaju o tome šta se dešava u gradu? Šta im je na raspolaganju od medija?

Nenad Kovačević: Imate nekoliko radio stanica, jednu televiziju, i more sajtova. Međutim, to je toliko unisono izveštavanje, blisko lokalnoj vlasti, da je to prepoznatljivo. Naravno, oni iz budžeta im na tome zahvaljuju na onim konkursima za sufinansiranje projekata, i to je jedan začarani krug.

Svetlana Lukić: Da li se i kod vas dešava ono što sam videla da se dešava po Srbiji, a to je da recimo neke lokalne samouprave finansiraju tabloide iz Beograda, a neće svoje lokalne medije?

Nenad Kovačević: Pa kako da ne. Iz užičkog budžeta je, ja mislim prošle ili ove godine, finansiran Alo. Da ne zaboravim to da kažem: Užička nedelja koja je nekada organizovala i tribine Peščanika ovde u gradu, tribine koje su bile vrlo posećene, više ne postoji, tj. ne postoji štampano izdanje Užičke nedelje. Prosto, nema ga. Njih je prvo načela korona, a kako bi se to reklo, ekser u kovčeg je stigao iz lokalnog budžeta, zato što nisu dobijali podršku za svoje projekte.

Svetlana Lukić: Nenade, šta recimo vas najviše brine u ovim mesecima koji slede?

Nenad Kovačević: Prioriteti se menjaju. Kada nije bilo epidemije, grad je muku mučio, ali tu muku muči i većina ovakvih gradova u Srbiji, odliv stanovništva, ne samo ka Beogradu, Novom Sadu, nego i ljudi su se iseljavali u inostranstvo. Mladi se ovde ne vraćaju kada završe fakultete, znate. Ko god ima mogućnost, on ode iz ovog grada. Prosto, Užice je među retkim gradovima koji nema ni jednu jedinu stranu investiciju. Drugo, sada kada je ovo pandemijsko stanje, e sada su tu neki drugi prioriteti. Važno je preživeti, važno je ne doći na ono stepenište ispred kovid ambulante ili infektivnog odeljenja, ne biti u bolnici.

Ljudi su pomalo i dezorijentisani, ne znaju kome da veruju, nemaju poverenja ni u lokalne ni u republičke vlasti. Pogledajte kako funkcioniše taj krizni štab. To je jedno šizofreno društvo, koje šalje neke šizofrene poruke, tako da ste prepušteni sami sebi. Ali onda se postavlja pitanje: ako ste toliko usamljeni u tim stvarima, čemu onda zajednica, čemu onda budžeti?

Svetlana Lukić: Čemu onda država?

Nenad Kovačević: Tako je. Tako je, da.

Svetlana Lukić: Nenade, hvala vam mnogo na ovom razgovoru.

Peščanik.net, 04.12.2020.

KORONA VIRUS