Osvajanje sreće, režija Haris Pašović, Ljubljana, 11-12.9.2013.

Promašila sam za jedan dan Osvajanje sreće u Mostaru, onda u Sarajevu, i najzad sam ga stigla u Ljubljani. Tu su je igrali u napuštenoj hali Gorenja, u kojoj su nekada proizvodili Tiki bojlere. To su bili jedini bojleri koje sam imala i uopšte mogla imati nekada. U tome zapuštenome prostoru u predgrađu u kojem se smenjuju pokoja obnovljena vila, zapuštene parcele i nova preduzeća koja ne proizvode ništa, odigrana je predstava koju sam u različitim oblicima, mnogo i često gledala u sedamdesetim i osamdesetim godinama, u Jugoslaviji i Grčkoj, bilo da su bile domaće ili gostujuće. Sa takvih se predstava izlazilo bez daha, i nije se moglo spavati do jutra, i jao onima koji bi se upustili u debatu. Takve su predstave podrazumevale scenu izvan pozorišnih okvira, događanje koje angažuje publiku, saživljavanje, doživljavanje, duboku empatiju. Teme su bile ili traumatična prošlost ili traumatična budućnost, najbolje obe u neraskidivoj vezi. Publika je obavezno morala biti traumatizovana u samoj predstavi, motivisana ako ne i naterana da učestvuje, bar prateći događanja u scensko – nescenskom prostoru. Bilo je i slabijih predstava, dakako, no sećanje je prema tome delu kulturne prošlosti milostivo. Negde krajem osamdesetih, sećam se predstave Lazara Stojanovića koja se događala na “bejrutskom aerodromu”, odnosno u prostoru subotičke opštine. Samo koju godinu docnije, muvali smo se u tom istome prostoru tražeći mogućnost da izađemo iz zemlje za vreme napada na Vukovar, dok se u holu održavao groteskni “referendum” za pripajanje nečega: bili smo pozvani da tu dužnost ispunimo bez ikakvih dokumenata. To je bilo doba kada su se oko nas dešavali Aharnjani (čovek svoju baštu proglasi mirovnom zonom), Ajanti, Antigone, Trojanke – naročito Trojanke: nikada pozorište nije lakše čitalo klasike. Godoa su čekali na beogradskoj ulici, dočekali su ga u razrušenom Sarajevu nekih pet-šest godina docnije. Dvadeset godina posle rata i pola veka posle angažovanog pozorišta, pozorišta političke akcije, potreba očito ponovo postoji. Krvav trag masovnog uništenja ljudi nije prestao od drugog svetskog rata, sa svim izgledima da ne prestane u doglednoj budućnosti, onoj koje još ima. Zbog toga je vredelo ponovo pročitati velikog filozofa i aktivistu Bertranda Rasela.

Haris Pašović se odlučio za najjednostavnije rešenje. Povezao je citate iz Raselovih dela i posebno pacifističkih eseja sa scenama koje je Rasel video (drugi svetski rat i holokaust, vijetnamski rat), a onda i sa scenama koje Rasel nije video: irski ulični pokolj, strahovlada čileanske hunte, Vijetnam, Kambodža, Palestinci, Bosna, casual razgovori Kisindžera i comp, Ruanda, Gvantanamo, ne nužno hronološki. Dečak gine u Londonderiju, Viktora Hara ubijaju na stadionu, Mi-laj, škola u Ruandi, bolnica u Haifi. Kamioni i autobusi odvoze – u gasne komore, na Potočare, buldožer ruši palestinsku straćaru, da bi se tu napravila nova izraelska naselja. Publika stoji u centru događanja, ograđena žicom, oko nje protrčavaju vojnici. Glave se stalno okreću. Mnogo se peva. Govori se na nekoliko jezika. Neki sasvim izuzetni glumci u jednoj sceni vladaju čitavim prostorom, u drugoj su statisti, kao, recimo, neverovatni Željko Hrs iz pozorišta-domaćina, Slovenskog mladinskog gledališča, koji između ostalog igra (peva) raspevanog Srbina silovatelja, ili Kornelijus Makarti kao Bertrand Rasel, sa dikcijom koja savladava svaki prostor. Publici stane srce kada uleti kolo sa “Od Vardara pa do Triglava”, i neki tu zdušno zapevaju – po izgledu, generacija koja je u školu išla osamdesetih; retko koju sam pesmu mrzela kao ovu kič recepturu na nogama Lepe Brene. No ovi što sada pevaju bili su duboko kontaminirani Titovim kultom i kljukani svim partizanskim, od stripova do TV serija, za razliku od moje prinčevske generacije, koja je izbegla posleratne kulturne i prosvetne prinude, i srećno upala u doba udvaranja Zapadu, obaška Dizniju, sa nastavkom posle privredne reforme, kada smo otkrili i luksuz da budemo kritični. U Politikinom Zabavniku g. Timotijevića bilo je partizana neuporedivo manje nego musketara i gusara, posle je još došao francuski strip u Kekecu, u gimnaziji su nas terali da čitamo Bibliju da bismo razumeli svetsku umetnost. I kad vidim tu raspevanu dečicu u četrdesetim, šta ću, rasplačem se od užasa, ne od kajanja. A stvari su, međutim, dublje: oni ne pevaju zbog nostalgije, nego zato što je to njihovo današnje političko uverenje. U svakoj sredini u kojoj jeste ili će biti prikazana, predstava deluje kao katalizator. Otuda naslov “pozorišna skupština”: onako kako je pozorište u atinskoj demokratiji petoga veka pre naše ere bilo jedan od prostora demokratije, gde su se javno među jednakima (samo muškarcima) raspravljale teme koje nisu bile ni za skupštine, ni za sudove, ni za trg, ni oko oltara. Tada su to bile teme porodice, žena, dece, verovanja, lične odgovornosti: danas na isti način mogu delovati one teme kojima više nema pristupa u postojećim institucijama, i vrlo malo u medijima. U pozorištu se mi, živi ljudi, suočavamo sa onim što je društvu odviše i ometajuće – sa pravom svakoga da razume i menja svet. Angažovano pozorište prošloga veka je delovalo u okviru društvenih konvencija o umetnosti, razbijajući te okvire iznutra a prema politici; današnje angažovano pozorište na ruševinama nekadašnjih konvencija može da se obrati samo jednakim obespravljenima. Prema politici više ne vodi nijedan put. Zajednički prostor demokratije treba pronaći – na mestima najgorih sećanja, na ulicama, u zapuštenim ćoškovima nekadašnjih svetova, poneki treba i zauzeti.

Ovakva predstava se u svakom novom prostoru nanovo režira, i režiser je stalno tu, među publikom, u zajedničkom odlučivanju. Sa predstave odlazimo svako sa drugačijim traumama: grčka ostrva-mučilišta za vreme hunte, indonežanski pokolji 1965-6 (između pola i tri miliona), Istočni Timor, YNIT (you name it), mnogi sa željom da ponovo čitaju Rasela, ozbiljnog matematičara i logičara, neustrašivog aktivistu. Sa druge strane, predstava skida nelagodnost i oprašta za uživanja na uličnim protestima, koji su često bili dobro angažovano pozorište. Čistunci su već zamerili taj aspekt protesta – neozbiljno, druže. Odgovor na to bi bio – more marš u pozorište!

Moj odnos prema ovoj predstavi može biti samo strasno odobravanje. Ona ne iznosi ciljeve, zahteve ili ideale, već više sumnje i paradokse izvrsno mislećeg pojedinca. Čak ni minimum, prirodna smrt za svakoga, ne može se učitati u njena značenja, posebno posle završne dečije pesmice o pet pačića i njihovoj mami koji su svi, jedno za drugim, otplivali u nedođiju. Predstava je tu da nam pokaže kako je strašno, ako ne i nepodnošljivo, znati šta je neljudski, i ne poginuti u sprečavanju.

Peščanik.net, 14.10.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.