„The future, Mr. Gittes! The future.“ (Chinatown)
Nije to neka moja tema, ali pošto se ne slažem sa onim što se piše o presudi Haškog tribunala, da kažem šta je, bar meni, najvažnije.
Presuda, bilo koja, a pogotovo za zločin genocida, koja je pravedna, jeste pravična i za osuđenog. Pa se očekuje od osuđenog, a i od onih koji su ga podržavali, da izraze neki vid i stepen, ako ništa drugo, razumevanja zašto nije trebalo činiti inkriminisane radnje. To je ne samo razumno, već je i moralno. Ukoliko se bar ne razume da nije trebalo činiti ono što je činjeno, valjanost presude će biti potvrđena, ali moralne posledice, javne pre svega, će biti rđave, jer se, ako ništa drugo, neće postići promena ponašanja u budućnosti. Psihologiziranje ili sociologiziranje osuđenog je irelevantno. Na stranu koliko uopšte može biti istinito.
Ono što je poražavajuće jeste koliko je mali broj onih koji razumeju, nezavisno od toga da li su spremni da to otvoreno priznaju, koliko je to što su činili ili podržavali bilo intelektualno, politički, a pre svega moralno neopravdano, o odgovornosti, pogotovo krivičnoj, da i ne govorimo. To nije samo Vučić i nisu samo svi oni koji su sada na vlasti, mada je naravno njihova trenutna odgovornost najveća. Ukoliko je neko podržavao, recimo Karadžića i Mladića, i svi oni njihovi senatori, savetnici, ideolozi i ne mali broj intelektualnih, književnih, trgovačkih oportunista, svi bi oni trebalo da imaju neki javni odnos prema presudama ovoj dvojici, odnos razumevanja bar, ako ne i prihvatanja krivice. Takvih praktično nema.
Uzmimo, uostalom, da je zaista tako da se ovom poslednjom presudom okrivljuje srpski narod, šta bi trebalo da bude reakcija javnosti toga naroda? Očekivalo bi se suočavanje sa učinjenim i razmatranje uslova i razloga koji su doveli do toga da se čini to što se činilo. Presuda je detaljna i sveobuhvatna. Jedan, ranije utvrđeni, sada potvrđeni zločin jeste – genocid. A i drugi su izuzetno teški. Na nju će se uložiti žalba, što znači da će se iznositi razlozi za njenu manjkavost. Ali nije tako da je bilo šta od toga što se njome inkriminira nepoznato. Pa bi valjda bilo prirodno da se očekuje da će svi oni koji su u tome učestvovali, ili koji su sebi opravdavali postupke koji su doveli do tih inkriminisanih radnji, da će svi oni, kada se suoče sa presudom, privremenom, a ako bi da čekaju onda konačnom – da se upitaju kako su mogli toliko da greše, moralno pre svega? Toga u srpskoj javnosti nema.
Vučić kaže da nije vreme ni za radost niti za tugu, već je potrebno okrenuti se budućnosti. Kako? Kako će se on ili bivši predsednik Nikolić okrenuti budućnosti? Nisu oni bili sredstva jedne rđave politike, oni su za nju odgovorni. Nisu oni grešili iz neznanja ili iz dobre namere, mada ni to ne bi bilo opravdanje. Svi su znali šta rade. A kada se svi ti zločini, za koje su svi znali kada su se oni vršili, kada se svi oni tako stave, poređaju zajedno, u jednoj presudi, kako je moguće okrenuti se budućnosti a da se najpre ne prihvate zahtevi pravde?
Da li je moguće da svi oni bar jednom propuste priliku da se dodatno obrukaju? Recimo crtanjem novih granica na kartama. Ili bar neko da kaže da razume da nije sve to samo bilo neuspešno, nego i užasno, kriminalno. Ili će svi da ponavljaju računicu Dobrice Ćosića: jeste da smo činili užasne zločine, ali smo osvojili teritoriju. Za narod, crkvu, istoriju i naravno budućnost. To je konačni smisao tog shvatanja da su svi ti osuđenici zapravo samo sredstva političkog zločina. Svi su samo vršili svoju dužnost, izvršavali viša naređenja. Pa ko je izbegao pravdu, njemu ona nije ni potrebna, jer je tu sva ta budućnost.
Peščanik.net, 24.11.2017.
SREBRENICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
